Колумна Борба за веру 18 - Aртемијево рашчињење, 25. новембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Један сам од оних који је заступао став да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ као највише тело Српске Цркве још у мају могао да донесе одлуку о рашчињењу тадашњег Епископа Артемија. Сабор је тада под председништвом Патријарха Иринеја са пуним правом поступио сходно начелу канонске икономије и донео одлуку о његовом трајном разрешењу са катедре Епископа Рашко-Призренског. Закључио сам да је Сабор на тај начин исказао однос поштовања према његовом епископском раду током прве, али и јасан критички став према бројним пропустима и злоупотребама у његовом архијерејском раду током друге деценије његовог владичанства.

Ондашња саборска одлука се некоме свиђала, а некоме није, али је за све чланове Српске Цркве требало да буде обавезна. Међутим, саборску одлуку су критиковали и својим понашањем дерогирали тадашњи Епископ Артемије и они који су из емотивних, интересних и сличних разлога везани за његову личност. Углавном, о том "случају" су се изјашњавали они који нису ни привирили у саборску и синодску архиву која се мери килограмима када је у питању сада већ монах Артемије. Изјаве, ставови, несувисла и посве нецрквена тумачења разних, намах битних, типова постале су чињенице, а праве чињенице почивају тамо где им је место - у архиви Патријаршије.

Приметно је да начин изјашњавања црквене јавности више није исти. Интернет технологије у једном делу атакују парохије, намесништва и епархије тако што се и слабо упућени верници укључују у јавну дискусију о питањима за која, по канонским правилима, нису надлежни. То, наравно, не утиче на садржај црквених одлука, али отвара више питања за размишљање. Једно је сигурно - све канонске кривице и финансијске злоупотребе рашчињеног Епископа Артемија морају бити обнародоване.

Као што сам у мају ове године тврдио да тадашњи Епископ Артемије очигледно нема намеру да стане у војевању против одлука Синода и Сабора тако и сада, без икакве претенциозности, слободно тврдим да монах Артемије и даље нема намеру да стане у изазивању јавне саблазни кроз његову "борбу за веру". Али, још боље знам да Свети Канони прописују казне и за такве случајеве.

Лицемерна је прича о "анти-екуменизму, анти-глобализму, римском папи, унијаћењу" и свему другоме када је јасно да је екипа око тадашњег Епископа Артемија са његовим знањем и одобрењем злоупотребила огроман новац намењен српској сиротињи, свештеницима, повратницима и светињама на Косову и Метохији. Јасно је да је бившем Епископу Артемију много лакше да скреће тему и прича о "римском папи и екуменизму" него о потрошеним и злоупотребљеним црквеним фондовима, својим приватним рачунима, штампарији, кућама, плацевима, позајмицама сопственој Епархији, неовлашћеном крчмљењу и тајној продаји црквених непокретности итд. Трагична је жалопојка монаха Артемија коме његови секретари, попут савремених транзиционих менаџера, нису уплаћивали радни стаж, али су зато за Виловског вршили ретроактивне уплате и то из Фонда за гладне на Косову и Метохији!?!  Да не говорим о његвој промашеној дипломатији у распону од Медлин Олбрајт и Била Клинтона преко Хашима Тачија и Зане Крејзију до Џима Џатраса. И све то за њега и његове поклонике "није доказано и не постоји", али би да причају измишљену причу о тобожњем "унијаћењу Срба" уз незвано обијање прагова руске амбасаде и прославе педесетогодишњице монашења у краљевачком хотелу испод знака ротарирајанаца!?!

Пример монаха Артемија је трагичан, али и поучан. Поучан је за сваког православног хришћанина без обзира да ли је лаик, свештеник или епископ. Може човек да се годинама труди, а довољно је само неколико погрешних корака да се све то проспе. Никада не треба заборавити да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. У чему ће наћи монаха Артемија - остаје да се види!