Колумна Борба за веру 19 - Љуљаци, Правда 2. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Питомо шумадијско село Љуљаци, смештено на средокраћи пута од Крагујевца до Горњег Милановца, ових дана је без своје заслуге доспело у жижу јавности. Тако се догодило и 1941. године, па и сада, скоро шест деценија касније.

Само је мало бољим познаваоцима српске историје у ХХ веку познато да је један обрачун четника и партизана против немачких окупатора, баш у Љуљацима, у октобру 1941.г. представљао повод за крваву нацифашистичку одмазду у Крагујевцу. У Љуљацима је том приликом убијено 13, а рањено 26 немачких војника. Убрзо је уследила одмазда над ђацима и недужним народом у трагичном "Крагујевачком октобру". Не бих овом приликом отварао још увек спорна питања о броју Крагујевачких Новомученика, али је више него јасно да су комунистички историчари претерали са цифром од седам хиљада стрељаних у Крагујевцу. Не бих овом приликом отварао теме о улози четника, партизана, а посебно љотићеваца у тим данима и догађајима. То за ову прилику није битно. Битно је да се за Љуљаке тада чуло не само у Србији него и шире.

Тако је и овога пута. Љуљаци су ових дана доспели у жижу јавности захваљујући расколничком деловању рашчињеног Епископа Артемија. Он је одабрао ово село да баш из њега, са тридесетак одбеглих калуђера, крене у покушај стварања раскола у срцу Србије. У Цркви Светог Јована Крститеља, задужбини почившег Проте Томислава и протинице Милице Марковић, служио је лажну службу уз лажно представљање. Артемије као трећи рашчињени владика у историји Српске Цркве је најпре у Љуљацима, а потом и преко једне нижеразредне сарајевске телевизије показао оно што је Синоду и Сабору СПЦ одавно и белодано јасно - да се и фактички и формално издвојио из јединства Српске Цркве.

 Рашчињени епископ, на жалост, још увек није завршио своју тужну причу на путу без повратка. У 76. години живота је кренуо у духовну вратоломију гору од оне у коју су 1941.г. пошли тадашњи младићи од којих су једни мислили да ће брзо ослободити Србију од немачког окупатора и вратити краља, а други да ће тако помоћи Совјетском савезу, Стаљину и успоставити комунизам у Србији. Трагична "дипломатија" и још трагичнија "политика" рашчињеног епископа је свој завршетак, на жалост, добила у изазивању раскола као греха који, како и сам признаје, "ни мученичка крв не може опрати".

Имао сам прилику да у октобру 1995.г. посетим Љуљаке и то на дан освећења темеља будуће цркве. Дошао сам на позив ктитора који је имао намеру да ту, у срцу Србије, направи старачки дом и гробно место попут Зејтилника за српске емигранте који су од 1941. до 1945.г. остали без дома и Отаџбине. Знам да ктитори нису имали намеру да ту праве расколничко збориште и удомиште за одбегле калуђере. Још боље знам да ктитору ни у примисли није било да на своју ујчевину навлачи проклетство лажне службе и лажног причешћа. О овом храму и чињеници да он, као и друге цркве и манастири на том простору, припада Епархији Жичкој више од распопских наклапања по медијима сведочи повеља коју је тадашњи Епископ Жички Стефан (Боца) са ктиторима положио у темеље храма. Копија те повеље са потписом епископа и ктирора се и данас чува у архиви Епархије Жичке и представља правни основ да се тај храм врати својој намени.

 Остаје да се види докле је рашчињени Артемије спреман да иде у терању своје "истине", али је више него јасно да село Љуљаци, без обзира што га други стављају у жижу збивања на сваких пола века, никада није било ни расколничко, ни распопско, ни раскалуђерско, ни распопско село.