Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

четвртак, 28. октобар 2010.

Колумна Борба за веру 14 - Поход, 28. октобар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

У Црну Гору је ових дана из небуха бануо Михаило Денисенко, самопроглашени "Филарет, патријарх Украјинске православне цркве". Како су медији јавили, он је стигао на позив анатемисаног и проклетству предатог бившег свештеника и лажног митрополита Мираша Дедеића, а циљ посете није тешко претпоставити. Углавном, након Денисенковог поклоњења у приватној кући Мираша Дедеића у Груди код Цетиња, кренуло се у ко зна које по реду збуњивање и духовно залуђивање јавности.

Режимски медији су ову приватну посету самозваног "патријарха Филарета" оценили као "историјску", а самозванца прогласили за "једног од најмногољуднијих православних поглавара у свету". Црна Гора је можда једина земља на свету у којој се преко ноћи у полицији ствара "православна црква", а сваки заинтересовани, након полицијског теста и сличних формалности, веома брзо и мимо свих црквених правила може да постане "патријарх, митрополит, епископ" и да се то, наравно, само њега тиче.

Сусрет је даље текао по редоследу и протоколу који је, по свему судећи, добро осмишљен у цетињској полицијској станици. Двојица распопа су на некадашњем Тргу Јосипа Броза у Цетињу одржали заједничко бајање у виду перформанса, који су режимски медији назвали "литургијом", а потом је Денисенко почео да кафанама и ресторанима у којима је обедовао вади из кесе некакве ђинђуве у виду ордења. У том делу посете, као првога и као најзаслужнијега за свеопшти циркус у Црној Гори одликовао је Ранка Кривокапића, актуелног председника Скупштине Црне Горе. Затим, одликовао је и Радослава Ротковића, једног од оснивача тзв. "ЦПЦ", и још неке типове. Неко је Денисенку сугерисао да није добро да у Црну Гору долази без кесе ђинђува пошто је позната чињеница да Црногорци највише воле ордење. Иначе, дукљани ту црту идентитетског кода у Црној Гори још увек нису променили, а, како видимо, и немају намеру.

Денисенко, као и сваки други грађанин, има право да путује где год хоће по свету. Тако је ту посету, судећи по медијским написима, доживела и амбасада Украјине с обзиром да није забележен сусрет између украјинске амбасадорске у Црној Гори и коловођâ распопског путујућег циркуса. Уз уважавање слободе кретање, ипак нико нема право да се приказује као некакав "православни патријарх" и да обмањује јавност по Црној Гори с обзиром да ни Украјинце није уверио у ту своју самододељену функцију. Украјинцима јесте, али делу Црногораца још није познато да је Денисенко због изазивања раскола анатемисан и предат проклетству те да то проклетство преноси где год се појави у својству некаквог патријарха и поглавара. У том погледу, данас нема духовне разлике између Денисенка и Дедеића те је неко од виспренијих новинара овај дует назвао "двојцем два Де". 

Више је него интересантан податак да се Денисенка, након изазивања раскола и рашчињења, одрекла и његова рођена мајка. Летописац је забележио да је оставила опоруку да је сахране канонски свештеници Украјинске православне цркве при Московској Патријаршији. На та тужни догађај, "један од најмногољуднијих поглавара" није могао ни да привири.

У овом случају, најбољи су били Цетињани. Они су схватили да су скоро две деценије служили за остваривање туђих интереса који су, по свему, супротни од интереса грађана и града. Њих овом приликом није било на бившем Тргу Јосипа Броза.

И овом најновијом лакрдијом, део режима у Црна Гори је по ко зна који пут исказао амбицију да од земље Светог Петра и Светог Василија прави духовну депонију и сабориште распопа и то све под паролом да је то за њено добро.

петак, 22. октобар 2010.

Колумна Борба за веру 13 - Црногорска геј парада, 21. октобар 2010. год.


Протојереј мр Велибор Џомић

Монтенегрински дукљани, иначе острашћени србомрсци, већ годинама за све и свашта оптужују Србију и Србе. Не бих овом приликом анализирао да ли је реч о каквом дубљем комплексу код таквих типова, али је више него евидентна енормна количина мржње. При том, ти и такви типови када њих или кога њиховог снађе каква болест или здравствена невоља брже боље хитају према "омрзнутој Србији и још омрзнутијем Београду". Док трају невоље и док су по Београду онда заборављају србомржњу, а чим се врате у Монтенегро онда све испочетка.

Шта год да се догоди у Црној Гори - углавном се оптужују Срби и Србија!?! Очекујем да ових дана крену нове оптужбе против Срба и Србије и то због недавне и срамне тзв. параде поноса. Ипак, можда се овом приликом и уздрже због дичне хвале да "Црна Гора представља лидера у региону у погледу европских интеграција". Неки у томе виде своју шансу да се и Црна Гора, први пут у својој историји, на путу ка Европи закити тзв. парадом поноса.

Како чујем, већ се праве конструкције и планови за тај догађај. Организатори меркају Цетиње, и то од Бајица до Доњега краја, али би се задовољили и Подгорицом. Није велико питање ко ће од политичара стати на чело те колоне, јер је велика конкуренција. Представници појединих невладиних организација упорно, али још увек незванично тврде да у Црној Гори има процентуално највише хомосексуалаца у региону. Један од њих је саопштио да их је између пет и десет процената. Не знам колико је то тачно, али је, свакако, интересантно као ново бирачко тело за политичаре и то оне који све мере бројем гласова.

Ових дана сам засут новинарским питањима на ту тему. Наравно, интесује их став Митрополије Црногорско-Приморске о томе. Вреди знати да постоји више Светих Канона и правила Свете Православне Цркве који хомосексуалност или, словенским језиком речено, мужелоштво дефинишу као велики грех и мужеложницима у покајању налажу епитимије ради духовног и телесног здравља. Да се не би погрешно схватило да Црква само хомосексуалност дефинише као грех и само хомосексуалцима налаже епитимије ваља истаћи да итекако има и других грехова те да су и за њих прописане различите епитимије. Епитимија за хомосексуалце се не огледа у самобичевању, како то многи покушавају да у јавности намјерно погрешно представе, него у одлучивању таквих особа од приступа Светој Тајни Причешћа. То се, наравно, односи само на оне људе који по слободној вољи припадају Цркви. Хомосексуалци не могу бити ђакони, свештеници и епископи.

Сваки човек је слободан да са собом и од себе чини шта год хоће. Та чињеница се мора поштовати, али се мора поштовати и чињеница да се црквена правила у име различитих доживљаја људске слободе не могу мењати. У том погледу, хомосексуалци нису дискриминисани, јер се Цркви припада по слободној вољи.

За Цркву је неприхватљиво да се грех промовише као врлина и у том контексту посматра организовање тзв. геј парада од стране невладиних организација. Свако има право да живи у своме дому онако како он сматра да треба, али нема право да свој начин живота силом на срамоту намеће другима и као "културно достигнуће", а да се, при том, непрестано позива на наводну "угроженост својих права". Пада у очи и чињеница да се епископима и свештеницима у овом, као и у многим другим случајевима, најгласније оспорава право да саопште свој став. То управо чине они који се залажу за, по свему судећи, селективне слободе.

Шта ће бити - ведећемо. Углавном, Ђекна у Црној Гори још није умрла. А кад ће - не знамо!

понедељак, 18. октобар 2010.

Изјава за "Дан" о хомосексуалцима и геј парадама, 17. октобар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић,
парох Подгорички и члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

Постоји више Светих Канона и правила Свете Православне Цркве који хомосексуалност или, словенским језиком речено, мужелоштво дефинишу као велики гријех и мужеложницима у покајању налажу епитимије ради духовног и тјелесног здравља. Да се не би погрешно схватило да Црква само хомосексуалност дефинише као гријех и само хомосексуалцима налаже епитимије ваља истаћи да итекако има и других гријехова те да су и за њих прописане различите епитимије. Епитимија за хомосексуалце се не огледа у самобичевању, како то многи покушавају да у јавности намјерно погрешно представе, него у одлучивању таквих особа од приступа Светој Тајни Причешћа. То се, наравно, односи само на оне људе који по слободној вољи припадају Цркви. Хомосексуалци не могу бити ђакони, свештеници и епископи.

Сваки човјек је слободан да са собом и од себе чини шта год хоће. Та чињеница се мора поштовати, али се мора поштовати и чињеница да се црквена правила у име различитих доживљаја људске слободе не могу мијењати. У том погледу, хомосексуалци нису дискриминисани, јер се Цркви припада по слободној вољи.

За Цркву је неприхватљиво да се гријех промовише као врлина и у том контексту посматра организовање тзв. геј парада од стране невладиних организација. Свако има право да живи у своме дому онако како он сматра да треба, али нема право да свој начин живота силом на срамоту намеће другима и као "културно достигнуће", а да се, при том, непрестано позива на наводну "угроженост својих права". Пада у очи и чињеница да се епископима и свештеницима у овом, као и у многим другим случајевима, најгласније оспорава право да саопште свој став. То управо чине они који се залажу за, по свему судећи, селективне слободе.

четвртак, 14. октобар 2010.

Колумна Борба за веру 12 - Потоп, 14. октобар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Православни манастири су одавно угрожени разним вештачким језерима и бранама за хидроелектране. За Цркву, само по себи, није спорно свако благословено напредовање људске заједнице, а тиме и коришћење хидро-потенцијала које не угрожава духовно биће и културу једног народа. Дакле, то значи да је итекако важан начин и да су још важније последице коришћења хидро-потенцијала не само у погледу угрожности православних Светиња него и њихових заштићених зона, као и свеукупног природног и друштвеног амбијента.

Свети Владика Николај је у своје време, када је у прављено вештаччко језеро потапањем и измештањем српских манастира у овчарско-кабларској клисури, говорио да "лењирска мудрост" не може добра донети народу чије вође потапањем уништавају народне светиње. Изградњом мањих или већих вештачких језера атаковано је на манастире Јовање, Преображење, Пиву, Добрићево, Косијерево и друге. Данас се атакује не древну немањићку Светињу с половине 13. века - Манастир Морачу.

Начин на који се у данашње време пропагира питање евентуалне изградње електрана на реци Морачи у многоме подсећа на поратну причу када је „у име изгледног просперитета и светле будућности“ из најважнијег центра политичке моћи тога времена наређена сеча маслина по Приморју или уништавање коза у нахијама старе Црне Горе. Није дуго прошло, а грађани су, као и читаво црногорско друштво, схватили да су то били веома лоши и штетни подухвати који су разбили црногорско село.

У случају електрана на Морачи није угрожен само тај немањићки манастир, који ће 2012. године прославити 760 година постојања. Вешто се пласира погрешна поставка да се манастиру искључиво помаже изградњом бране Андријево чија би површина, у једном од понуђених решења, дошла на два метра испод манастирских темеља.

Стичем утисак да је у случају заштите Манастира Мораче реч о неприхватљивој замени теза. Више пута је потенцирана угроженост манастира у овом тренутку. Отуда је, према тим предлозима, евентуална изградња електрана представљена као „идеална прилика да се манастир трајно заштити“. Такве тезе су парадоксалне и незаконите с обзиром да је реч о споменику културе од изузетног значаја. Обавеза је државе да преко стручних служби заштити манастир без права на условљавање било каквом врстом градње, а посебно не оном која се противи начелима заштите споменика културе и правној регулативи. Отуда приче о будућа три милиона евра, који би, у случају изградње електрана, били опредељени за заштиту Манастира Мораче могу само да засењују простоту необавештених.

Црна Гора је земља која итекако има лоша искуства у питању градњи електрана поред светиња и у градњи електрана које „у име прогреса“ подразумевају потапање домова и исељавање становништва. Довољно је да видимо Манастире Пиву и Косијерево, као и свеукупну угроженост тих крајева.

Док исписујем ове редове, Влада Црне Горе припрема акт о давању концесија на реци Морачи. Недвосмислено сам утврдио да понуђени документи у потпуности игноришу чињеницу да се концесије не могу давати уколико се њима угрожава или уништава културна баштина. Више је него јасно да се ствара правни простор за неке тајкуне да сутра "у складу са законом и уз понуду квалитетних економских услова" затраже и измештање Манастира Мораче подизањем нивоа бране за 99 метара у односу на претходну варијанту. Промовишући замишљени развој туризма кроз потоп у Морачи предвиђен је „Центар за посетиоце Манастира Мораче“ у коме ће бити и „објекат за вјенчања“, а не знају да се венчања увијек обављају у храму, а не у ресторану или на платформама за посматрање.

Ових дана су верници и мештани покренули иницијативу да се Манастир Морача стави под заштиту УНЕСКА. И треба им у томе помоћи.

среда, 06. октобар 2010.

Колумна Борба за веру 11 - Црква и забране, 7. октобар 2010. год

Протојереј мр Велибор Џомић

Приметно је да се готово свака ситуација злоупотребљава како би се Српска Црква приказала као "једина ретроградна институција у савременом друштву". Није чудо када то чине представници појединих невладиних организација које су формиране и финансиране из иностранства како би разарале и растакале духовно, морално и национално биће Српског народа. Међутим, право је чудо када Српску Цркву у том неистинитом светлу и на готово идентичан начин у јавности приказују некакви "ревнитељи, чувари правног поретка, бивши чланови комитета, покајани секташи и самозвани експерти за Устав", који се, при том, представљају као "верна чеда СПЦ".

Примера за то има више, а последњи је виђен приликом неовлашћеног покушаја Владике Артемија да у Београду без знања и благослова Патријарха одржи конференцију за штампу, и то у организацији једног световног удружења, а на тему тренутног стања у СПЦ. На чињеницу да владика, и то у тренутку док је под канонском казном забране свештенослужења, покушава да прекрши црквени поредак, Патријарх Иринеј је реаговао онако како прописује канонско предање и како вековима реагују сви патријарси у читавој васељени. Није дао свој благослов за кршење црквеног поретка у епархији за коју је пред Богом и Црквом одговоран.

Одмах су се огласили и скочили интернетовски "борци за веру". Њима "за очување црквеног поретка" и готово идолопоклоничку одбрану Владике Артемија не требају ни парохије, ни свештеници, ни намесништва, ни намесници, ни епархије, ни владике, дакле, ништа од свега што чини срж црквеног поретка чију измишљену "угроженост" тобоже "бране". Њима су за то довољни интернет сајтови и поједини медији како би давали изјаве, "осуђивали забране" и борили се за људска права свештенослужитеља који атакује на канонска права других јерараха. Појавиле се громопуцатељне изјаве "да ће камење проговорити", "да је златоусто ћутање јаче од сваког говора", "да је пронађен начин како да се ућутка архијереј" и да је реч "о удару на светињу слободе говора". У најкраћем, "нова инквизиција под Патријархом Иринејем"!?! 

"Бранитељи" пренебрегавају чињеницу да канони забрањују многе ствари, а посебно забрањују активности епископа у туђој епархији, па и оне које је намерио да учини Владика Артемије. Канони забрањују и многе друге ствари. То је нама познато и то слободно прихватамо пре него што постајемо свештеници. Зато су "ревнитељи", пре Патријарха Иринеја, "у одбрани Владике Артемија" требали да осуде Свете Оце и Саборе, који су писали и усвајали каноне.

Сваки свештенослужитељ има право да промишља и говори пре свега о сопственом стању, па и о стању у Српској Цркви. И Владика Артемије има право да одговорно говори о црквеним питањима, али из места у које га је Црква поставила. Сетимо се да Свети Јустин Ћелијски, када је у време комунизма грмео о бројним проблемима у Цркви и друштву, није заказивао конференције по Београду него се обраћао из манастирске пустиње. Та реч се најдаље чула и до данас одјекује. И Владика Артемије је могао да говори из Манастира Шишатовца, а у Београду само као грађанин без владичанских обележја и свештеничке мантије.

Реч је реч и у Шишатовцу и у Београду, а ако је права - онда одјекује без обзира на да ли је изговорена у манастиру или прес-центру Удружења новинара. У овом случају, циљ и мета су били други. А који, какви и зашто - знају Бог и Владика Артемије.   

Уосталом, Владика Артемије је пре неку годину је и делегацији Светог Синода неканонски забранио чак и улазак у Епархију Рашко-Призренску. На то није имао право, али су, уместо њега, тада "ревнитељи златоусто ћутали".

Васкрсли дух Илије Чворовића - "Није исто држати и предавати"

Протојереј мр Велибор Џомић
парох подгорички

Са великим закашњењем сам прочитао део полемике која се води у "Крагујевачким новинама" између мр Зорана Чворовића, бившег асистента Правног факултета у Крагујевцу, и Протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, професора Православног богословског факултета у Београду. Текст сам прочитао тек када је пренет на једном фантомском, анти-црквеном интернет сајту коме се не знају ни оснивач, ни уредник и на коме је мр Чворовић један од ревноснијих сарадника.

Пре свега, недопустиво је да Чворовић, који се представља као "верно чедо СПЦ", у својим директним обраћањима игнорише протојерејски чин и вишегодишњу свештеничку службу оца Зорана Крстића.

Згранут сам Чворовићевим иступима и неистинама и на томе би, ако је још увек "верно чедо СПЦ", заиста требало да поради са својим духовним оцем. То је горе од чињенице да одавно на мањем простору нисам прочитао више правних нелогичности и погрешних тумачења.

Медији нису ни прво, а ни једино место за вођење стручних расправа о распореду правних предмета у оквирима ужих научних области и то управо због тога што се та, као и многа друга питања, не решавају у медијима као што, очевидно погрешно, мисли мр Зоран Чворовић.

Жалосно је и поражавајуће да бивши асистент Правног факултета и магистар опште правне историје након петнаестак година универзитетске каријере још није дошао до закључка да Црквено право не представља скуп светих канона и црквених закона чије су норме неважеће само због тога што су донете пре више векова. Још је трагичније да Чворовић није схватио да је реч о позитивном праву Цркве, а не о законодавству чија је важност давно престала и остала само део историје. Управо због научних разлога, Црквеном праву није место на ужој научној области из правне историје.

Затим, цркве и верске заједнице нису само духовне и историјске институције него су у већини модерних држава грађанско-правна лица sui generis. Природније је и логичније, али и сасвим научно оправдано да се Црквено право, уколико већ не постоји посебна катедра за тај предмет, нађе на грађанско-правној или јавно-правној катедри. Жао ми је што Чворовић, пре оваквих јавних наступа, није прочитао научне расправе др Сергија Троицког или др Ненада Ђурђевића о месту Црквеног права на правним факултетима. Али, није му први пут да тако неодговорно и неутемељено наступа.

На сву срећу, научне и менторске компетенције не оцењују Чворовић и слични него наставно-научна и стручна већа факултетâ и универзитетâ и то она која су до сада више пута доносила одлуке о избору Чворовића и других наставника и сарадника. У тим поступцима је свима, па и Чворовићу, остављена могућност да благовремено реагују приговорима. Не могу да се начудим зашто Чворовић није искористио то право уколико је сматрао да су повређени научни принципи и прекршени универзитетски прописи.

Чворовић је дрско обмануо јавност да је тема докторске дисертације коју сам пријавио и која је одобрена на Правном факултету и Универзитету правно-историјска. Тема под називом "Правни положај традиционалних цркава и верских заједница у Србији и Црној Гори" је мултидисциплинарна, а то значи да је црквено-правна, јавно-правна и грађанско-правна с обзиром да третира правни положај цркава и верских заједница у важећим правним системима Србије и Црне Горе.

У сваком случају, више ценим ставове које су кроз своје одлуке о теми и осталоме у извештају Комисије изрекли Наставно-научно веће Правног факултета и Стручно веће за друштвено-хуманистичке науке Универзитета у Крагујевцу него личне и тенденциозне опсервације и површна тумачења мр Зорана Чворовића.

Чворовић је још дрскије обмануо јавност изношењем неистине да сам у кумовским везама са доцентом др Срђаном Ђорђевићем при чему је и тај виртуелни и у Чворовићевом умовању измишљени духовни однос изложен руглу и порузи. Жалосно је да Чворовић, поред читавог низа правâ, својим колегама оспорава чак и права која једино може да оспори Црквени суд.

Чворовић на овакав начин покушава да у српској јавности васкрсне и наметне дух његовог презимењака Илије Чворовића из "Балканског шпијуна", а тај дух никако не може и не сме да представља одлику одговорне личности, академског грађанина, па и верног чеда СПЦ у савременом друштву.

И, на крају, уколико је на Правном факултету све тако како у јавности приказује овај бивши асистент онда се јасно намеће закључак да је он на добитку, а никако на губитку. По свему судећи, и ове одбране мр Зорана Чворовић подсећају на оне којима је, погрешним тумачењем светих канона и Устава СПЦ, некомпетентно "бранио" Епископа Артемија кога је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, након утврђене канонске одговорности, трајно разрешио управљања Епархијом Рашко-Призренском.