Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 29. септембар 2010.

Колумна Борба за веру 10 - Дискутанти, 30. септембар 2010. год

Протојереј мр Велибор Џомић

Развој информационих технологија је у јавни живот у свим, па и у друштвима и државама на Балкану, унео много новинâ. И добрих и лоших. Нећу овде набрајати оне добре, јер су нам, углавном, познате. Указаћу на једну од више лоших новинâ.

Почетком осамдесетих година ХХ века, интелектуалци у Београду и других градова бивше Југославије су, бранећи итекако угрожена људска права политичких осуђеника, а посебно указуући на небивало страдање Срба на Косову и Метохији, писали јавне апеле, потписивали их и на тај начин се трудили да скрену пажњу јавности на неку тему или проблем. И данас у својој архиви чувам више таквих апела, а посебно онај који су потписали српски свештеници и монаси за заштиту православног живља на Косову и Метохији. Видим да неки у последње време покушавају да потписују разне петиције, али неуспешно.

Доласком првих слободâ након пада Берлинског зида и васпостављањем вишестраначког парламентарног живота, јавни апели су готово ишчезли. Заменила су их страначка саопштења за јавност и изјаве политичких лидера. А онда је на сцену ступио интернет.

Ипак, без обзира на бројне мане медијâ, постојао и постоји је етички кодекс и није могла да се догоди плима "стручњака за све и свашта". Постојала је и постоји правна заштита оних који су на тај начин оштећени. Појавило се, руку на срце, више самозванаца у неким областима, а посебно у области социологије религије и аналитике. Али, то је, по свему судећи, само била увертира за оно што ће касније наступити.

Интернет сајтови су почели да ничу као печурке после кише. Прво су их добиле невладине организације, па политичке странке, затим државне институције и медији, а онда су и појединци почели да их региструју, и то углавном у иностранству и мимо законâ који уређују ту област. Наравно, немам ништа против да свако на одговоран и озбиљан начин саопштава своје ставове, погледе, стручне и публицистичке радове. Међутим, на многим заштићено регистрованим приватним интернет сајтовима се, без икакве одговорности и без правне могућности за сатисфакцијом, објављују ствари које ниједан медиј не би објавио. Тако се дошло до тога да су поједини приватни интернет сајтови постали савремене пљуваонице људи и институција.

Ни ту није крај. Посебну "пикантерију" на заштићено регистрованим приватним интернет сајтовима чине форуми посетилаца на којима се некултура и нијнижи цивилизацијски ниво пројављују до крајњих и до сада на овим просторима невиђених граница. Увреде неистомишљеника, неистине, клевете, монтиране фотографије, непристојни изрази и слично врхуни у овом новом "информисању јавности". Наравно, то обиље примитивизма и некултуре се најчешће објављује под псеудонимима и надимцима. Тако се дошло до ситуације да је некаква "Ленка" на једном од таквих сајтова добила сталну рубрику у којој Патријарху Иринеју држи предавања о вери, а ликови са лажним потписима "Стане", "Калуђера" и "Зиме" редом оптужују српске владике за наводну "унију са римским папом  и издају Православља"

Бујица самозваних форумских "експерата, стручњака и познавалаца прилика" представља природну последицу таквог "информисања", а последице међу посетиоцима тих сајтова ће се осећати у годинама које долазе.
   
Чињеницу да Срби представљају народ који на европским просторима најмање користи интернет вреди уочити, али се као насушна потреба јавља припрема ваљане правне регулативе којом би се достојанство личности и углед институција адекватно заштитио од таквих приватних пљуваоница.

среда, 22. септембар 2010.

Колумна Борба за веру 9 - "Расрбљавање Цркве", Правда 23. септембар 2010. год.


Протојереј мр Велибор Џомић

Већ неколико година уназад поједини самозвани "правни експерти", као и површни политиканти и Срби мимо Срба, упорно обмањују јавност како се наводно врши "систематско расрбљавање Српске Цркве тако што се из назива епархија брише придев српски". Тако је и ових дана један "експерт за Устав и канонско право" јавност дрско обмануо тврдњама да "две епархије нису српске - Шумадијска и Митрополија Црногорско-Приморска". Овакве тврдње би заиста биле аларманте уколико би оне заиста биле тачне. Из тих разлога заиста треба проверити да ли су мимо Устава СПЦ расрбљени називи Епархије Шумадијске и Митрополије Црногорско-Приморске.

Уколико бисмо веровали самозваним "правним експертима за Устав и црквено право" онда би схватили да су досадашњи називи гласили - Српска Православна Епархија Шумадијска и Српска Православна Митрополија Црногорско-Приморска.

Сложићемо се да се нешто може обрисати само уколико је постојало. Сасвим разумљиво, не може се обрисати оно што не постоји.

Називи свих митрополија и епархија Српске Цркве, као и садржај њихових службених црквених печата, регулисани су црквеним Уставом и непромењени су већ пуних осам деценија. У важећем Уставу СПЦ, који је донет 1931. године и који је од тада до данас по црквеним потребама, а одлукама Сабора мењан и допуњаван више пута, јасно пише да је, поред осталих, реч о "Шумадијској Епархији са седиштем у Крагујевцу и Црногорско-Приморској Епархији са седиштем у Цетињу". Даље, у Уставу СПЦ је прописан и садржај црквених печата. Тако, дакле, за све епархије стоји да је реч о "православним епархијама", а не о "српским православним епархијама", како самозвани "експерти за Устав и канонско право" погрешно тврде. Како је и ко је "расрбио" две епархије "експерти" не могу да одговоре, али им то не смета да дају изјаве за јавност, обмањују читалаштво и умањују углед медија.

Можда ће самозвани "експерти за Устав и црквено право" након детаљног ишчитавања Устава СПЦ за ову "националну велеиздају" и "расрбљавање" Цркве" веома брзо у неком од медија оптужити блаженопочившег Краља Александра Карађорђевића, који је прогласио Устав СПЦ. Или ће сва "кривица" пасти на тадашњег министра правде Којића, који је на црквени Устав ставио чак и државни печат. А можда ће и тадашњи председник Министарског савета или Владе Петар Живковић бити сврстан међу садашње "издајнике, паписте и расрбљиваче Цркве"? Али, чудом неће моћи да се начуде како такву "анти-српску дрскост" нису уочили и "расрбљавање Цркве" спречили српски патријарси Варнава, Гаврило, Викентије, Герман и Павле?

Вреди знати да у Уставу СПЦ нема ни назива "СПЦ у Црној Гори" као назива на коме, из својих разлога, упорно и одавно инсистирају следбеници распопа Мираша Дедеића, а у новије време поједини "Срби над Србима" и самозвани "чувари правног поретка СПЦ".

Никако не могу да одгонетнем зашто "експерти" не читају или погрешно читају не само црквене књиге него и Свете Каноне и црквени Устав тумачећи их, како би рекао Вук Караџић, "по правилима баба Смиљане".

Свети Владика Николај је у своје време говорио да Србе највише убија незнање. По свему судећи, мислио је на оне што не читају ништа. Не знам како би се данас изразио о "експертима за Устав и канонско право", који намерно збуњују Србе и који их понижавају пујдајући их на српског патријарха и владике као нове наводне "расрбљиваче" Цркве Светога Саве.

четвртак, 16. септембар 2010.

Колумна Борба за веру 8 - Црква и јавност, Правда 16. септембар 2010.

Протојереј мр Велибор Џомић

Црква је од свога настанка, сасвим разумљиво, присутна и у јавности. На бројним местима у Светом Писму се помиње јавност у различитим језичким изразима. Црква уважава јавност, али не сме ни да јој подилази, ни да јој се удвара, а ни да је поставља као једину меру стварности. Свештенослужитељи Цркве Христове служе Богу проповедајући еванђелску истину људима, па и свеукупној јавности у свим временима и на свакој стопи земљине кугле.

Чињеница је да су архијереји и остали свештенослужитељи одувек под непрестаним посматрањем, па и својеврсним судом јавности. Не видим у томе ништа лоше и добро је што је та чињеница неуклоњива. Сваки свешенослужитељ је у месту своје свештене службе својеврсна "јавна личност". А јавне личности из свих друштвених области су подложне и јавној критици и суду јавности. 

Наравно, суд јавности није увек тачан, а засигурно није увек мера Цркве. Не мора обавезно да значи да је свака јавност увек и у праву. Да не идемо даље, али довољно је да се подсетимо оне јавности која је Понтију Пилату громогласно за Христа узвикивала: "Распни га, распни!"

Свештенослужитељи Цркве су, како у свом приватном животу, тако и у свом пастирском служењу, подложни не само суду црквене јавности него и оне секуларне. Они брину о томе не само ради јавности као такве него ради уздржања од давања негативног примера. Они непрестано треба да имају на уму Христову опомену да ће тешко бити ономе који саблазни и једнога од оних малих који верују у њега. За онога који изазива саблазан Христос је рекао да би му "боље било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску".

Мора се имати на уму да су чиниоци црквене јавности, дакле православни хришћани, истовремено и чланови шире друштвене јавности и заједнице, а да сви чланови шире друштвене јавности нису обавезно и чланови црквене јавности и заједнице. Али, свештенослужитељи су подложни суду и једне и друге врсте јавности. Веома често се догађа да црквена и световна јавност на одређена питања, почев од оних суштинских као што је спитање спасења, не гледају исто. Разлика у погледима веома често доноси и разлику у судовима и закључцима.

Свештеници, дакле, имају велику одговорност према две врсте јавности: црквеној и световној. Довољно је само да подсетим да црквена правила прописују веома озбиљне црквене казне за владање које не доликује свештеничком чину и положају, а посебно за она дела која изазивају јавну саблазан.

Међутим, у нашем времену се веома често догађа да јавност, а посебно они који креирају јавна мишљења, сужавају своју одговорност према свештенослужитељима. Зато су данас и свештеници, и храмови, и црквени домови постали небивали предмет "истраживача", па чак и папараца!?! Ни то не би било ништа ново и недозвољено уколико би за циљ имало поправљање другога. На жалост, такви поступци веома често немају никакве везе са светим делом поправљања себе, других и заједнице него са жељом за "ексклузивом, насловном страном, ударном вешћу или сензацијом". Довољно је да подсетим на начин креирања јавног мишљења о Српској Цркви у време тоталитарног комунистичког режима или данас када поједини креатори јавног мишљења користе чак и недозвољена средства како би се срозао углед Цркве у народу и друштво наводно "заштитило од клерикализације".

Сведочење истине није и не може бити грех. Али, сведочење и ширење неистина, полуистина, непроверених прича, па чак и измишљених догађаја о било ком грађанину, па и о свештенослужитељима, и то само да би се унизио углед Цркве у друштву или постигао неки други ефекат није ништа друго до велики грех.
     

понедељак, 13. септембар 2010.

Изјава "Политици" о Српским новомученицима, 12. септембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

1. Које су жртве Другог светског рата ушле у Диптихе светих?


- Поступак уношења имена достојних у Диптихе светих није ни једноставан, а ни брз. До сада су у црквени календар унета имена неколико свештеномученика који су као српски епископи и свештеници пострадали од усташа и комуниста. Довољно је да поменемо Митрополите Петра Дабро-Босанског, Доситеја Загребачког, Јоаникија Црногорско-Приморског, Епископе Саве Горњокарловачког, Варнаве Хвостанског, као и неколико свештеника. У календару светих су и Новомученици Јасеновачки.

2. Када је установљен Сабор јасеновачких новомученика, односно када га је Свети Архијерејски Сабор СПЦ унео у диптихе светих?

- Свети Архијерејски Сабор СПЦ је 16. априла ове године донео одлуку да се убудуће спомен Светих Новомученика Јасеновачких прославља 31. августа по јулијанском, односно 13. септембра по грегоријанском календару.

3. Да ли је тачно да су Новомученици Јасеновачки били „избрисани“ из црквеног календара, јер су у називу имали бројку од 700.000 новомученика јасеновачких?

- Нису ни могли да буду избрисани кад саборском одлуком, а то је једини начин, нису били ни унети. У одређеним круговима су се појавиле такве безочне оптужбе на рачун Сабора и Синода, али оне нису тачне. Колико је мени познато, спомен Јасеновачких Новомученика се у календарима појавио осамдесетих година 20. века и то за време трајања несрећне црквене поделе у дијаспори. У календарима које је штампала тадашња Слободна Митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких Мученика. Касније, након зацељења те велике црквене ране заслугом Патријарха Павла, Митрополита Иринеја и других архијереја, Свети Архијерејски Сабор СПЦ је донео одлуку да се у календарима које штампају наше епархије у дијаспори може унети и празновати и њихов спомен. Од ове године празник Светих Јасеновачких Новомученика је обавезујући за читаву Српску Цркву. Подсећам да се Црква приликом доношења таквих одлука не руководи никаквом политиком или идеологијом или, пак, нечијим нестрпљењем. Реч је о једној сложеној црквеној процедури која се мора поштовати.

4. Да ли неке жртве из овог периода тек треба да буду канонизоване?

- Наравно. Довољно је да поменем да су усташе на правди Бога у НДХ убили 219 српских свештеника, а партизанска војска 482 свештеника и монаха. Нацисти су убили преко 80 свештеника, а педесетак балисти, Италијани и Мађари. Имена свештеномученика и новомученика, као и њихова житија се прикупљају, испитују, бележе и припремају за црквене комисије. Има и великих примера страдања верника у 20. веку закључно са малом Милицом Ракић. Сигуран сам да ће и они добити своје место и у земаљском календару Цркве, јер су га одавно пред Богом заслужили.

5. Осим канонизације, како Црква негује спомен на ове жртве?


- Свети људи нису само они чија се имена налазе у календару. Царство небеско је препуно Божијих угодника и мученика. Њихова имена Бог зна, а памћење о њиховој вери и подвигу се чува у Цркви од јерархије и народа. Њихова имена се помињу на богослужењима. Они су најбољи пример јеванђелске речи да се не може град сакрити кад на гори стоји. У нашој Цркви постоје саборски одбори попут Одбора за Косово и Метохију, Одбора за Јасеновац и других у којима се, поред осталог, брине и о чувању историјске истине о нашим страдалницима и јунацима.

Изјава за "Курир" о радикализацији ислама на Балкану, 12. септембар 2010.год

Протојереј мр Велибор Џомић

ИЗЈАВА ЗА "КУРИР" О РАДИКАЛИЗАЦИЈИ ИСЛАМА НА БАЛКАНУ
12. септембар 2010.г.

1. Да ли на Балкану постоји радикализација ислама?


- Пре бих рекао да на балканским, а посебно на бившим југословенским просторима постоји апсолутно неприхватљива политизација ислама. Више је него очигледно да шира јавност доживљава актуелна дешавања на нашим просторима као радикализацију ислама, али верујем да смо још увек довољно далеко од самоубилачких и терористичких аката које у неким земљама изводе тзв. радикални исламисти. Велика је одговорност на верским службеницима исламске вероисповести у погледу уверавања јавности да терористички акти немају никакве везе са исламском вером и организационом структуром. Ислам је, иако има више теоријских школа и праваца, и даље исти, али је очевидно да политички циљеви појединих припадника исламске вероисповести нису исти.

2. На којој територији је то најуочљивије?

- О територијама не бих говорио како се не би поистовећивао народ са политичким циљевима верских достојанственика. Ипак, примећујем да се имами на Косову и Метохији никада нису тако и толико политички експонирали и ангажовали током свих претходних кризних година као што то данас чини уважени муфтија Муамер Зукорлић у Новом Пазару. Чињеница је да исту веру исповедају имами у Приштини и Новом Пазару, али је јавни наступ сасвим другачији.

3. Дакле, реч је о замени теза или функција?

- И једног и другог. Чињеница је да политички лидери свих конфесија увек желе да, како је говорио Патријарх Павле, упрегну већинску цркву или верску заједницу у њихова кола. То је својствено политичарима свих вера и нација. Међутим, опасно је када верски лидери запаљивом политичком реториком, а циљајући на верска осећања грађана, покушају да окрену ствар у другом смеру. Признаћемо да таква врста ангажмана не припада верским достојанственицима без обзира којој конфесији припадају. 

петак, 10. септембар 2010.

Колумна Борба за веру 7 - Црква и друштво, Правда, 9. септембар 2010.год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Црква је Тело Христово или, исказано речима Преподобног Јустина Ћелијског, богочовечански организам. Она је од свога настанка присутна у различитим друштвима и државама, али је њен положај, како историја показује, различит од времена до времена, од епохе до епохе, од цивилизације до цивилизације, од друштва до друштва, од државе до државе, од континента до континента. С друге стране, однос Православне Цркве према човеку као личности, али и према свету или друштву је исти кроз векове како у погледу учења тако и у погледу одговорности. Немогуће је говорити само о једној врсти положаја Цркве, али и других верских заједница у друштвима данашњег типа. Сасвим природно, немогуће је говорити само о једној врсти положаја Цркве у држави и њиховог односа кроз историју.

Суштински посматрано, однос Православне Цркве Христове према свету или, како се то данас каже, социјално учење Цркве је исто кроз векове, а када се то каже онда се пре свега мисли на то да је оно јеванђелско и предањско.

Црква није само једна у мноштву различитих институција у друштву, како се та веома погрешна теза веома често пласира у једном делу јавности на нашим просторима. Црква Христова није земаљска институција која је створена само за време и простор. Циљ Цркве није на земљи, а то значи да он не представља ниједно, па ни најбоље друштво или најбоља држава на земљи. Свештенослужитељи Цркве Христове су, према Светом Писму, позвани "да проповедају Јеванђеље"; "да проповедају веру у Христа"; "да позову грешнике на покајање"; "да упућују на спасење"; да врше "службу помирења"; "да проповедају опроштај грехова"; "да обраћају таму у светлост". Међутим, свештенослужитељи и верни су призвани не само на те одговорне духовне него и на бројне друге социјалне, земаљске дужности - "да деле милостињу"; "да се чувају свађе и расцепа"; "да деле од својих блага сирочадима"; да обилазе, не вређају, не чине неправду, не цвељају и не угњетавају сирочад, да посећују, теше, олакшавају невоље, штите и моле се за невољне. Једном речју, богословска концепција социјалног учења Цркве готово да нема граница ако се зна да су хришћани позвани и призвани да исправљајући и усавршавајући себе исправљају и усавршавају и друштва у којима живе непрестано имајући на уму јеванђелску поуку о милостивом Самарјанину. Они на тај, слободно се може рећи, најтежи могући начин у служе и друштву не презирући га, не ниподаштавајући га, не уништавајући га и не минимизирајући га, али га и не обоготворавају него му свестрано доприносе јеванђелским животом.

Ми Срби још од Светога Саве и његовог Законоправила имамо социјално учење као саставни део тог веома важног црквено-државног зборника, а тиме и као део црквеног, државног и друштвеног живота. Знајући за напед поменуте библијске појмове, ни мало не чуди што се у Законоправилу, поред Светих Канона и других прописа, као важно нашло учење о социјалној правди, о заштити сиромашних и часних домова, о старима, немоћнима, сиротињи, сирочадима и особама са телесним манама, о узајамним обавезама родитеља и деце, о положају жена, а посебно удовица, о заробљеницима, изгнаницима и заточеницима

Црква је вршила и у домену својих могућности увек врши своју духовну и социјалну мисију утичући на друштво преображавањем по мери и уз уважавање од Бога дароване слободе људске личности. Тај утицај није једносмеран. И друштво је, у одређеној мери, вршило и врши утицај на мисију Цркве што се посебно уочава данас у времену ако не у покушајима за продирање секуларизма у црквени живот, а оно макар у наметању појединих нових питања друштвеног живота на која је Црква дужна да дâ предањски одговор.

четвртак, 02. септембар 2010.

Инсајдери, Колумна "Борба за веру" 6, Правда 2. септембар 2010. год

Протојереј мр Велибор Џомић

Приметно је да се све чешће у борби за сензацијама и информација прибегава тзв. "инсајдерима" као небивалом извору информисања у историји Српске Цркве. Некако се, развојем слободе информисања након вишедеценијских неслобода, дошло и до праксе која није добра ни за медије, а ни за институције о којима се јавност информише преко "инсајдерских информација".

Почело се са "изворима блиским" некој институцији, наставило са саговорником "који је желео да остане анониман", а стигло се до "инсајдера", који за разлику од претходне две групације, рекло би се, представљају стални извор информисања. Даље, информисање јавности на напред описане начине је почело од фирми на прелазу из друштвене у приватну својину, наставило се преко незадовољних чиновника у јавним установама, а онда су политичке странке представљале најбољи простор за развој и усавршавање "инсајдера".

Неким чудним путем и начином, инсајдери су пронађени, или су се сами пронашли, и у црквеним редовима и то обично око заседања Светог Архијерејског Сабора. Познато је да је УДБА као тајна политичка полиција комунистичког режима својевремено тражила сараднике у свим, па и у црквеним редовима. Интересовало их је све, пратили су све, фокусирали и прислушкивали "непоправљиве и безбедносно интересантне" владике, свештенике и монахе. Међутим, своја сазнања и информације нису објављивали, а њихови сарадници су ту своју нечасну службу крили, и још увек крију, као змија ноге.

Данас је другачије. Удбаши су сарађивали из страха или на основу уцена. "Инсајдери" обично делују из личних интереса и болесних амбиција и зато намерно пласирају полуистине или истине као "суште истине".

Морам да нагласим да инсајдерско информисање није добро ни за медије, а ни за Цркву, као ни за било коју институцију. Пре свега, зато што је реч о класичној злоупотреби слободе. Познато је да слобода није неограничена и да није апсолутна. Слобода једног је ограничена и оивичена слободама других. Слобода у својој сржи подразумева одговорност. Без одговорности, дакле, нема ни слободе. Блаженог спомена Патријарх Српски Павле је више више пута опомињао и подсећао да је Бог слободом обдарио сваког човека који долази у овај свет, али да је слобода без одговорности недостојна човека, а одговорност без слободе недостојна Бога.

Или, краће речено, "инсајдери" у било којој институцији, а посебно у Цркви, злоупотребљавају своју слободу и наступају на нецрквени начин управо ради остваривања личних и себичних интереса. У Цркви свако има не само право него и обавезу да укаже на евентуалне неправилности, али на начин како су то свети људи Цркве пре нас установили и како је то до данас очувано.

Истински црквени људи знају да се црквени проблеми не само не решавају него и да се не могу решити под било каквим и коликим притиском медија. Чудно је да "инсајдери" покушавају да проблеме решавају у медијима, а да претходно нису покушали да их реше у Цркви уколико су их већ уочили као "проблеме у Цркви".

"Инсајдери" нису добри ни за медије. Пре свега, због питања одговорности. Затим, веома често се губи граница између стварног и нестварног, нетачног или истинитог, проверљивог и непроверљивог. Поставља се питање: да ли за ставове које саопштавају "инсајдери" одговорнос носе новинари и оснивачи медија?

Ово питање, поред осталих, представља озбиљан проблем за један будући јавни округли сто или скуп који би био посвећен односу Цркве и медија у савременом друштву.

У сваком случају, и пре тога скупа, инсајдерске информације нису и не могу бити ставови Цркве.