Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 15. децембар 2010.

Колумна Борба за веру 21 - Калуђерска тужба, Правда, 16. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Рашчињени епископ, сада монах Артемије из дана у дан тоне све дубље у борби против Српске Цркве и њеног поретка. Његова борба против Српске Цркве је двојака. С једне стране, он не поштује одлуке Сабора, неовлашћено и без благослова служи некакве службе које назива "литургијама", насељава се на туђем имању, мења намену задужбине проте Томе Марковића, лажно се представља као "владика", прави псевдо-црквене сајтове, уверава необавештене људе да је "правоверан" и тврди да је "све нормално" осим што траје "прогон Цркве у Србији". С друге стране, жестоко се упире да те своје "истине" пласира преко било ког медија, али то више и не завређује пажњу.

Само се тако може разумети његова громопуцатељна објава да је суду тужио Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа Атанасија, као и неке медије. Додуше, рат са медијима и новинарима је раније започео, али је пропустио да због истих ствари тужи и медије Српске Патријаршије.

Свако данас има право да се суди пред световним судовима, па и да бира кога хоће, а кога неће да тужи. То право има и монах Артемије као грађанин Србије. И нико му то право не може и не сме ускратити. Међутим, црквена правила изричито забрањују свима који су у било ком црквеном чину, а и монах о коме пишемо је још увек један од таквих, да једни друге предају световним судовима пре него што црквени судови утврде кривицу и кривца казне по црквеним правилима. То је можда најбољи илустратор јавног деловања рашчињеног епископа - у борби за терање своје правде и истине прекрши многа црквена правила, а понаша се као да се то није догодило.

И, када је монах Артемије у питању, поново долазимо до хиљадитог парадокса по реду. Док тврди да се у Србији врши "прогон Цркве" дотле се редовно обраћа државним судовима "државе која гони Цркву", тј. њега и тридесетак његових следбеника. Даље, наводно се бори за "поштовање црквеног поретка и канона", а он их и на овом примеру, као и на десетинама других, безобзирно крши. Тако изгледа "канонско право" у верзији монаха Артемија и двојице његових "канонско-правних саветника".

Елем, монаху Артемију је засметао лични утисак, који је једном дневнику изнео Митрополит Амфилохије. Затим, засметало му и отворено писмо Епископа Атанасија. На Артемију је да одреди шта му смета као човеку и добро је што је барем ту одмах био јасан. Знам да је свима више преко главе "случај Артемије" и терање његове "истине и правде". Из тог угла и посматрам конкретне ставове Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија. Ипак, ради "неверних Тома", и ја сматрам да је да је могло и без тога уз подсећање да није изнета тврдња да се дотични дрогира него лични утисак да дотични изгледа као дрогиран. То је јасно, али нека, по монаховој вољи, о томе реши световни суд.

И пензија овог монаха је доспела до медија. Нико не види да је то први случај да човек у 75. години живота тражи пензију "по закону", а да је хтео по закону онда је то требало да уради још пре 10 година. Артемију треба уплатити радни стаж по закону, иако његови сарадници у жељи да то заврше себи из средстава Фонда за гладне на Косову и Метохији нису завршили и њему и то из редовних црквених буџета и фондова. При томе, прескаче се чињеница да је овај "несуђени пензионер" сваког месеца од Владе Србије, и то ове Цветковићеве, као и Коштуничине, примао апанажу од 1500 евра уз све плаћене трошкове. Искрено, он стаж није ни уплаћивао рачунајући да ће до смрти примати црквене и државне апанаже.

Давно је речено да само истина ослобађа. Зато под хитно треба учинити јавним, и то у факсимилима, све његове малверзације, а посебно све приходе од државе и од Цркве током највеће народне несреће на Косову и Метохији.

четвртак, 09. децембар 2010.

Колумна Борба за веру 20 - Црква и раскол, Правда 9. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Још увек, али са смањеним интересовањем, медији прате случај рашчињеног Епископа Артемија. Наравно, медији и постоје ради извештавања о свим важним догађајима у друштву, па и о догађајима у и око Српске Цркве. Међутим, то право и обавеза медија не оправдавају бројне непрецизности, нетачности, једностраности, тенденциозности и олаке констатације.

Нетачно је да се рашчињавањем Епископа Артемија због бројних канонских кривица догодио „раскол у Српској Цркви“. Нико неће да примети да је реч о класичном стварању једне нове секте што представља сасвим природни завршетак након вишегодишњег секташког понашања и демонстрирања секташке психологије.

Пре свега, у Српској Цркви се није догодио раскол попут оног у Америци или Македонији. Још мање је упоредив случај рашчињеног Епископа Артемија са случејем рашчињеног Епископа Америчко-Канадског Дионисија 1963. године. Уз Епископа Дионисија су 1963.г. кренули верници, свештеници, мали број монаха, националне организације, изгнани политичари, део четника, а добар део храмова и црквене имовине је, због тамошњих правних прилика, остао под његовом јурисдикцијом. За монахом Артемијем, као што је познато, није кренуо народ са Косова и Метохије, храмови су у власништву Српске Цркве, сво свештенство и највећи део монаштва је веран црквеним одлукама и поретку. Нису невидљиве ни секташке методе Артемијевих следбеника које користе како би придобили вечи број нових жртава – шаљу СМС поруке и мејлове, обијају прагове необавештених домаћина, деле летке и разгледнице са Артемијевим сликама и стварају затворену заједницу „правоверних“!

„Познаваоци прилика“ и „верски аналитичари“ никако нису увидели да случај рашчињеног Епископа Артемија највише личи случају рашчињеног Епископа Западноевропског Дамаскина (Давидовића). Томе довољно иде у прилог и чињеница да управо г. Давидовић данас, након својевремене јавне подршке распопу Дедеићу у Црној Гори, шаље подршку и монаху Артемију док се лажно представља да је православни епископ. При томе, не треба заборавити је Артемије као епископ 2003.г. учествовао у доношењу саборске одлуке о Дамаскиновом рашчињењу. И то на исти начин као што је и Сабор ове године донео одлуку о Артемијевом рашчињењу. Тадашњем Епископу Артемију том приликом није сметало гласање, а Сабор није поредио са Скупштином као што то данас чини покушавајући да се прикаже „невином жртвом у Српској Цркви“.

До мене већ више месеци и од више људи који имају изражено национално осећање стижу гласови њихове забринутости „због раскола који ће досегнути неслућене размере и оставити трајне последице“. Иако поштујем и уважавам многе од тих људи, а посебно поштујем њихову борбу за национално достојанство Срба у времену глобализације и отуђења, сматрам да претерују или, боље рећи, да прегоне у таквим проценама. Разлог за такву забринутост пре свега видим у чињеници да њима није био познат садржај „случаја Артемије“. Затим, такав раскол је немогућ и из напред речених разлога.

Наравно, никоме не може да буде мило нити имамо разлога да будемо срећни и задовољни што је рашчињени Владика Артемије својим вишегодишњим чињењем и нечињењем нанео велику бруку и Српској Цркви и себи. Још је горчије сазнање да он нема намеру да стане у свом духовном суноврату.

Ипак, Српска Црква наставља своју мисију у своме народу сабирајући све духовне потомке Светога Саве на исти начин као што је то кроз векове радила у оваквим, па и много тежим ситуацијама. Цркву чине људи, али је чува Бог.

среда, 01. децембар 2010.

Нема раскола у СПЦ, за Тањуг протојереј мр Велибор Џомић, 1. децембар 2010.год.

Понашање рашчињеног владике Артемија, који је првог дана божићног поста, лажно се представљајући, служио лажну литургију у цркви у шумадијском селу Љуљаку, више је стварање секте, него уводјење раскола у Српску православну цркву (СПЦ), изјавио је данас подгорички парох, протојереј Велибор Џомић.

Џомић, стручњак за црквено право, рекао је Тањугу да нема говора о било каквом расколу у СПЦ, јер сада "монах Артемије нема ниједног свештеника, ниједан храм и ниједан манастир, а верници Епархије рашко-призренске остали су тамо где су вековима и били - уз своје цркве и светиње на Косову и Метохији".

“О расколу у пуном смислу речи могли би се говорити да је Артемије своју целокупну некадашњу епархију издвојио из Српске цркве”, казао је Џомић, који је стручњак за црквено право.

Овако, додао је он, Артемије је из јединства Цркве издвојио себе и групицу својих следбеника, учинивши притом “највећи црквени преступ” јер је служио службу под забраном чинодејствовања због чега га је Сабор, измедју осталог, и лишио епископског чина.

Џомић каже да Артемије сада покушава да себе представи као жртву.

Артемије замењује тезе о "светској завери" против њега, његовог антиекуменизма и антиглобализма, уместо да положи рачуне због неовлашћеног отудјивања црквене имовине, трговине с косовским Албанцима, поседовања приватних рачуна, кућа, штампарије и више плацева по бањама широм Србије, рекао је Џомић.

Он је указао да је управо Артемије био зачетник и родоначелник дијалога са “свим и сваким из медјународне заједнице, па и са политичким лидерима косовских Албанаца и то у тренутку када су они униформе ОВК заменили оделима и краватама”.

Џомић зато сматра да у том контексту ваља посматрати и причу о гласању у Светом архијерејском сабору током доношења одлуке о лишавању Артемија епископског чина.
Он напомиње да се у медијима Сабор представља као некаква црквена скупштина налик световном парламенту, што она није.

“Свети архијерејски сабор је највише законодавно, али и судско тело у Српској православној цркви, што световна скупштина није и све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Без обзира на то како су одлуке Сабора донете, оне су обавезујуће и то од дана његовог доношења”, навео је Џомић.

Сабор је, на пример, подсетио је он, на исти начин “пресудио” рашчињеном епископу Дамаскину (Давидовић), новембра 2003. године.

Џомић каже да црквени суд није надлежан за епископе, а "по логици Артемија, Сабор може епископа да изабере, али не и да га смени и да му суди, што је правни нонсенс, јер ни српски патријарси нису увек бирани једногласно, али то не значи да су епископи који нису гласали за Павла 1990. године или Иринеја ове године, против српског патријарха".

Колумна Борба за веру 19 - Љуљаци, Правда 2. децембар 2010. год.


Протојереј мр Велибор Џомић

Питомо шумадијско село Љуљаци, смештено на средокраћи пута од Крагујевца до Горњег Милановца, ових дана је без своје заслуге доспело у жижу јавности. Тако се догодило и 1941. године, па и сада, скоро шест деценија касније.

Само је мало бољим познаваоцима српске историје у ХХ веку познато да је један обрачун четника и партизана против немачких окупатора, баш у Љуљацима, у октобру 1941.г. представљао повод за крваву нацифашистичку одмазду у Крагујевцу. У Љуљацима је том приликом убијено 13, а рањено 26 немачких војника. Убрзо је уследила одмазда над ђацима и недужним народом у трагичном "Крагујевачком октобру". Не бих овом приликом отварао још увек спорна питања о броју Крагујевачких Новомученика, али је више него јасно да су комунистички историчари претерали са цифром од седам хиљада стрељаних у Крагујевцу. Не бих овом приликом отварао теме о улози четника, партизана, а посебно љотићеваца у тим данима и догађајима. То за ову прилику није битно. Битно је да се за Љуљаке тада чуло не само у Србији него и шире.

Тако је и овога пута. Љуљаци су ових дана доспели у жижу јавности захваљујући расколничком деловању рашчињеног Епископа Артемија. Он је одабрао ово село да баш из њега, са тридесетак одбеглих калуђера, крене у покушај стварања раскола у срцу Србије. У Цркви Светог Јована Крститеља, задужбини почившег Проте Томислава и протинице Милице Марковић, служио је лажну службу уз лажно представљање. Артемије као трећи рашчињени владика у историји Српске Цркве је најпре у Љуљацима, а потом и преко једне нижеразредне сарајевске телевизије показао оно што је Синоду и Сабору СПЦ одавно и белодано јасно - да се и фактички и формално издвојио из јединства Српске Цркве.

 Рашчињени епископ, на жалост, још увек није завршио своју тужну причу на путу без повратка. У 76. години живота је кренуо у духовну вратоломију гору од оне у коју су 1941.г. пошли тадашњи младићи од којих су једни мислили да ће брзо ослободити Србију од немачког окупатора и вратити краља, а други да ће тако помоћи Совјетском савезу, Стаљину и успоставити комунизам у Србији. Трагична "дипломатија" и још трагичнија "политика" рашчињеног епископа је свој завршетак, на жалост, добила у изазивању раскола као греха који, како и сам признаје, "ни мученичка крв не може опрати".

Имао сам прилику да у октобру 1995.г. посетим Љуљаке и то на дан освећења темеља будуће цркве. Дошао сам на позив ктитора који је имао намеру да ту, у срцу Србије, направи старачки дом и гробно место попут Зејтилника за српске емигранте који су од 1941. до 1945.г. остали без дома и Отаџбине. Знам да ктитори нису имали намеру да ту праве расколничко збориште и удомиште за одбегле калуђере. Још боље знам да ктитору ни у примисли није било да на своју ујчевину навлачи проклетство лажне службе и лажног причешћа. О овом храму и чињеници да он, као и друге цркве и манастири на том простору, припада Епархији Жичкој више од распопских наклапања по медијима сведочи повеља коју је тадашњи Епископ Жички Стефан (Боца) са ктиторима положио у темеље храма. Копија те повеље са потписом епископа и ктирора се и данас чува у архиви Епархије Жичке и представља правни основ да се тај храм врати својој намени.

 Остаје да се види докле је рашчињени Артемије спреман да иде у терању своје "истине", али је више него јасно да село Љуљаци, без обзира што га други стављају у жижу збивања на сваких пола века, никада није било ни расколничко, ни распопско, ни раскалуђерско, ни распопско село.