Васкрсли дух Илије Чворовића - "Није исто држати и предавати"

Протојереј мр Велибор Џомић
парох подгорички

Са великим закашњењем сам прочитао део полемике која се води у "Крагујевачким новинама" између мр Зорана Чворовића, бившег асистента Правног факултета у Крагујевцу, и Протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, професора Православног богословског факултета у Београду. Текст сам прочитао тек када је пренет на једном фантомском, анти-црквеном интернет сајту коме се не знају ни оснивач, ни уредник и на коме је мр Чворовић један од ревноснијих сарадника.

Пре свега, недопустиво је да Чворовић, који се представља као "верно чедо СПЦ", у својим директним обраћањима игнорише протојерејски чин и вишегодишњу свештеничку службу оца Зорана Крстића.

Згранут сам Чворовићевим иступима и неистинама и на томе би, ако је још увек "верно чедо СПЦ", заиста требало да поради са својим духовним оцем. То је горе од чињенице да одавно на мањем простору нисам прочитао више правних нелогичности и погрешних тумачења.

Медији нису ни прво, а ни једино место за вођење стручних расправа о распореду правних предмета у оквирима ужих научних области и то управо због тога што се та, као и многа друга питања, не решавају у медијима као што, очевидно погрешно, мисли мр Зоран Чворовић.

Жалосно је и поражавајуће да бивши асистент Правног факултета и магистар опште правне историје након петнаестак година универзитетске каријере још није дошао до закључка да Црквено право не представља скуп светих канона и црквених закона чије су норме неважеће само због тога што су донете пре више векова. Још је трагичније да Чворовић није схватио да је реч о позитивном праву Цркве, а не о законодавству чија је важност давно престала и остала само део историје. Управо због научних разлога, Црквеном праву није место на ужој научној области из правне историје.

Затим, цркве и верске заједнице нису само духовне и историјске институције него су у већини модерних држава грађанско-правна лица sui generis. Природније је и логичније, али и сасвим научно оправдано да се Црквено право, уколико већ не постоји посебна катедра за тај предмет, нађе на грађанско-правној или јавно-правној катедри. Жао ми је што Чворовић, пре оваквих јавних наступа, није прочитао научне расправе др Сергија Троицког или др Ненада Ђурђевића о месту Црквеног права на правним факултетима. Али, није му први пут да тако неодговорно и неутемељено наступа.

На сву срећу, научне и менторске компетенције не оцењују Чворовић и слични него наставно-научна и стручна већа факултетâ и универзитетâ и то она која су до сада више пута доносила одлуке о избору Чворовића и других наставника и сарадника. У тим поступцима је свима, па и Чворовићу, остављена могућност да благовремено реагују приговорима. Не могу да се начудим зашто Чворовић није искористио то право уколико је сматрао да су повређени научни принципи и прекршени универзитетски прописи.

Чворовић је дрско обмануо јавност да је тема докторске дисертације коју сам пријавио и која је одобрена на Правном факултету и Универзитету правно-историјска. Тема под називом "Правни положај традиционалних цркава и верских заједница у Србији и Црној Гори" је мултидисциплинарна, а то значи да је црквено-правна, јавно-правна и грађанско-правна с обзиром да третира правни положај цркава и верских заједница у важећим правним системима Србије и Црне Горе.

У сваком случају, више ценим ставове које су кроз своје одлуке о теми и осталоме у извештају Комисије изрекли Наставно-научно веће Правног факултета и Стручно веће за друштвено-хуманистичке науке Универзитета у Крагујевцу него личне и тенденциозне опсервације и површна тумачења мр Зорана Чворовића.

Чворовић је још дрскије обмануо јавност изношењем неистине да сам у кумовским везама са доцентом др Срђаном Ђорђевићем при чему је и тај виртуелни и у Чворовићевом умовању измишљени духовни однос изложен руглу и порузи. Жалосно је да Чворовић, поред читавог низа правâ, својим колегама оспорава чак и права која једино може да оспори Црквени суд.

Чворовић на овакав начин покушава да у српској јавности васкрсне и наметне дух његовог презимењака Илије Чворовића из "Балканског шпијуна", а тај дух никако не може и не сме да представља одлику одговорне личности, академског грађанина, па и верног чеда СПЦ у савременом друштву.

И, на крају, уколико је на Правном факултету све тако како у јавности приказује овај бивши асистент онда се јасно намеће закључак да је он на добитку, а никако на губитку. По свему судећи, и ове одбране мр Зорана Чворовић подсећају на оне којима је, погрешним тумачењем светих канона и Устава СПЦ, некомпетентно "бранио" Епископа Артемија кога је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, након утврђене канонске одговорности, трајно разрешио управљања Епархијом Рашко-Призренском.