Негирајући чињенице и презирући блиску историјску прошлост, поједини "бранитељи" Владике Артемија тврде да он није имао никакву жељу да сарађује са онима који су цркве и манастире палили, убијали и протеривали Србе на Косову, нити са онима који су његов народ 78 дана бомбардовали. Да ли је теже гледати Албанца како меша малтер или седети са Клинтоном и Тачијем? Које право важи у Цркви - државно или црквено?
Поједини "бранитељи" Владике Артемија су неубедљиво покушали да новим тезама и анти-црквеним идејама у таму заборава баце његове бројне дипломатске активности у сусретима са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и другим међународним и албанским званичницима, као и НАТО официрима. Неки су јавно, сматрајући да Срби толико пате од амнезије, тврдили да Владика Артемије "није показивао никакву жељу да сарађује са онима који су цркве и манастире палили, убијали и протеривали Србе на Косову, нити са онима који су његов народ 78 дана бомбардовали". Такве тврдње не служе ничему осим сејању раздора и "прању" дипломатске биографије Владике Артемија без обзира што је он први почео и легитимисао дијалог са онима који су нас бомбардовали и који су нам Светиње рушили. Не могу да верујем да је Епископу Артемију теже било да гледа једног физичког радника Албанца, који меша малтер, него да седи и преговара са Руговом, Тачијем, Клинтоном и Олбрајтовом.Прогатори савремене герондолатрије и негатори православне еклисиологије са све "бранитељима угроженог правног поретка СПЦ" никада нису ни приметили, акамоли констатовали да се Владика Артемије годинама бавио послом који му не припада ни по канонима, а ни по Уставу СПЦ.
У недостатку аргумената, поједини правници су се, без увида у списе и документацију, а све као борци против глобализма и "секуларизације СПЦ", одважили да отворе нову линију одбране Владике Артемија, али са краја тањега.
Они су тобожњи "прогон" Владике Артемија са Косова и Метохије поткрепљивали "повредом његових грађанских права" која су сваком грађанину зајемчена Уставом, законима и међународним конвенцијама.
Црква је одвојена од државе. Јерархија је дужна, а и Црква као институција, да поштују важеће норме правног система. Међутим, Црква није дужна да у својим унутрашњим пословима фунцкионише по нормама световног права. Она има своју унутрашњу аутономију и организацију која је старија од државе. Наравно да Црква поштује правне норме у световним поступцима у којима се појављује као странка, али државне судије нису црквене судије као што ни било који земаљски суд није изнад Сабора и Синода у унутрашњим црквеним пословима.
Црквени прописи су старији од најстаријег државног прописа. Отуда позивање Цркве да у случају разрешења Епископа Артемија поштује норме државног права није ништа друго до позив да Црква "законодавно прати" Народну скупштину на транзиционом путу Србије ка Европској унији те да црквено законодавство уподобљава државном. Сабор владика би у том случају заседао одмах после парламента. Шта би од Српске или Руске Цркве остало да су своја унутрашња законодавства уподобљавале законодавству из времена Броза и Стаљина?
Правни "бранитељи" Владике Артемија су у "чешљању" државних прописа заборавили да се ни по важећем државном законодавству не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно верских службеника које је у складу са верском доктрином, уверењима или циљевима цркава и верских заједница уписаних у регистар верских заједница. Владика Артемије пред Сабором није био одговоран као грађанин и "приватна личност" него као епископ. А ако се, не дај Боже, нађе пред државним судом онда ће му њихови савети заиста бити потребни. Само да га не бране као до сада.
(СУТРА: Чишћење Цркве)
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.