Колумна Борба за веру 11 - Црква и забране, 7. октобар 2010. год

Протојереј мр Велибор Џомић

Приметно је да се готово свака ситуација злоупотребљава како би се Српска Црква приказала као "једина ретроградна институција у савременом друштву". Није чудо када то чине представници појединих невладиних организација које су формиране и финансиране из иностранства како би разарале и растакале духовно, морално и национално биће Српског народа. Међутим, право је чудо када Српску Цркву у том неистинитом светлу и на готово идентичан начин у јавности приказују некакви "ревнитељи, чувари правног поретка, бивши чланови комитета, покајани секташи и самозвани експерти за Устав", који се, при том, представљају као "верна чеда СПЦ".

Примера за то има више, а последњи је виђен приликом неовлашћеног покушаја Владике Артемија да у Београду без знања и благослова Патријарха одржи конференцију за штампу, и то у организацији једног световног удружења, а на тему тренутног стања у СПЦ. На чињеницу да владика, и то у тренутку док је под канонском казном забране свештенослужења, покушава да прекрши црквени поредак, Патријарх Иринеј је реаговао онако како прописује канонско предање и како вековима реагују сви патријарси у читавој васељени. Није дао свој благослов за кршење црквеног поретка у епархији за коју је пред Богом и Црквом одговоран.

Одмах су се огласили и скочили интернетовски "борци за веру". Њима "за очување црквеног поретка" и готово идолопоклоничку одбрану Владике Артемија не требају ни парохије, ни свештеници, ни намесништва, ни намесници, ни епархије, ни владике, дакле, ништа од свега што чини срж црквеног поретка чију измишљену "угроженост" тобоже "бране". Њима су за то довољни интернет сајтови и поједини медији како би давали изјаве, "осуђивали забране" и борили се за људска права свештенослужитеља који атакује на канонска права других јерараха. Појавиле се громопуцатељне изјаве "да ће камење проговорити", "да је златоусто ћутање јаче од сваког говора", "да је пронађен начин како да се ућутка архијереј" и да је реч "о удару на светињу слободе говора". У најкраћем, "нова инквизиција под Патријархом Иринејем"!?! 

"Бранитељи" пренебрегавају чињеницу да канони забрањују многе ствари, а посебно забрањују активности епископа у туђој епархији, па и оне које је намерио да учини Владика Артемије. Канони забрањују и многе друге ствари. То је нама познато и то слободно прихватамо пре него што постајемо свештеници. Зато су "ревнитељи", пре Патријарха Иринеја, "у одбрани Владике Артемија" требали да осуде Свете Оце и Саборе, који су писали и усвајали каноне.

Сваки свештенослужитељ има право да промишља и говори пре свега о сопственом стању, па и о стању у Српској Цркви. И Владика Артемије има право да одговорно говори о црквеним питањима, али из места у које га је Црква поставила. Сетимо се да Свети Јустин Ћелијски, када је у време комунизма грмео о бројним проблемима у Цркви и друштву, није заказивао конференције по Београду него се обраћао из манастирске пустиње. Та реч се најдаље чула и до данас одјекује. И Владика Артемије је могао да говори из Манастира Шишатовца, а у Београду само као грађанин без владичанских обележја и свештеничке мантије.

Реч је реч и у Шишатовцу и у Београду, а ако је права - онда одјекује без обзира на да ли је изговорена у манастиру или прес-центру Удружења новинара. У овом случају, циљ и мета су били други. А који, какви и зашто - знају Бог и Владика Артемије.   

Уосталом, Владика Артемије је пре неку годину је и делегацији Светог Синода неканонски забранио чак и улазак у Епархију Рашко-Призренску. На то није имао право, али су, уместо њега, тада "ревнитељи златоусто ћутали".