Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 15. децембар 2010.

Колумна Борба за веру 21 - Калуђерска тужба, Правда, 16. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Рашчињени епископ, сада монах Артемије из дана у дан тоне све дубље у борби против Српске Цркве и њеног поретка. Његова борба против Српске Цркве је двојака. С једне стране, он не поштује одлуке Сабора, неовлашћено и без благослова служи некакве службе које назива "литургијама", насељава се на туђем имању, мења намену задужбине проте Томе Марковића, лажно се представља као "владика", прави псевдо-црквене сајтове, уверава необавештене људе да је "правоверан" и тврди да је "све нормално" осим што траје "прогон Цркве у Србији". С друге стране, жестоко се упире да те своје "истине" пласира преко било ког медија, али то више и не завређује пажњу.

Само се тако може разумети његова громопуцатељна објава да је суду тужио Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа Атанасија, као и неке медије. Додуше, рат са медијима и новинарима је раније започео, али је пропустио да због истих ствари тужи и медије Српске Патријаршије.

Свако данас има право да се суди пред световним судовима, па и да бира кога хоће, а кога неће да тужи. То право има и монах Артемије као грађанин Србије. И нико му то право не може и не сме ускратити. Међутим, црквена правила изричито забрањују свима који су у било ком црквеном чину, а и монах о коме пишемо је још увек један од таквих, да једни друге предају световним судовима пре него што црквени судови утврде кривицу и кривца казне по црквеним правилима. То је можда најбољи илустратор јавног деловања рашчињеног епископа - у борби за терање своје правде и истине прекрши многа црквена правила, а понаша се као да се то није догодило.

И, када је монах Артемије у питању, поново долазимо до хиљадитог парадокса по реду. Док тврди да се у Србији врши "прогон Цркве" дотле се редовно обраћа државним судовима "државе која гони Цркву", тј. њега и тридесетак његових следбеника. Даље, наводно се бори за "поштовање црквеног поретка и канона", а он их и на овом примеру, као и на десетинама других, безобзирно крши. Тако изгледа "канонско право" у верзији монаха Артемија и двојице његових "канонско-правних саветника".

Елем, монаху Артемију је засметао лични утисак, који је једном дневнику изнео Митрополит Амфилохије. Затим, засметало му и отворено писмо Епископа Атанасија. На Артемију је да одреди шта му смета као човеку и добро је што је барем ту одмах био јасан. Знам да је свима више преко главе "случај Артемије" и терање његове "истине и правде". Из тог угла и посматрам конкретне ставове Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија. Ипак, ради "неверних Тома", и ја сматрам да је да је могло и без тога уз подсећање да није изнета тврдња да се дотични дрогира него лични утисак да дотични изгледа као дрогиран. То је јасно, али нека, по монаховој вољи, о томе реши световни суд.

И пензија овог монаха је доспела до медија. Нико не види да је то први случај да човек у 75. години живота тражи пензију "по закону", а да је хтео по закону онда је то требало да уради још пре 10 година. Артемију треба уплатити радни стаж по закону, иако његови сарадници у жељи да то заврше себи из средстава Фонда за гладне на Косову и Метохији нису завршили и њему и то из редовних црквених буџета и фондова. При томе, прескаче се чињеница да је овај "несуђени пензионер" сваког месеца од Владе Србије, и то ове Цветковићеве, као и Коштуничине, примао апанажу од 1500 евра уз све плаћене трошкове. Искрено, он стаж није ни уплаћивао рачунајући да ће до смрти примати црквене и државне апанаже.

Давно је речено да само истина ослобађа. Зато под хитно треба учинити јавним, и то у факсимилима, све његове малверзације, а посебно све приходе од државе и од Цркве током највеће народне несреће на Косову и Метохији.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.