Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 15. децембар 2010.

Колумна Борба за веру 21 - Калуђерска тужба, Правда, 16. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Рашчињени епископ, сада монах Артемије из дана у дан тоне све дубље у борби против Српске Цркве и њеног поретка. Његова борба против Српске Цркве је двојака. С једне стране, он не поштује одлуке Сабора, неовлашћено и без благослова служи некакве службе које назива "литургијама", насељава се на туђем имању, мења намену задужбине проте Томе Марковића, лажно се представља као "владика", прави псевдо-црквене сајтове, уверава необавештене људе да је "правоверан" и тврди да је "све нормално" осим што траје "прогон Цркве у Србији". С друге стране, жестоко се упире да те своје "истине" пласира преко било ког медија, али то више и не завређује пажњу.

Само се тако може разумети његова громопуцатељна објава да је суду тужио Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа Атанасија, као и неке медије. Додуше, рат са медијима и новинарима је раније започео, али је пропустио да због истих ствари тужи и медије Српске Патријаршије.

Свако данас има право да се суди пред световним судовима, па и да бира кога хоће, а кога неће да тужи. То право има и монах Артемије као грађанин Србије. И нико му то право не може и не сме ускратити. Међутим, црквена правила изричито забрањују свима који су у било ком црквеном чину, а и монах о коме пишемо је још увек један од таквих, да једни друге предају световним судовима пре него што црквени судови утврде кривицу и кривца казне по црквеним правилима. То је можда најбољи илустратор јавног деловања рашчињеног епископа - у борби за терање своје правде и истине прекрши многа црквена правила, а понаша се као да се то није догодило.

И, када је монах Артемије у питању, поново долазимо до хиљадитог парадокса по реду. Док тврди да се у Србији врши "прогон Цркве" дотле се редовно обраћа државним судовима "државе која гони Цркву", тј. њега и тридесетак његових следбеника. Даље, наводно се бори за "поштовање црквеног поретка и канона", а он их и на овом примеру, као и на десетинама других, безобзирно крши. Тако изгледа "канонско право" у верзији монаха Артемија и двојице његових "канонско-правних саветника".

Елем, монаху Артемију је засметао лични утисак, који је једном дневнику изнео Митрополит Амфилохије. Затим, засметало му и отворено писмо Епископа Атанасија. На Артемију је да одреди шта му смета као човеку и добро је што је барем ту одмах био јасан. Знам да је свима више преко главе "случај Артемије" и терање његове "истине и правде". Из тог угла и посматрам конкретне ставове Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија. Ипак, ради "неверних Тома", и ја сматрам да је да је могло и без тога уз подсећање да није изнета тврдња да се дотични дрогира него лични утисак да дотични изгледа као дрогиран. То је јасно, али нека, по монаховој вољи, о томе реши световни суд.

И пензија овог монаха је доспела до медија. Нико не види да је то први случај да човек у 75. години живота тражи пензију "по закону", а да је хтео по закону онда је то требало да уради још пре 10 година. Артемију треба уплатити радни стаж по закону, иако његови сарадници у жељи да то заврше себи из средстава Фонда за гладне на Косову и Метохији нису завршили и њему и то из редовних црквених буџета и фондова. При томе, прескаче се чињеница да је овај "несуђени пензионер" сваког месеца од Владе Србије, и то ове Цветковићеве, као и Коштуничине, примао апанажу од 1500 евра уз све плаћене трошкове. Искрено, он стаж није ни уплаћивао рачунајући да ће до смрти примати црквене и државне апанаже.

Давно је речено да само истина ослобађа. Зато под хитно треба учинити јавним, и то у факсимилима, све његове малверзације, а посебно све приходе од државе и од Цркве током највеће народне несреће на Косову и Метохији.

четвртак, 09. децембар 2010.

Колумна Борба за веру 20 - Црква и раскол, Правда 9. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Још увек, али са смањеним интересовањем, медији прате случај рашчињеног Епископа Артемија. Наравно, медији и постоје ради извештавања о свим важним догађајима у друштву, па и о догађајима у и око Српске Цркве. Међутим, то право и обавеза медија не оправдавају бројне непрецизности, нетачности, једностраности, тенденциозности и олаке констатације.

Нетачно је да се рашчињавањем Епископа Артемија због бројних канонских кривица догодио „раскол у Српској Цркви“. Нико неће да примети да је реч о класичном стварању једне нове секте што представља сасвим природни завршетак након вишегодишњег секташког понашања и демонстрирања секташке психологије.

Пре свега, у Српској Цркви се није догодио раскол попут оног у Америци или Македонији. Још мање је упоредив случај рашчињеног Епископа Артемија са случејем рашчињеног Епископа Америчко-Канадског Дионисија 1963. године. Уз Епископа Дионисија су 1963.г. кренули верници, свештеници, мали број монаха, националне организације, изгнани политичари, део четника, а добар део храмова и црквене имовине је, због тамошњих правних прилика, остао под његовом јурисдикцијом. За монахом Артемијем, као што је познато, није кренуо народ са Косова и Метохије, храмови су у власништву Српске Цркве, сво свештенство и највећи део монаштва је веран црквеним одлукама и поретку. Нису невидљиве ни секташке методе Артемијевих следбеника које користе како би придобили вечи број нових жртава – шаљу СМС поруке и мејлове, обијају прагове необавештених домаћина, деле летке и разгледнице са Артемијевим сликама и стварају затворену заједницу „правоверних“!

„Познаваоци прилика“ и „верски аналитичари“ никако нису увидели да случај рашчињеног Епископа Артемија највише личи случају рашчињеног Епископа Западноевропског Дамаскина (Давидовића). Томе довољно иде у прилог и чињеница да управо г. Давидовић данас, након својевремене јавне подршке распопу Дедеићу у Црној Гори, шаље подршку и монаху Артемију док се лажно представља да је православни епископ. При томе, не треба заборавити је Артемије као епископ 2003.г. учествовао у доношењу саборске одлуке о Дамаскиновом рашчињењу. И то на исти начин као што је и Сабор ове године донео одлуку о Артемијевом рашчињењу. Тадашњем Епископу Артемију том приликом није сметало гласање, а Сабор није поредио са Скупштином као што то данас чини покушавајући да се прикаже „невином жртвом у Српској Цркви“.

До мене већ више месеци и од више људи који имају изражено национално осећање стижу гласови њихове забринутости „због раскола који ће досегнути неслућене размере и оставити трајне последице“. Иако поштујем и уважавам многе од тих људи, а посебно поштујем њихову борбу за национално достојанство Срба у времену глобализације и отуђења, сматрам да претерују или, боље рећи, да прегоне у таквим проценама. Разлог за такву забринутост пре свега видим у чињеници да њима није био познат садржај „случаја Артемије“. Затим, такав раскол је немогућ и из напред речених разлога.

Наравно, никоме не може да буде мило нити имамо разлога да будемо срећни и задовољни што је рашчињени Владика Артемије својим вишегодишњим чињењем и нечињењем нанео велику бруку и Српској Цркви и себи. Још је горчије сазнање да он нема намеру да стане у свом духовном суноврату.

Ипак, Српска Црква наставља своју мисију у своме народу сабирајући све духовне потомке Светога Саве на исти начин као што је то кроз векове радила у оваквим, па и много тежим ситуацијама. Цркву чине људи, али је чува Бог.

среда, 01. децембар 2010.

Нема раскола у СПЦ, за Тањуг протојереј мр Велибор Џомић, 1. децембар 2010.год.

Понашање рашчињеног владике Артемија, који је првог дана божићног поста, лажно се представљајући, служио лажну литургију у цркви у шумадијском селу Љуљаку, више је стварање секте, него уводјење раскола у Српску православну цркву (СПЦ), изјавио је данас подгорички парох, протојереј Велибор Џомић.

Џомић, стручњак за црквено право, рекао је Тањугу да нема говора о било каквом расколу у СПЦ, јер сада "монах Артемије нема ниједног свештеника, ниједан храм и ниједан манастир, а верници Епархије рашко-призренске остали су тамо где су вековима и били - уз своје цркве и светиње на Косову и Метохији".

“О расколу у пуном смислу речи могли би се говорити да је Артемије своју целокупну некадашњу епархију издвојио из Српске цркве”, казао је Џомић, који је стручњак за црквено право.

Овако, додао је он, Артемије је из јединства Цркве издвојио себе и групицу својих следбеника, учинивши притом “највећи црквени преступ” јер је служио службу под забраном чинодејствовања због чега га је Сабор, измедју осталог, и лишио епископског чина.

Џомић каже да Артемије сада покушава да себе представи као жртву.

Артемије замењује тезе о "светској завери" против њега, његовог антиекуменизма и антиглобализма, уместо да положи рачуне због неовлашћеног отудјивања црквене имовине, трговине с косовским Албанцима, поседовања приватних рачуна, кућа, штампарије и више плацева по бањама широм Србије, рекао је Џомић.

Он је указао да је управо Артемије био зачетник и родоначелник дијалога са “свим и сваким из медјународне заједнице, па и са политичким лидерима косовских Албанаца и то у тренутку када су они униформе ОВК заменили оделима и краватама”.

Џомић зато сматра да у том контексту ваља посматрати и причу о гласању у Светом архијерејском сабору током доношења одлуке о лишавању Артемија епископског чина.
Он напомиње да се у медијима Сабор представља као некаква црквена скупштина налик световном парламенту, што она није.

“Свети архијерејски сабор је највише законодавно, али и судско тело у Српској православној цркви, што световна скупштина није и све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Без обзира на то како су одлуке Сабора донете, оне су обавезујуће и то од дана његовог доношења”, навео је Џомић.

Сабор је, на пример, подсетио је он, на исти начин “пресудио” рашчињеном епископу Дамаскину (Давидовић), новембра 2003. године.

Џомић каже да црквени суд није надлежан за епископе, а "по логици Артемија, Сабор може епископа да изабере, али не и да га смени и да му суди, што је правни нонсенс, јер ни српски патријарси нису увек бирани једногласно, али то не значи да су епископи који нису гласали за Павла 1990. године или Иринеја ове године, против српског патријарха".

Колумна Борба за веру 19 - Љуљаци, Правда 2. децембар 2010. год.


Протојереј мр Велибор Џомић

Питомо шумадијско село Љуљаци, смештено на средокраћи пута од Крагујевца до Горњег Милановца, ових дана је без своје заслуге доспело у жижу јавности. Тако се догодило и 1941. године, па и сада, скоро шест деценија касније.

Само је мало бољим познаваоцима српске историје у ХХ веку познато да је један обрачун четника и партизана против немачких окупатора, баш у Љуљацима, у октобру 1941.г. представљао повод за крваву нацифашистичку одмазду у Крагујевцу. У Љуљацима је том приликом убијено 13, а рањено 26 немачких војника. Убрзо је уследила одмазда над ђацима и недужним народом у трагичном "Крагујевачком октобру". Не бих овом приликом отварао још увек спорна питања о броју Крагујевачких Новомученика, али је више него јасно да су комунистички историчари претерали са цифром од седам хиљада стрељаних у Крагујевцу. Не бих овом приликом отварао теме о улози четника, партизана, а посебно љотићеваца у тим данима и догађајима. То за ову прилику није битно. Битно је да се за Љуљаке тада чуло не само у Србији него и шире.

Тако је и овога пута. Љуљаци су ових дана доспели у жижу јавности захваљујући расколничком деловању рашчињеног Епископа Артемија. Он је одабрао ово село да баш из њега, са тридесетак одбеглих калуђера, крене у покушај стварања раскола у срцу Србије. У Цркви Светог Јована Крститеља, задужбини почившег Проте Томислава и протинице Милице Марковић, служио је лажну службу уз лажно представљање. Артемије као трећи рашчињени владика у историји Српске Цркве је најпре у Љуљацима, а потом и преко једне нижеразредне сарајевске телевизије показао оно што је Синоду и Сабору СПЦ одавно и белодано јасно - да се и фактички и формално издвојио из јединства Српске Цркве.

 Рашчињени епископ, на жалост, још увек није завршио своју тужну причу на путу без повратка. У 76. години живота је кренуо у духовну вратоломију гору од оне у коју су 1941.г. пошли тадашњи младићи од којих су једни мислили да ће брзо ослободити Србију од немачког окупатора и вратити краља, а други да ће тако помоћи Совјетском савезу, Стаљину и успоставити комунизам у Србији. Трагична "дипломатија" и још трагичнија "политика" рашчињеног епископа је свој завршетак, на жалост, добила у изазивању раскола као греха који, како и сам признаје, "ни мученичка крв не може опрати".

Имао сам прилику да у октобру 1995.г. посетим Љуљаке и то на дан освећења темеља будуће цркве. Дошао сам на позив ктитора који је имао намеру да ту, у срцу Србије, направи старачки дом и гробно место попут Зејтилника за српске емигранте који су од 1941. до 1945.г. остали без дома и Отаџбине. Знам да ктитори нису имали намеру да ту праве расколничко збориште и удомиште за одбегле калуђере. Још боље знам да ктитору ни у примисли није било да на своју ујчевину навлачи проклетство лажне службе и лажног причешћа. О овом храму и чињеници да он, као и друге цркве и манастири на том простору, припада Епархији Жичкој више од распопских наклапања по медијима сведочи повеља коју је тадашњи Епископ Жички Стефан (Боца) са ктиторима положио у темеље храма. Копија те повеље са потписом епископа и ктирора се и данас чува у архиви Епархије Жичке и представља правни основ да се тај храм врати својој намени.

 Остаје да се види докле је рашчињени Артемије спреман да иде у терању своје "истине", али је више него јасно да село Љуљаци, без обзира што га други стављају у жижу збивања на сваких пола века, никада није било ни расколничко, ни распопско, ни раскалуђерско, ни распопско село.

четвртак, 25. новембар 2010.

Колумна Борба за веру 18 - Aртемијево рашчињење, 25. новембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Један сам од оних који је заступао став да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ као највише тело Српске Цркве још у мају могао да донесе одлуку о рашчињењу тадашњег Епископа Артемија. Сабор је тада под председништвом Патријарха Иринеја са пуним правом поступио сходно начелу канонске икономије и донео одлуку о његовом трајном разрешењу са катедре Епископа Рашко-Призренског. Закључио сам да је Сабор на тај начин исказао однос поштовања према његовом епископском раду током прве, али и јасан критички став према бројним пропустима и злоупотребама у његовом архијерејском раду током друге деценије његовог владичанства.

Ондашња саборска одлука се некоме свиђала, а некоме није, али је за све чланове Српске Цркве требало да буде обавезна. Међутим, саборску одлуку су критиковали и својим понашањем дерогирали тадашњи Епископ Артемије и они који су из емотивних, интересних и сличних разлога везани за његову личност. Углавном, о том "случају" су се изјашњавали они који нису ни привирили у саборску и синодску архиву која се мери килограмима када је у питању сада већ монах Артемије. Изјаве, ставови, несувисла и посве нецрквена тумачења разних, намах битних, типова постале су чињенице, а праве чињенице почивају тамо где им је место - у архиви Патријаршије.

Приметно је да начин изјашњавања црквене јавности више није исти. Интернет технологије у једном делу атакују парохије, намесништва и епархије тако што се и слабо упућени верници укључују у јавну дискусију о питањима за која, по канонским правилима, нису надлежни. То, наравно, не утиче на садржај црквених одлука, али отвара више питања за размишљање. Једно је сигурно - све канонске кривице и финансијске злоупотребе рашчињеног Епископа Артемија морају бити обнародоване.

Као што сам у мају ове године тврдио да тадашњи Епископ Артемије очигледно нема намеру да стане у војевању против одлука Синода и Сабора тако и сада, без икакве претенциозности, слободно тврдим да монах Артемије и даље нема намеру да стане у изазивању јавне саблазни кроз његову "борбу за веру". Али, још боље знам да Свети Канони прописују казне и за такве случајеве.

Лицемерна је прича о "анти-екуменизму, анти-глобализму, римском папи, унијаћењу" и свему другоме када је јасно да је екипа око тадашњег Епископа Артемија са његовим знањем и одобрењем злоупотребила огроман новац намењен српској сиротињи, свештеницима, повратницима и светињама на Косову и Метохији. Јасно је да је бившем Епископу Артемију много лакше да скреће тему и прича о "римском папи и екуменизму" него о потрошеним и злоупотребљеним црквеним фондовима, својим приватним рачунима, штампарији, кућама, плацевима, позајмицама сопственој Епархији, неовлашћеном крчмљењу и тајној продаји црквених непокретности итд. Трагична је жалопојка монаха Артемија коме његови секретари, попут савремених транзиционих менаџера, нису уплаћивали радни стаж, али су зато за Виловског вршили ретроактивне уплате и то из Фонда за гладне на Косову и Метохији!?!  Да не говорим о његвој промашеној дипломатији у распону од Медлин Олбрајт и Била Клинтона преко Хашима Тачија и Зане Крејзију до Џима Џатраса. И све то за њега и његове поклонике "није доказано и не постоји", али би да причају измишљену причу о тобожњем "унијаћењу Срба" уз незвано обијање прагова руске амбасаде и прославе педесетогодишњице монашења у краљевачком хотелу испод знака ротарирајанаца!?!

Пример монаха Артемија је трагичан, али и поучан. Поучан је за сваког православног хришћанина без обзира да ли је лаик, свештеник или епископ. Може човек да се годинама труди, а довољно је само неколико погрешних корака да се све то проспе. Никада не треба заборавити да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. У чему ће наћи монаха Артемија - остаје да се види!

среда, 24. новембар 2010.

Протојереј Велибор Џомић - Артемију прети анатема, Политика 24. новембар 2010. год.

Рашчињени епископ рашко-призренски Артемије, после одлуке Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве да буде враћен у ред обичних монаха, не може да служи литургију, обави крштење, венчање, опело, не може да даје благослове, нити да носи владичанска обележја. Једном речју, он је трајно лишен чина, додаје уз ова објашњења конкретних последица саборске одлуке протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске.

– Мислим да је јасно да је он сада под надлежношћу патријарха. Може да се обрати за канонски отпуст за неку другу православну епархију. Он не може бити православни монах без припадности некој епархији и манастиру. Из његовог порицања саборске одлуке јасно се закључује да у његовом случају није крај са црквеним казнама. Уколико настави да се лажно представља или да служи службу неминовно је да ће бити лишен и монашког чина. Ако би кренуо путем организовања некакве псеудоцркве онда би био и анатемисан попут Мираша Дедеића. У таквим случајевима, судили би Епархијски црквени суд и Велики црквени суд – каже отац Велибор.

Архијерејима у првом степену суди Свети архијерејски Синод, а Сабор, као највише црквено тело, у другом и последњем. На одлуку Сабора није могуће уложити жалбу. Отац Велибор истиче и да епархијски црквени судови нису надлежни за суђење епископима и додаје да свега неколико канона говори о процедури суђења епископима, као да ни Устав СПЦ нема много чланова који прописују ту процедуру.

– Ипак, то не значи да тај део није црквено-правно јасан за свакога ко црквеном проблему жели да приступи на црквено утемељен начин. Највише канона говори о томе шта епископи и клирици не би смели да чине и прописују казне. Процедура суђења епископима је углавном иста у свим помесним црквама. Довољно је да поменем да руски патријарх има право да без одлуке Синода или Сабора разрешава и смењује епископе. Рашчињени епископ Артемије није ни први ни једини епископ коме је тако суђено, а многи заборављају да је црква јерархијска. Онима који црквене проблеме и питања искључиво посматрају лично, идеолошки, партијски или кроз било коју диоптрију овога свега таква питања могу бити спорна или нејасна. Сабор у пуном заседању, дакле, у присуству најмање две трећине епископа има право не само да суди архијерејима него и да својим одлукама мења уставне одредбе или да их допуњује. То очевидно не знају неки клирици и правници и из таквог превида настају погрешна тумачења Устава, а таквима је онда лако да синодске и саборске одлуке неодговорно и неутемељено проглашавају „неуставним” – наводи отац Велибор.

После седнице сабора у петак, када је донета одлука о рашчињењу, незванично се могло чути да је на Сабору било предлога да се оформи суд од 12 епископа који би одлучивао о бившем епископу рашко-призренском. Протојереј Велибор Џомић, међутим, каже да пракса суда од 12 епископа не постоји у српској Цркви, као и да је једини услов који канони захтевају да архијереју не суди мање од 12 епископа.

– Уколико нека помесна Црква нема довољан број епископа онда се недостајући број допуњује архијерејима из друге помесне Цркве. Одлуку о лишењу архијерејског чина доноси Сабор помесне Цркве на челу са патријархом. Викарни и умировљени епископи у таквим случајевима немају право гласа. Тако је било и у случају рашчињеног епископа Артемија – каже отац Велибор.

Пре почетка јесењег заседања Сабора било је јасно да ће се поједини Артемијеви ставови и поступци после његовог умировљења наћи на дневном реду, а незванично се говорило и да би га Сабор могао позвати на део седнице на којем ће се расправљати о њему. То се, на крају, није десило. Отац Велибор наводи да је рашчињени владика Артемије до сада више пута позиван на саслушање пред црквеним органима и да се годинама на скоро сваком Сабору водила расправа о његовом непоштовању и неизвршавању саборских и синодских одлука.

– Његове канонске и друге кривице за Сабор су више него јасне. Изгледа да само њему није јасно шта је он то скривио те отуда све друге, осим себе, позива на покајање. Он и његови следбеници упорно превиђају чињеницу да је направио један од највећих преступа – служење литургије под забраном свештенодејства, покушај отимачине манастира, лажно представљање и фалсификовање печата епископа рашко-призренског. То су факта која ни он не оспорава и која не захтевају додатно појашњење саслушавањима на Сабору. Уосталом, онако како се постаје епископом, односно одлуком Сабора, тако се и на основу утврђене канонске одговорности и лишава владичанског чина – истиче отац Велибор.

Јелена Чалија

петак, 12. новембар 2010.

Колумна Борба за веру 16 - Земљотрес, 11. новембар 2010. год.


Протојереј мр Велибор Џомић

У Краљеву се још од 14. октобра 1941. године, када су немачки окупатори стрељали недужни народ, не памти горег дана и несреће од земљотреса, који је унесрећио хиљаде људи. Божијим чудом, пале су само две људске жртве, али је траума покосила десетине хиљада људи. Преко 13 хиљада домова, више зграда, скоро све школе, дечији вртићи, многе установе затворене су, а неколико десетина секунди снажног потреса било је довољно да се све претвори у рушевину.

Ових дана сам обишао свој родни град. Искрен да будем, нисам могао да га препознам, а исто тако нисам могао да препознам ни људе. Мука их је зближила, несрећа повезала, туга опхрвала и нада напустила. За сваку је похвалу чињеница да се те кобне ноћи није догодила ниједна крађа, ниједна отимачина, ниједно злопочинство. У граду у коме су се током претходних деценија сабрали људи из свих крајева, први пут се није гледало ко је одакле дошао.

 По ко зна који пут се посведочило да свака мука која задеси народ обавезно задеси и Манастир Жичу. Слично, па и горе су прошли и стара краљевачка Црква Свете Тројице, стари Владичански двор у коме се налази Духовни центар Владике Николаја и многе приградске и сеоске парохијске цркве. Рањени су и Музеј, и Архив, и позориште, и домови културе, а посебно болница. Страдала је, први пут у својој историји, и римокатоличка црква.

Наравно, нико се није надао земљотресу. Нико га никада и не може предвидети. И још је већа чињеница да су многи градови кроз историју нестајали са лица земље управо од земљотреса.

Народ је огорчен на локалну самоуправу, а, искрен да будем, док сам гледао градоначелника Краљева како даје штуре изјаве сваког тренутка сам очекивао неки нови земљотрес. Иако се труди, стиче се утисак да се не сналази и да је остао сам. Нико од њега и локалних моћника не очекује да преко ноћи саграде куће, поправе зграде, испоруче новац. Али, сви од њега и његових сарадника очекују охрабрење, уливање наде и подстрека да ће се претрајати и преживети. Међутим, у њиховим наступима нигде наде, нигде подстрека, нигде зрака сунца и нигде излаза.

Преко локалне телевизије сам слушао једну баку, кивну на сваку власт, сваки режим и сваког председника, како тражи од Владе Србије да 10 милиона евра које су обећали за информације о скровишту генерала Ратка Младића ургентно усмере као прву помоћ народу у Краљеву!?!

 Наравно, ни краљевачка локална власт, као ни било која друга власт, није могла да пророкује и претпостави да ће Краљево разорити земљотрес, али је још већа чињеница да политички земљотрес у Краљеву траје већ годинама. Тај земљотрес је оставио другачије последице у људској унутрашњости за разлику од овог који оставља страшне последице у спољашњости.

 Гледам и чудим се: како се људи на земљи тркају да буду на власти, да буду први, да буду градоначелници и начелници, да се питају, да одлучују. До пре неколико месеци су се за гуше хватали, тукли и срамотили да буду на власти и да буду први, а сада се стиче утисак да важи она народна да у коло можеш да уђеш кад год хоћеш, али из њега можеш да изађеш тек када те пусте. Или, дала баба банку да уђе у коло, а дала би пет да из њега изађе. А опозиција и даље за све оптужује власт. И тако даље. И тако редом. Политички земљотрес траје и оставља последице.

 Најтрагичније је што нико од моћника не види да је за санацију последица земаљског потреса неопходно да престану унутрашњи земљотреси у човеку и међу људима.

среда, 03. новембар 2010.

Колумна Борба за веру 15 - Калуђерски штрајкови, 4. новембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Ових дана се распламсала прича о појединачним калуђерским штрајковима, демонстрацијама, протестима и тзв. анти-екуменским скуповима. Углавном се постављају следећа питања: да ли свештеници и монаси, који су пресудама црквених судова, рашчињени могу да се представљају као свештеници и монаси Српске Цркве? Да ли могу да носе мантије и да ли могу да демонстрирају против Српске Цркве представљајући се као "клирици СПЦ"? Посебно се апострофира став државне власти према таквим типовима или "скитајућим калуђерима".
   
Пре свега, та питања нису нова. Таквих случајева је било и има у свим државама кроз историју. Ни државе у овом делу Европе нису имуне од тих вируса. Таквих случајева и самозванаца је итекако било и за време Кнежевине и Краљевине Србије и Књажевине и Краљевине Црне Горе.
   
С обзиром да прича није нова онда није на одмет да се подсетимо како се то решавало у Србији за време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Двојица калуђера из Манастира Каленића никако нису поштовала црквени поредак. Из тих разлога је кнез Милош 6. јула 1824. године писао Павлу Штулу да "ако их тамо где ухвати, обрије их; но не само да им браде обрије, но и бркове, косе, обрве, удари им по 150 штапова, а после свега овога да их отпусти". Постоји још доста сличних, блажих или тежих случајева од овог који смо навели као пример како је државна власт поступала у таквим случајевима.
   
Данас смо дошли у парадоксалну ситуацију да се поједини одбегли и скитајући калуђери, између осталог, грчевито боре и за тековине Србије 19. века и славне српске државне прошлости, али не знају да би се те тековине у једном делу прво одразиле на њих. Наравно, под условом да је на челу Србије владар попут кнеза Милоша. 
   
Признаћемо, лако је било кнезу Милошу Обреновићу. У то време није постојала и није важила Европска конвенција о људским правима на чије се чланове често позивају скитајући калуђери, а посебно неки који су на основу црквених правила лишени чина и изопштени из Цркве.
   
Држава данас сваком човеку мора да гарантује сва права и слободе, али само до мере у којој се не угрожавају други тако да прича о бријање браде, бркова  150 штапова остаје део историје. Али, држава је, с друге стране, дужна да штити и права и слободе других. Та правила су јасна и недвосмислена.
   
Данас, заиста, свако има право да верује у шта год хоће и како год хоће. Међутим, нико нема право да обмањује јавност, лажно се представља и ствара погрешан утисак, а то је управо оно што је проблематично у савременим злоупотребама људских права и слободâ када су у питању атаци на традиционалне цркве и верске заједнице у многим европским државама.
   
Православни хришћани добро знају да монаси нису позвани и призвани на демонстрације нити да штрајковима поправљају друге. Хришћани су, а посебно монаси, позвани да постом, молитвом, сузама, смирењем, трпљењем и покајањем у својим манастирима и домовима поправљају себе знајући да се само тако поправља свет. И, зато, кад год видим калуђера да је напустио манастир, да скита по свету, да тражи нека права иако се добровољно одрекао света и свега у свету, да носи транспаренте, да држи мегафон, да се удомио на улици знам да није добар монах и да је кренуо на широк пут којим, на жалост, многи иду и који води у пропаст. И још боље знам да такав може да нанесе штету Цркви Христовој само због тога што он пропада као монах. Давно је речено да кад монаха удари торбица ни методе кнеза Милоша Обреновића тешко могу да врате на прави пут.

Изјава о протестима Драгана Давидовића, Политика, 2. новембар 2010. год.

Бивши монах не одустаје од протеста

„Некадашњи сабрат манастира Црна Река није више ни монах ни члан СПЦ, уствари, он се лажно представља“, кажу у црквеним круговима

Рашчињени монах приведен је у суботу на скупу који је одлуком полиције забрањен. Драган (Антоније) Давидовић, некадашњи сабрат манастира Црна Река, са групом присталица већ шест месеци протестује пред зградом Патријаршије у Београду, а како је навео у саопштењу написаном истог дана када је приведен, то ће наставити и убудуће да чини упркос забранама полиције. Он каже да су шест месеци истрајавали у „антиекуменским окупљањима православаца“ и да ће то наставити да чине.

– Сматрамо да је реч о крупној ствари, одбрани православља и нећемо од тога одустати, а наш једини захтев је да СПЦ иступи из екуменског покрета. Из полицијске управе Стари град за сада само усмено нам је саопштено да су сва даља окупљања забрањена, али ми ћемо и даље бити пред Патријаршијом сваке суботе, а нарочито у дане заседања Светог архијерејског Сабора – каже за „Политику” Давидовић.

У СПЦ су изричити: „Некадашњи сабрат манастира Црна Река, бивши монах Антоније, односно Драган Давидовић, није више ни монах ни члан СПЦ, будући да је одлуком црквеног суда лишен монашког чина, враћен у ред световњака и изопштен из црквене заједнице на две године”.

Црква не може никоме да забрани да носи мантију, али свештеник или монах који је рашчињен, а и даље носи монашку или свештеничку одећу, као што је овде случај, и иступа као да је и даље члан Српске православне цркве, уствари се лажно представља, објашњавају у црквеним круговима.

– Ретко се прибегава томе да Црква пријави световним властима рашчињеног свештеника који и даље носи црквену одору или се представља као клирик. Такође, одлука црквеног суда о лишењу Давидовића монашког чина и искључењу из црквене заједнице јавно је објављена и свима доступна управо да не би долазило до неких забуна – кажу у СПЦ.

Протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске наводи да се не само у овом, већ и у другим оваквим случајевима који су се јављали кроз историју Цркве, поступа по унутрашњим прописима и црквеним канонима, али и да се раздваја оно што је искључиво у надлежности државе.

– Његов статус је више него јасан када је у питању његов положај у Цркви. Он није монах и не може да се причести, не може да учествује ни у једној светој тајни или црквеном обреду. С обзиром да традиционалне цркве и верске заједнице у Србији према прописима Министарства вера имају посебан статус у правном систему може се очекивати да му се државним законима спречи лажно представљање и обмањивање јавности. Наиме, држава је донела Закон о црквама и верским заједницама и она је дужна да тај закон спроводи, а како и на који начин ће спроводити норме које је донела, није на представницима Цркве да дискутују – каже протојереј мр Велибор Џомић.

Он додаје и да би у већини држава такве ствари веома јасно биле онемогућене – у Италији, на пример, немогуће је да се неко представља као свештеник Римокатоличке цркве, ако он то није, истиче наш саговорник.

Иначе, члан осам Закона о црквама и верским заједницама, између осталог, прописује да „држава штити службену униформу и њене делове, као и обележја чина и достојанства свештених лица, односно верских службеника, у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице“. У недавној расправи о уставности одређених одредаба Закона о црквама и верским заједницама, и овај члан поменут је као један од спорних, уз навођење да је нејасно због чега и како држава штити униформу свештеника.

Јелена Чалија

четвртак, 28. октобар 2010.

Колумна Борба за веру 14 - Поход, 28. октобар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

У Црну Гору је ових дана из небуха бануо Михаило Денисенко, самопроглашени "Филарет, патријарх Украјинске православне цркве". Како су медији јавили, он је стигао на позив анатемисаног и проклетству предатог бившег свештеника и лажног митрополита Мираша Дедеића, а циљ посете није тешко претпоставити. Углавном, након Денисенковог поклоњења у приватној кући Мираша Дедеића у Груди код Цетиња, кренуло се у ко зна које по реду збуњивање и духовно залуђивање јавности.

Режимски медији су ову приватну посету самозваног "патријарха Филарета" оценили као "историјску", а самозванца прогласили за "једног од најмногољуднијих православних поглавара у свету". Црна Гора је можда једина земља на свету у којој се преко ноћи у полицији ствара "православна црква", а сваки заинтересовани, након полицијског теста и сличних формалности, веома брзо и мимо свих црквених правила може да постане "патријарх, митрополит, епископ" и да се то, наравно, само њега тиче.

Сусрет је даље текао по редоследу и протоколу који је, по свему судећи, добро осмишљен у цетињској полицијској станици. Двојица распопа су на некадашњем Тргу Јосипа Броза у Цетињу одржали заједничко бајање у виду перформанса, који су режимски медији назвали "литургијом", а потом је Денисенко почео да кафанама и ресторанима у којима је обедовао вади из кесе некакве ђинђуве у виду ордења. У том делу посете, као првога и као најзаслужнијега за свеопшти циркус у Црној Гори одликовао је Ранка Кривокапића, актуелног председника Скупштине Црне Горе. Затим, одликовао је и Радослава Ротковића, једног од оснивача тзв. "ЦПЦ", и још неке типове. Неко је Денисенку сугерисао да није добро да у Црну Гору долази без кесе ђинђува пошто је позната чињеница да Црногорци највише воле ордење. Иначе, дукљани ту црту идентитетског кода у Црној Гори још увек нису променили, а, како видимо, и немају намеру.

Денисенко, као и сваки други грађанин, има право да путује где год хоће по свету. Тако је ту посету, судећи по медијским написима, доживела и амбасада Украјине с обзиром да није забележен сусрет између украјинске амбасадорске у Црној Гори и коловођâ распопског путујућег циркуса. Уз уважавање слободе кретање, ипак нико нема право да се приказује као некакав "православни патријарх" и да обмањује јавност по Црној Гори с обзиром да ни Украјинце није уверио у ту своју самододељену функцију. Украјинцима јесте, али делу Црногораца још није познато да је Денисенко због изазивања раскола анатемисан и предат проклетству те да то проклетство преноси где год се појави у својству некаквог патријарха и поглавара. У том погледу, данас нема духовне разлике између Денисенка и Дедеића те је неко од виспренијих новинара овај дует назвао "двојцем два Де". 

Више је него интересантан податак да се Денисенка, након изазивања раскола и рашчињења, одрекла и његова рођена мајка. Летописац је забележио да је оставила опоруку да је сахране канонски свештеници Украјинске православне цркве при Московској Патријаршији. На та тужни догађај, "један од најмногољуднијих поглавара" није могао ни да привири.

У овом случају, најбољи су били Цетињани. Они су схватили да су скоро две деценије служили за остваривање туђих интереса који су, по свему, супротни од интереса грађана и града. Њих овом приликом није било на бившем Тргу Јосипа Броза.

И овом најновијом лакрдијом, део режима у Црна Гори је по ко зна који пут исказао амбицију да од земље Светог Петра и Светог Василија прави духовну депонију и сабориште распопа и то све под паролом да је то за њено добро.

петак, 22. октобар 2010.

Колумна Борба за веру 13 - Црногорска геј парада, 21. октобар 2010. год.


Протојереј мр Велибор Џомић

Монтенегрински дукљани, иначе острашћени србомрсци, већ годинама за све и свашта оптужују Србију и Србе. Не бих овом приликом анализирао да ли је реч о каквом дубљем комплексу код таквих типова, али је више него евидентна енормна количина мржње. При том, ти и такви типови када њих или кога њиховог снађе каква болест или здравствена невоља брже боље хитају према "омрзнутој Србији и још омрзнутијем Београду". Док трају невоље и док су по Београду онда заборављају србомржњу, а чим се врате у Монтенегро онда све испочетка.

Шта год да се догоди у Црној Гори - углавном се оптужују Срби и Србија!?! Очекујем да ових дана крену нове оптужбе против Срба и Србије и то због недавне и срамне тзв. параде поноса. Ипак, можда се овом приликом и уздрже због дичне хвале да "Црна Гора представља лидера у региону у погледу европских интеграција". Неки у томе виде своју шансу да се и Црна Гора, први пут у својој историји, на путу ка Европи закити тзв. парадом поноса.

Како чујем, већ се праве конструкције и планови за тај догађај. Организатори меркају Цетиње, и то од Бајица до Доњега краја, али би се задовољили и Подгорицом. Није велико питање ко ће од политичара стати на чело те колоне, јер је велика конкуренција. Представници појединих невладиних организација упорно, али још увек незванично тврде да у Црној Гори има процентуално највише хомосексуалаца у региону. Један од њих је саопштио да их је између пет и десет процената. Не знам колико је то тачно, али је, свакако, интересантно као ново бирачко тело за политичаре и то оне који све мере бројем гласова.

Ових дана сам засут новинарским питањима на ту тему. Наравно, интесује их став Митрополије Црногорско-Приморске о томе. Вреди знати да постоји више Светих Канона и правила Свете Православне Цркве који хомосексуалност или, словенским језиком речено, мужелоштво дефинишу као велики грех и мужеложницима у покајању налажу епитимије ради духовног и телесног здравља. Да се не би погрешно схватило да Црква само хомосексуалност дефинише као грех и само хомосексуалцима налаже епитимије ваља истаћи да итекако има и других грехова те да су и за њих прописане различите епитимије. Епитимија за хомосексуалце се не огледа у самобичевању, како то многи покушавају да у јавности намјерно погрешно представе, него у одлучивању таквих особа од приступа Светој Тајни Причешћа. То се, наравно, односи само на оне људе који по слободној вољи припадају Цркви. Хомосексуалци не могу бити ђакони, свештеници и епископи.

Сваки човек је слободан да са собом и од себе чини шта год хоће. Та чињеница се мора поштовати, али се мора поштовати и чињеница да се црквена правила у име различитих доживљаја људске слободе не могу мењати. У том погледу, хомосексуалци нису дискриминисани, јер се Цркви припада по слободној вољи.

За Цркву је неприхватљиво да се грех промовише као врлина и у том контексту посматра организовање тзв. геј парада од стране невладиних организација. Свако има право да живи у своме дому онако како он сматра да треба, али нема право да свој начин живота силом на срамоту намеће другима и као "културно достигнуће", а да се, при том, непрестано позива на наводну "угроженост својих права". Пада у очи и чињеница да се епископима и свештеницима у овом, као и у многим другим случајевима, најгласније оспорава право да саопште свој став. То управо чине они који се залажу за, по свему судећи, селективне слободе.

Шта ће бити - ведећемо. Углавном, Ђекна у Црној Гори још није умрла. А кад ће - не знамо!