Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

четвртак, 29. јул 2010.

Борба за веру 2 - Ћераћемо се још, Правда, 29. јули 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

На анти-црквеним сајтовима је одмах после моје прве колумне у "Правди" настала права узбуна. И то само зато што сам указао да анти-црквени сајтови делују против СПЦ и да су се појавили са десетинама самозваних "социолога религије, верских аналитичара, тумача небеских прилика и експерата за СПЦ".

Ситуација је стварно више него жалосна. Српски народ је, с једне стране, прикљештен од разноразних лажних пророка, видовњака, врачара, гатара, нумеролога, астрога и невладиних организација. С друге стране, још горе су га притисли новотарски "борци за веру" преко анти-црквених сајтова подстичући омразу на Цркву, владике и свештенике.

Бурне реакције анонимних уредника анти-црквених сајтова су настале због демистификовања њихове црквомрзне улоге, намене и циља. У чему је проблем када их питам ко су оснивачи, власници, финансијери, уредници и доушници тих сајтова? Зашто нису регистровани у Србији? Зашто ратују против Српске Цркве? Зашто су регистровани у страној држави?

Зар Српски народ, чију веру преко фантомских сајтова тобоже бране, нема право да зна одговоре на та питања? О којој каквој "борби за веру" говоре и коју веру бране ако нападају Српску Цркву и ако немају благослов канонских црквених власти? О каквој хришћанској врлини говоре кад подстичу необавештене људе на црквомржњу, оговарања и трачарења, а вођење аброва намећу уместо поста, смирења и молитве?

Уместо да су се потрудили да дају одговоре на јавна питања, интернетовски црквоборци су у првој фази клеветања одмах кренули са писмима "забринутих верника" и "одговором" непознатог уредништва којим сам приказан као "крадљивац интелектуалне својине". Иако се не осврћем на клевете, ред је био да ме обавесте како се зове власник те "интелектуалне својине"?

Никад никоме, после толиких књига и текстова које сам објавио, није пало на памет да ме оптужи за плагирање или крађу интелектуалне својине, али су се анонимни црквоборци на то одважили само због наслова моје колумне. Потребан им је монопол као фирми "Раде Неимар" на Косову.

Анонимним црквоборцима није пало на памет да, на пример, постоји и московска и београдска "Правда", те да у различитим државама има медија са истим називима и да то није никаква крађа.
Зашто сам колумну тако насловио? Пре свега, да бих јавности указао да фантомски сајташки "борци за веру" немају ништа са Србијом. Они као медиј не постоје у Србији. И то је њихов велики проблем.

За реч се непозван јавио и некакав компилатор, који је за три месеца саопштио више правних небулоза "о правном поретку СПЦ" од свих чланова комунистичких верских комисија после рата. Иначе, однедавно је познат у јавности и то углавном што се позива на туђа имена не би ли туђим титулама себи придодао већу важност. Исти је случај и када користи искушења и проблеме Владике Артемија. Потрудићу се да о компилаторовим јавним правним небулозама јавности ставим на увид виђење из свог угла. Тај, тобоже, не би да полемише са мном како би ми "сачувао достојанство чина и одежде". Узгред, "експерт" не зна да одежду не носим када полемишем. А полемику је започео "са краја дебљега", тј. са именима сарадника анти-црквеног сајта.

Међутим, ја се тиме нисам бавио. Питао сам ко су уредници, финансијери и власници фантомског сајта из стране земље. Апел правника нисам помињао. Сматрао сам да је ред да му, због два имена међу потписницима, треба дати мало боље место од реаговања у колумни. Ипак, компилаторски "експерт за СПЦ" је и апел и потписнике сместио међу писма читалаца.

Једно је сигурно. Колико год бежали - сада од полемике не могу утећи. Срби су давно рекли да у коло можеш кад год хоћеш, а из кола тек када те пусте! Ћераћемо се још!

http://velibordzomic.blogspot.com

субота, 24. јул 2010.

У раљама ревнитеља, Правда, 24. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Време је показало да су разрешење Владике Артемија од управљања Епархијом искористили бивши атеисти за нову борбу против Цркве. Владика Артемије је, како се испоставило, само нова тема у старој борби против Цркве

идолатризација лика вл. Артемија

Догађаји из блиске прошлости су недвосмислено показали да се годинама, а посебно током боловања блаженопочившег Патријарха Павла, формирала једна мања група свештеника, свештеномонаха и лаика, који су за свој главни правац одредили подривање црквеног поретка, а под изговором тобожњег "ревновања за веру".

Након трајног разрешења Епископа Артемија од управљања Епархијом Рашко-Призренском због утврђене канонске одговорности у многим случајевима, показало се да црквено незрелим људима нису много битна имена и проблеми. Више је него јасно да тзв. "ревнитељи" користе сваку прилику како би, мимо Сабора, Синода и Патријарха, управљали Црквом пошто су себе претходно самопрогласили за "верни народ и духовна чеда СПЦ".

Да ствари нису чисте и јасне види се и по томе што тзв. "ревнитељи" стварају паралелне псевдо-црквене заједнице. Док се вербално "боре за очување неизмењеног Православља и црквени поредак" дотле на делу презиру и најдубље газе освештани црквени поредак. Када су интернет сајтови, медији, петиције по улицама и маркетинг у питању онда за њих не постоји ни парохије, ни намесништва, ни епархије. Евидентно је да су такви само телом присутни у местима у којима живе, а да се све остало у њиховом духовном животу суштински одвија мимо црквене заједнице којој би, по црквеним правилима, требало да припадају.

 нова "иконографија" следбеника вл. Артемија

А када се види да главну реч међу тзв. "ревнитељима" воде вишедеценијски борбени атеисти, чланови и секретари општинских и републичких централних комитета, негдашњи отимачи црквене имовине и идолопоклоници Јосипа Броза онда је ствар више него јасна. Они су данас, како истичу, "покајници". Наравно, Црква Христова јесте Црква покајања која сваког грешника призива и води у живот вечни. Међутим, нови "покајници и ревнитељи" су се до јуче грлато борили против Цркве и јерархије у име Броза и партије, а данас се, заузевши прва места и изгуравши дугогодишње вернике, опет боре против Цркве и јерархије, али сада у име "борбе за веру" којој су у датом и погодном моменту придодали и "борбу за Владику Артемија". До јуче су се држали за дугме и предавали баксуз када су сретали свештенике. Један од тих је као локални партијски моћник пре тридесетак година у центру Чачка из чиста мира шутирао Игумана Студеничког Јулијана, а данас би да прекида литургије, проповеда и свештенике подучава богослужбеном типику. Други се, иако је пуних 28 година био члан Партије, расписао по анти-црквеним сајтовима учећи нас "правоверју". И, уместо да као покајници они о томе говоре и уче друге да то никада не раде у животу без обзира на вођу и режим, они би данас да епископе подучавају литургији. Они који су до јуче презирали Владику Артемија и згражавали се над његовим дипломатским активностима и сусретима са највећим српским непријатељима данас му помпезно уручују којекакве дипломе које проглашавају за "национална признања". А уз то је пласирана прича да је Владика Артемије наводно "жртва ЦИА, Америке, римског папе, Бајдена и екумениста".

Све то није чудно за новопечене "покајнике", али је чудо да Епископу Артемију, како се види, импонују "одбране" таквих типова те су му данас, на жалост, ближи бивши чланови комитета од многе његове вишедеценијске духовне сабраће.

Бог ће судити свакоме, али ми немамо право да презиремо ни ближу ни даљу историјску прошлост. Жалосно је што су они који су од Косова и Метохије бежали као ђаво од Крста натоварили се на бреме Владике Артемија како би лечили своје комплексе, наступали у јавности и "борили се за веру" против Цркве, Сабора, Синода и Патријарха.

Велики Његош би на то рекао: "де, Владико, ако Бога знадеш - каква те је спопала невоља".

(Крај)

петак, 23. јул 2010.

Чишћење Цркве, Правда, 23. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Нису тачне тврдње да се црквене контроле врше селективно те да се врши "чишћење Цркве". Црква има свој независни унутрашњи економски систем, а епископи у погледу црквене одговорности нису приватне личности.

нова псевдо-иконографија "верних чада" вл. Артемија

У жељи да се ненадлежно мешају у поједина унутрашња црквена питања, поједини "бранитељи" Владике Артемија истичу тезе да "финансијских злоупотреба има и у другим епархијама СПЦ" те "да се финансијска контрола врши само у Епархији Рашко-Призренској". Због тога се, ради проширења анти-црквеног фронта против Синода и Сабора, а суштински против Патријарха Иринеја, дигла повика да се наводно "спрема чишћење Цркве", па да се треба бранити Владика Артемије и ради других владика, а не само ради њега. И све то без обзира на чињенице. На разним анти-црквеним сајтовима су се, чак, појавиле фото-монтаже Владике Артемија на свештеномученика на гиљотини Патријарха Иринеја!?!

Такве тезе су срачунате и пласиране ради кршења и срозавања угледа СПЦ у друштву, али, поред других, имају два велика проблема.

Први проблем таквих теза лежи у нелогичности. Шта би остало од људског друштва или од било које институције када би познаници бранили неког преступника тврдњом да има и других преступника те да га ваља поштедети одговорности. То посебно не иде у прилог онима који говоре о "одбрани правног поретка".

Други проблем лежи у паушалности таквих теза. Још није познато да је неки епископ Српске Цркве оптужен пред Синодом и Сабором за неке преступе и да такав није санционисан у зависности од врсте доказа и кривице. Јасно је да су паушалне тезе уперене против свих српских владика и јерархије.

 са сајта обожавалаца вл. Артемија "Истина је само једна -Владика Артемије" 


Има и таквих који траже да "финансијски експерти" врше контроле "пошто Српска Црква нема економских кадрова" те да не верују Синоду и Сабору него само "независним економистима". Такви не знају да Српска Црква има свој унутрашњи економски систем, који се одржава и контролише преко економског одељења при Патријаршији деценијама. Све епархије имају обавезу вођења црквених буџета, прихода, расхода, разреза, завршних рачуна, ревизија о чему "експерти" нису још увек обавештени. Ко то онда одржава економски живот у епархијама и у Патријаршији и ко носи терет црквеног живота, градње, обнове, издржавања свештенства, хуманитарних фондова и осталог? Уостало, тако је било и када је Владика Артемије био члан Синода.

Позивање на Устав СПЦ од оних који су га недавно први пут видели у животу, а потом јавно и нецрквено тумачили, поред незнања има и обележје непринципијености. Они који грлато "бране правни поредак СПЦ" због наводно "безаконог и неуставног" разрешења Епископа Артемија нису потрошили ни кап мастила да, рецимо, на исти начин критикују синодску одлуку о привременој надлежности Патријарха Иринеја над Црквеном општином у Берлину. Њих, по свему судећи, интересује један човек, а не Црква. Уз то, реч је групашењу, иначе забрањеном по канонима, а не о "борби за веру" или "правни поредак СПЦ".

Трагично звуче тезе о Епископу Артемију као "приватној личности и слободном грађанину" у црквеним питањима. Ниједан владика, па ни Владика Артемије, нема свој јавни и приватни ангажман. Епископство нема свој јавни и приватни део, јер је то служба Богу и Цркви.

Једно је сигурно. У историји Цркве не постоји ниједан епископ кога је Црква узвела у апостолску службу, а који се пред Синодом и Сабором позивао на своју приватност и људска права.

Има и оних који заговорају гурање проблема под тепих причама. Нису се много узбуђивали када је један бивши монах, духовно чедо Владике Артемија, позвао сабраћу на скандалозни јуриш на Грачаницу, а што је јавно признао. Више су се бавили камерманима, а мање немонашким понашањем и јуришањем у ослобађање наводно "у кућном притвору затвореног" Владике Артемија.

У сваком случају, сваки патријарх, па и Патријарх Иринеј са Синодом и Сабором нема задатак да чисти него да чува Цркву.

(СУТРА: У раљама "ревнитеља")

четвртак, 22. јул 2010.

Владика и људска права, Правда, 22. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Негирајући чињенице и презирући блиску историјску прошлост, поједини "бранитељи" Владике Артемија тврде да он није имао никакву жељу да сарађује са онима који су цркве и манастире палили, убијали и протеривали Србе на Косову, нити са онима који су његов народ 78 дана бомбардовали. Да ли је теже гледати Албанца како меша малтер или седети са Клинтоном и Тачијем? Које право важи у Цркви - државно или црквено?  

Поједини "бранитељи" Владике Артемија су неубедљиво покушали да новим тезама и анти-црквеним идејама у таму заборава баце његове бројне дипломатске активности у сусретима са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и другим међународним и албанским званичницима, као и НАТО официрима. Неки су јавно, сматрајући да Срби толико пате од амнезије, тврдили да Владика Артемије "није показивао никакву жељу да сарађује са онима који су цркве и манастире палили, убијали и протеривали Србе на Косову, нити са онима који су његов народ 78 дана бомбардовали". Такве тврдње не служе ничему осим сејању раздора и "прању" дипломатске биографије Владике Артемија без обзира што је он први почео и легитимисао дијалог са онима који су нас бомбардовали и који су нам Светиње рушили. Не могу да верујем да је Епископу Артемију теже било да гледа једног физичког радника Албанца, који меша малтер, него да седи и преговара са Руговом, Тачијем, Клинтоном и Олбрајтовом.

Прогатори савремене герондолатрије и негатори православне еклисиологије са све "бранитељима угроженог правног поретка СПЦ" никада нису ни приметили, акамоли констатовали да се Владика Артемије годинама бавио послом који му не припада ни по канонима, а ни по Уставу СПЦ.

У недостатку аргумената, поједини правници су се, без увида у списе и документацију, а све као борци против глобализма и "секуларизације СПЦ", одважили да отворе нову линију одбране Владике Артемија, али са краја тањега.

Они су тобожњи "прогон" Владике Артемија са Косова и Метохије поткрепљивали "повредом његових грађанских права" која су сваком грађанину зајемчена Уставом, законима и међународним конвенцијама.

Позивање на важење норми световног права секуларне државе у законодавству Српске Цркве није ништа друго до мешање баба и жаба. Такве "револуционарне идеје" годинама гледамо у Црној Гори од следбеника распопа Мираша Дедеића, који заговарају интервенцију државе у унутрашња црквена питања.

Црква је одвојена од државе. Јерархија је дужна, а и Црква као институција, да поштују важеће норме правног система. Међутим, Црква није дужна да у својим унутрашњим пословима фунцкионише по нормама световног права. Она има своју унутрашњу аутономију и организацију која је старија од државе. Наравно да Црква поштује правне норме у световним поступцима у којима се појављује као странка, али државне судије нису црквене судије као што ни било који земаљски суд није изнад Сабора и Синода у унутрашњим црквеним пословима.

Црквени прописи су старији од најстаријег државног прописа. Отуда позивање Цркве да у случају разрешења Епископа Артемија поштује норме државног права није ништа друго до позив да Црква "законодавно прати" Народну скупштину на транзиционом путу Србије ка Европској унији те да црквено законодавство уподобљава државном. Сабор владика би у том случају заседао одмах после парламента. Шта би од Српске или Руске Цркве остало да су своја унутрашња законодавства уподобљавале законодавству из времена Броза и Стаљина?

Правни "бранитељи" Владике Артемија су у "чешљању" државних прописа заборавили да се ни по важећем државном законодавству не сматра дискриминацијом поступање свештеника, односно верских службеника које је у складу са верском доктрином, уверењима или циљевима цркава и верских заједница уписаних у регистар верских заједница. Владика Артемије пред Сабором није био одговоран као грађанин и "приватна личност" него као епископ. А ако се, не дај Боже, нађе пред државним судом онда ће му њихови савети заиста бити потребни. Само да га не бране као до сада.

(СУТРА: Чишћење Цркве)

среда, 21. јул 2010.

Артемије против НАТО, Правда, 21. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Владика Артемије на путу од Видовданског Меморандума до тужбе против НАТО пакта. Боље информисан министар од Синода и Сабора. Ко ради за НАТО, а ко битку бије?

                Из времена пријатељства са НАТО 

Одсуство стратегије и осмишљеног наступа, а посебно преузимање туђих надлежности у односима са међународном заједницом можда се најбоље огледа у тужби коју је Владика Артемије без одобрења Сабора и Синода поднео суду у Стразбуру против неколико земаља - чланица НАТО пакта.

За само неколико месеци, Владика Артемије је променио више ставова без обзира на то шта је потписивао. Он је од Видовдана 2004.г. и Меморандума о обнови са Заном Крејзиу до септембра исте године демонстрирао два супротна става. Пут је био изузетно кратак и то у распону од апсолутне кооперативности са међународном заједницом до покретања судског поступка. У међувремену, поднета је тужба и против општина на Косову и Метохији у којима се догодило рушење Светиња, а онда је све то на брзину повучено. Не верујем да се хтело поручити да нису криви Албанци него само КФОР.

Толико контрадикторних поступака одавно није виђено на мањем простору и у краћем временском периоду. Стиче се утисак да је Владика Артемије усвајао разноразне идеје које су му из разних кругова пласиране и пословично их усвајао без одобрења највиших црквених тела.

Белодано је јасно да се о најзначајнијим црквеним и националним питањима на Косову и Метохији одлучивало у најужем кругу људи, који су фигурирали око Владике Артемија у зависности од његових тренутних политичких опредељења којих, мора се признати, није било мало.

Било је природно да је Владика Артемије око тако крупних питања окупљао сву српску памет, а посебно правне стручњаке из различитих грана права, па да је њихово мишљење препоручивао Сабору и Синоду на разматрање и коначну одлуку. Међутим, за тако велике процесе, који нису само правне природе, Владика Артемије је ангажовао неколико изузетно скупих страних адвоката и тако судбину тих Светиња ставио у њихове руке.

У писму које је 7. септембра 2004.г. упутио тадашњем министру Велимиру Илићу, Владика Артемије наводи да би "носилац тужбе била Српска Црква, односно Епархија Рашко-Призренска, која јурисдикцијски покрива простор Косова и Метохије". Након тога, у стратешком промишљању владика одлази још даље па тврди да се "држава нигде не би појављивала у овоме процесу, због већ познатог односа међународне заједнице према држави Србији". У чему се разликује однос међународне заједнице према СПЦ и Србији? Чиме је то Црква заслужила бољи третман у међународној заједници од државе Србије са новим демократским властима?

Одсуство стратегије се види и по томе што је Владика Артемије о тако важном питању обавештавао само неке, а не све архијереје. Ако су порушене Светиње у "јурисдикцијској надлежности" Епископа Рашко-Призренског онда се са правом поставља питање зашто их је уопште консултовао?

Затим, одакле толико поверења у неправославне адвокате? Да ли само због милионских износа у еврима који би им у одређеним варијантама припали? Зашто нису кооптирани српски правници у те тимове или макар неки од правника који се данас залажу за "поштовање грађанских права" Владике Артемија?

Каква је то логика да се о тако важној ствари боље и подробније информише један министар него Синод и Сабор?

Зар Владика Артемије није схватио да такав подухват по много чему надилази отварање епархијске продавнице у центру Београда без благослова Патријарха Павла или регистрацију Епархијског центра "Раде Неимар"?

Трагика демонстриране стратегије тек долази до изражаја рефлексијом тога чина у необавештеној јавности која намах закључује да су наводни "сарадници НАТО пакта у СПЦ" они који су против тужбе, а да су наводни "прави борци" они који са НАТО пактом битку бију преко страних адвоката.

(СУТРА: Владика и људска права)

Писмо владике Артемија министру Вељи Илићу 7.9.2004. год у коме помиње да му адвокати из Израела за процес против НАТО траже 20 милиона долара, и да су спремни да ураде посао и за 6.5 милиона. Владика тражи помоћ од државе за "судски процес века" и предлаже начине како да се новац додатно обезбеди. Наравно, све је преговарано без знања Синода. Из овог писма се јасно види колико су биле нереалне идеје владике Артемија и велики апетити његових јеврејских адвоката. Између осталог то је био и један од главних разлога зашто је Св. Синод одлучио да се тужба обустави. Није ни чудо да је владика Артемије после стотине хиљада долара уплаћивао Џемсу Џатрасу за лобирање у Америци иако то није донело никаквог резултата осим што је новац намењен народу отишао америчким лобистима у Вашингтон. Наравно, ни за ово лобирање Св. Синод није био ни консултован нити обавештен.

уторак, 20. јул 2010.

Артемије и Сејдиу, Правда 20. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Владика Артемије најпре није имао ништа против посете Фатмира Сејдиуа Дечанима, а потом је саопштио да је Сејдиу дошао у Дечане без његовог благослова. Према писаним сведочењима, бивши Протосинђел Симеон (Виловски) написао и објавио саопштење без седнице Српског националног већа. Архијерејски намесници у одбрани Дечана

Изјава вл. Артемија у Вечерњим
новостима 27.4.2006 


И посета Фатмира Сејдиуа Манастиру Високи Дечани о Васкрсу 2006.г. је искоришћена за нарушавање угледа Српске Цркве у јавности. Владика Артемије је, како тврди дечанско братство, преко Владике Теодосија на време био упознат са најављеном посетом и није истакао никакву забрану с обзиром да Сејдиу није тражио да присуствује светој литургији. Из неких разлога, Владика Артемије је касније обавестио јавност да је Сејдиу посетио Дечане "без његове сагласности".

Одговор вл. Теодосија, Вечерње, 28.април
Подсећања ради, Сејдиу је шефом УНМИК-а Петерсеном и командантом КФОР-а генералом Валотом дошао у Дечане и честитао васкршњи празник дечанским монасима задржавши се у манастиру двадесетак минута. Владика Теодосије је у кратком разговору поменуо значај повратка прогнаних и заложио се за бољу безбедност Срба. Није се водио разговор ни о заштитној зони око манастира, јер та надлежност припада УНМИК-а, а не привременим косовским институцијама. Владика Теодосије им је поклонио примерке књига о најновијем страдању Срба на Косову и Метохији.

Као што је познато, Сејдиу није био ни први, а ни последњи политички представник косовско-метохијских Албанаца који долази у неки од манастира на Косову и Метохији. Уз то, Сабор и Синод су, па и Владика Артемије, више година слали јавне поруке и упућивали на дијалог и суживот на Косову и Метохији. Српска Црква није заговарала изгон Албанаца као решење на Косову, али није заговарала ни самоизалацију Срба. Међутим, јесте тражила, тражи и увек ће тражити повратак Срба на своја вековна косовско-метохијска огњишта и живот достојан слободног човека. Уосталом, то су увек биле поруке Патријарха Павла, али и Патријарха Иринеја.

Сви архијерејски намесници протествују због владикине изјаве у штампи
и стају у одбрану дечанског братства и
, 2. мај 2006. год.


Посебно се не сме губити из вида и чињеница да се већина косовско-метохијских манастира налази у албанском окружењу те да је монаштво и свештенство дужно да у овим голготским временима кроз дијалог оснажи и подстакне повратак Срба на Косово и Метохију.

Владика Артемије питање Сејдиуове посете Дечанима није проблематизовао кроз црквена тела како је и ред него је својим медијским наступом, на опште згражавање, отворио до тада невиђену полемику са дечанским монасима. Потом су су његови најближи сарадници, а пре свих рашчињени Дејан Виловски, кроз саопштења која су писали Српском националном већу, кренули у даље елаборирање теме о наводној "дечанској веледржавној издаји". Политичко мешетарење Виловског се огледа и кроз сведочење Раде Трајковић и Ранђела Нојкића, дугогодишњих блиских сарадника Епископа Артемија у Српском националном већу, који су потврдили да је, према њиховим сазнањима, клеветничко саопштење против Епископа Теодосија и братства Манастира Високи Дечани заправо написао Виловски.

 Изјава Р. Нојкића дугогодишњег члана СНВ КиМ

Владика Артемије је отишао још даље јавном оценом да пријем Сејдиуа у Дечанима представља "јак ветар у једра независном Косову" и тиме јавно оптужио своју духовну децу.

Развила се непотребна полемика, али су одмах реаговали и сви архијерејски намесници што само говори колико је то унело забуну међу свештенство и народ. Они су стали у одбрану дечанских монаха и тражили да свештенство као оно које најбоље познаје ситуацију на терену буде активно укључено у црквене токове. То обраћање само говори колико је свештенство на Косову и Метохији било скрајнуто у запећак, а да се политика Епархије није водила саборно уз учешће свештенства већ да се од уске групе око Владике Артемија монополисало инокосном "борбом за одбрану Косова".

Са правом се поставља питање: како је Епископу Артемију сметала кратка посета Сејдиуа, Петерсена и генерала Валота Дечанима на Васкрс, а нису му сметали његови сусрети са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом, Тачијем, Хисенијем и Бакалијем и другима? И како све то није био проблем да у оближњој Ђаковици Албанцу продаје црквену имовину без знања Патријаршије? Где су ту принципи?

(СУТРА: Артемије и НАТО)

понедељак, 19. јул 2010.

Прогон или милост, Правда, 19. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Проамеричка политика Владике Артемије кроз дужи низ година у националним круговима оцењивана као штетна. Владика је злоупотребљен од америчке администрације. Клеветање осталих српских владика се упорно користи за замагљивање суштине проблема.


Биланс невеште вишегодишње проамеричке политике Владике Артемија не само да није задовољавајући него је одређеним круговима веома често квалификован као штетан по српске националне интересе. Иако се Свети Архијерејски Сабор и Синод нису бавили таквим оценама, ипак се мора констатовати да су највиша црквена тела својим одлукама налагала Епископу Артемију да се кроз функцију председника Српског националног већа Косова и Метохије не бави политичким послом који му по канонима не припада.

Жалосно је, али истинито, да је Владика Артемије у једном моменту искоришћен и изманипулисан од највиших представника америчке државне администрације као, на пример, Слободан Милошевић у једном моменту, а потом је одбачен од истих "пријатеља" чију је државну заставу држао на свом радном столу.

Трагично је да је један српски епископ са све владичанском панагијом и камилавком у најтрагичнијем времену за Србе искоришћен од представника америчке администрације и за успостављање политичког дијалога са Албанцима мимо званичних државних органа Србије и тадашње Југославије. Једина значајна адреса Срба којој су Американци могли да се обрате у то време како би се, на прикривен начин, започело изграђивање парадржавних институција косовско-метохијских Албанаца била је везана за име Владике Артемија.

Бројни политички и екуменски сусрети Владике Артемија са државницима и са бискупима, имамима, рабинима, пасторима и представницима других вероисповести и религиозних заједница ни у чему нису утицали на његов већи значај у Српској Цркви нити су га, пак, уздизали изнад других српских епископа. Ваљда је и врапцима на гранама јасно да сусрет једног владике са Олбрајтовом, Клинтоном, Соланом или неким другим државником нема никакве везе са његовим црквеним статусом.

Међутим, јавности је вешто подметнуто да је Владика Артемије наводно разрешен дужности епархијског архијереја "због тога што је Џозефу Бајдену ускратио благослов да посети Дечане". Колико ми је познато, Бајден није ни тражио никакав благослов од Владике Артемија да посети Дечане, па отуда није ни могао да му "ускрати благослов". Затим, ниједном грађанину било које земље света није потребан никакав посебан благослов да би посетио било који храм, па и Манастир Дечани.

Више је него јасно, а то могу да посведоче сви епископи Српске Цркве, да одлука Сабора о разрешењу Владике Артемија нема никакве везе са његовим противљењем Бајденовој посети Дечанима. Те две ствари нису повезане чак ни на нивоу теоријског модела.

Неистините и тенденциозне тезе свесно пласирају они који се, без обзира на чин и звање, у данашњим условима стављају мимо Цркве и против Цркве, а познато им је да због Бајденове протоколарне посете било ком манастиру СПЦ не би био смењен ни игуман, а камоли владика.

Неистините су и тезе да је Владика Артемије разрешен "због противљења Ватикану и због тога што су неке српске владике купљене папиним новцем". Такве неистините тезе су свесно уперене против свих осталих српских владика, јер се намеће погрешан закључак да се само Владика Артемије "противи Ватикану", а да се други наводно не само саглашавају са Ватиканом него, како погрешно наводе, "хрле у наручје римског папе".

Међтуим, такви пропагандисти не знају да је Владика Артемије пре неку годину писао писмо Ватикану. Писмо је, наравно, било везано за Косово и Метохију, али је прекршен поредак у начину комуникације. Да не говорим о томе да је Владика Артемије и од протестаната примао хуманитарну новчану помоћ, о чему постоје сведоци, али никад никоме није пало на памет да каже да је Владика Артемије "купљен протестантским новцем". А када би знали суштину овог црквеног проблема онда би знали да саборска одлука о Епископу Артемију представља милост, а не правду.

(СУТРА: Артемије и Сејдиу)

субота, 17. јул 2010.

Црква или феуд, Правда, 17. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Питање Епархије Рашко-Призренске никада није било, а није ни данас, само питање одговорности и власти једног човека. Епархија СПЦ није приватни феуд, а Црква није лабава конфедерација епархија. Пропаганда "о узроку и поводу прогона Владике Артемија" је конструисана и пласирана из личних разлога


Питање Косова и Метохије, а кроз њега и питање Епархије Рашко-Призренске, у драматичним временима, попут овог данашњег, никада није било, није и не може бити само питање једног епископа и његове канонске надлежности. Епископ јесте наследник Светих Апостола, али он није и не може бити изолована јединка никада. Он је нужно упућен са Сабор и Синод у тако тешком времену када пуноћа Српске Цркве носи не само свој изузетно велики део духовне одговорности него и када носи онај део одговорности за будућност и народа и Светиња на Косову и Метохији.

Ниједна Епархија Српске Цркве није и не може бити приватни феуд са ничим ограниченом влашћу епископа. Српска Црква по своме устројству није и не може бити "лабава конфедерација" епархија. А када се има у виду значај Косова и Метохије за Српску Цркву и народ онда се лако разуме, схвата и прихвата зашто је Свети Архијерејски Сабор СПЦ још за време Патријарха Германа основао саборски Одбор за Косово и Метохију. На челу тог Одбора увек је био Српски Патријарх, а одмах до њега Епископ Рашко-Призренски.

Проблем Косова и Метохије, као и проблем једне епархије, никада на својим плећима није могао да носи један човек без обзира на његову духовну снагу, дарове, лични подвиг, жртву и добру вољу. Управо је у томе један од главних неспоразума и разилажења између Епископа Артемија са једне и Сабора и Синода са друге стране.

Данас су се, први пут у историји Српске Цркве, појавили такви "тумачи црквеног поретка" по којима Свети Архијерејски Сабор може да изабере епископа, али да суштински над њим више нема никакве власти "осим могућности из једног члана Устава СПЦ". При томе су, уз најпогрдније изразе, први пут у историји Српске Цркве Свети Синод коме председава Патријарх покушали да маргинализују готово до нивоа месне заједнице!?!

Током свих претходних месеци, на површину је изашло безброј парадокса. Један од најупечатљивијих јесте тај по коме се видело да се Владика Артемије није либио да, чак и отвореним писмима, решава и питања Цариградског и Српског Патријарха, али и других епископа (попут Епископа Бањалучког Јефрема кога је преко јавности непознатог "искушеника Илије" оптуживао за "организовање сабора нечастивих" у време крвопролића у Босни), али се у најдраматијчнијем и судбоносном времену за Косово и Метохију саборским и синодским одлукама одупирао противљењем "мешању у његову канонску јурисдикцију".

Истински црквеним људима у исто време и трагично и смешно изгледа пропаганда која је, на жалост, конструисана и пласирана из кругова блиских Епископу Артемију. По тој пропаганди, узрок наводног "прогона Епископа Артемија" се налази у његовом "противљењу папизму, екуменизму, глобализму и издаји вере и народа", а "повод за духовну егзекуцију у ускраћивању сагласности америчком потпредседнику Џозефу Бајдену да посети Манастир Високи Дечани". Најсмешнија и најнеозбиљнија теза у тој пропаганди јесте да је Владика Артемије наводно "главни проблем ЦИА-е и остваривању америчке политике на Косову и Метохији".

Мање или више познати догађаји из претходне деценије су више него јасно показали и доказали да је Владика Артемије био самовољни пионир у системском успостављању сарадње између косовско-метохијских Срба са међународним чиниоцима и албанским политичким представницима и то од оног момента када су своје крваве маскирне униформе заменили белим кошуљама, оделима и краватама.

(СУТРА: Прогон или милост)

петак, 16. јул 2010.

"Сеоба Срба" у Етно-село, Правда, 16. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Између ћивота Светог Петра Коришког и етно-села код Чачка. Напуштање манастира у сврху пропаганде. Монаштво остало верно Цркви у стубовима Православља и Српства - Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, Девичу, Грачаници, Зочишту, Будисавцима, Гориочу. Тзв. "егзодус монаштва" - маркетиншки потез за скретање пажње


        може и хајдучија али "с благословом духовника"
фотографија и наслови - Франкфуртске Вести 6. јули 2010. 
Време је показало, а видело се и из неких јавних наступа, да самовољно напуштање неколико манастира у Рашкој области од стране групе монаха и монахиња - "духовне деце" Владике Артемија није представљало никакву "нову сеобу Срба" него један обичан маркетиншки потез. Тим потезом, показало се, монаси су немонашким понашањем желели да постигну више циљева.

Пре свега, није ми јасно зашто је Владика Артемије мирно гледао те нове јавне саблазни осим ако се његово тадашње ћутање не схвати као одобравање таквог чина. Ситуација је више него апсурдна: Владика Артемије је прихватио саборску одлуку, а његова "духовна деца" нису. Он није под канонском забраном свештенодејства, али његова "духовна деца" јесу. Изгледа да није далек пут од Манастира Светог Петра Коришког до етно села код грешног Милоја?

Први циљ одбеглих монаха и монахиња је непосредно везан за скретање пажње медија на тобожњи "духовни терор" и "ванредно стање у манастирима" након завршетка Сабора. То је звучало слично као када су половином фебруара ове године аларманто лансиране лажне вести да је наводно "Владика Артемије стављен у кућни притвор без права на употребу телефона и контакт са спољним светом".

У новом случају, у јавности се стварала друга лажна слика да је због разрешења Владике Артемија од управљања Епархијом Рашко-Призренском са Косова и Метохије кренула "нова сеоба Срба" те да је Синод својим црквеним одлукама "бацио бомбу на Космет". Таквој причи је значајно допринео и Владика Артемије кроз више интервјуа које је дао медијима након завршетка Сабора.

Јавност је обманута и неистинитом информацијом да је група монаха и монахиња напустила манастире на Косову и Метохији. Неупућени су, након такве пропаганде, једино могли да закључе да је "њиховим одласком дефинитивно угашена српска свећа на Косову и Метохији". Намерно је прескочена информација да је монаштво остало верно Цркви у стубовима Православља и Српства на Косову и Метохији - Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, Девичу, Грачаници, Зочишту, Будисавцима, Гориочу.

Светиње су оставили поједини монаси из Рашке, Новог Пазара и делова Србије које је Петар Стамболић после рата припојио Аутономној покрајини Косово, а који никад нису припадали Косову. При томе су и искушенике убрајали у "Србе у сеоби", иако искушеници нигде, па ни у Епархији Рашко-Призенској немају статус клирика у СПЦ.

Жао ми је што то морам да наведем, али нико од нових "душебрижника и бранитеља" није ни приметио, а ни изразио бригу због "сеобе Срба" када је један број "сиротих монаха" током претходних година напуштао Епархију Рашко-Призенску због женидбе и кршења монашких завета. Да не помињем број "искушеника", који су годинама из разних разлога циркулисали кроз манастире носећи мантије и мењајући идентитет. О духовном аспекту таквог немонашког понашања дела да не говоримо.

Посебан је грех оних који су преко анти-црквених сајтова лансирали неистине да "Свети Синод предњачи у признању независности Косова и Метохије".

Они који су кроз медијско деловање одбеглих и приватно настањених калуђера видели "нову сеобу Срба" нису уочили да ниједан свештеник и ниједан Србин није напустио Косово и Метохију и кренуо за Владиком Артемијем. Неки су и то жељно и неодговорно прижељкивали, али се, хвала Богу, није догодило. Интересантно је да ниједан члан Епархијског управног одбора, чији је састав одредио Владика Артемије, а реч је о највишем црквено-самоуправном телу у Епархији, или из црквених општина није кренуо за Владиком Артемијем

(СУТРА: Црква или феуд)

четвртак, 15. јул 2010.

ПОДСЕЋАЊЕ: Извештај Синодске Комисије 2006. год о сумњивим пословима у Епархији Рашко-Призренској

Када је већ реч о ситуацији у Епархији Рашко-Призренској, није на одмет да се подсетимо и извештаја који је поводом бројних доказаних злоупотреба припремила Синодска Комисија СПЦ 2006. године. Након упознавања са садржајем овог извешатаја,  Свети Архијерејски Сабор је у мају те године затражио од Владике Артемија да Виловског хитно стави на црквени суд, распусти приватну фирму "Раде неимар" (чији је директор Предраг Суботички тренутно у истражном затвору) и реши се приватних кућа по Србији. Међутим, Владика се оглушио о одлуке Сабора, па је иста одлука Сабора понављана 2007, 2008 и 2009. године, али без икаквих резултата. Сажет преглед овог извештаја је већ у јавности објављен на страницама дневног листа Прес у августу 2008. године (види доле). Очигледно је да није све почело са доласком Бајдена или по наредби "страних служби", како сада тврде браниоци Владике Артемија. Политизацијом и "теоријом завере" сада се крајње неубедљиво прикривају канонски преступи и малверзације које су трајале годинама, без обзира на сва умољавања Св. Архијерејског Сабора. Најжалосније је да се све ово дешавало на Косову и Метохији и то у време када српски народ проживљава невиђено страдање и беду.

Поменута одлука Св. Архијерејског Сабора СПЦ, која је донешена након Извештаја Комисије Св. Синода, доступна је на званичном сајту СПЦ. Одлуку је потписао блаженопочивши Патријарх Павле у мају 2006. год. (факсимил одлуке Св. Арх. Сабора ПДФ) 

У наставку следе два новинска чланка из Преса о садржају Извештаја Св. Архијерејског Синода о пословању у Епархији Рашко-призренској. Саборска одлука најбољи је доказ веродостојности ових чињеница, јер је у противном не би потписали сви архијереји СПЦ, осим самог Владике Артемија који је тада "издвојио" свој потпис.


Скандал у Лепосавићу, Правда, 15. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Прича о противљењу Владике Артемија и његових блиских сарадника да "Албанци обнављају наше Светиње" пада у воду након сведочења Горана Милојевића, члана Црквеног одбора из Лепосавића. Албанци су били укључени у црквене грађевинске радове и на северу Косова и у Метохији. Грађевински материјал је од црквеног и државног новца купован код Албанаца. Срби умало линчовали Албанца код Лепосавићу, а Владика Артемије остао нем на примедбе.


За сврху пропаганде против Сабора и Синода у вези обнове Светиња на Косову и Метохији "бранитељи" Владике Артемија су, па и он лично, веома често наводили да "у обнови ни по коју цену не могу учествовати Албанци". Из више извора, а посебно из сведочења појединих настојатеља манастира, појединично се сазнавало да предузеће "Раде Неимар", коме је омогућена монополска позиција у извођењу грађевинских радова у Епархији, комплетан материјал за обнову купује на стовариштима која су у власништву Албанаца.

Међутим, са таквом праксом је настављано и на северу Косова где је ситуација много другачија од оне у Метохији. Као и у неким другим случајевима, једно се говорило, а друго радило. То најбоље потврђује изјава Горана Милојевића, члана Црквеног одбора у Лепосавићу. Милојевић је под заклетвом сведочио следеће:

"Лично сам био задужен од Преосвећеног Владике Артемија да преиспитам и прикупим материјалне доказе да се у изградњи конака Манастира Свете Петке у Улију уграђује материјал који испоручују Шиптари. Наиме, до тог сазнања смо дошли ми, чланови Црквеног одбора Лепосавићке црквене општине, и о томе известили Архијерејског намесника Косовскомитровачког Проту Милију Арсовића, а он истога дана Преосвећеног Владику Артемија.

Доласком у порту поменутог манастира, сусрео ме је шеф градилишта Зоран Јефтић, а и брат извођача радова фирме "Раде Неимар", а ту је било још око тридесетак радника.

У порти је било на десетине палета са грађевинским материјалом на којима се јасно могло прочитати и видети да је материјал из јужног дела Митровице. Отцепио сам неколико комада и видео да се фирма зове "Ментор".

На столу су биле и отпремнице за песак и ја сам их узео. Видео сам јасно да је песак плаћан по 20 евра за један кубик, а испоручилац је, такође, био Шиптар из Вучитрна.

Када су се раније градиле цркве, конаци и порте, песак су поклањали "Србијашуме", ПП "Камиља", ПП "Земаница", а код њих је цена била 10 евра по једном кубику и то са превозом.

Сељани села Улија, села Лепосавића и Сланишта су сачекали возача и камион са песком, па је возач, иначе Шиптар, једва извукао живу главу оставивши камион.

Истога дана, дошао је у Лепосавић и Преосвећени Владика Артемије у пратњи Протосинђела и Игумана Манастира Бањска Симеона Виловског и оца Варнаве.

У парохијском дому у Лепосавићу били су присутни готово сви чланови Црквеног одбора, као и председник истог Бојан Јаковљевић, Прота Милован, ђакон Бојан, као и представници локалне самоуправе СО Лепосавић: Велимир Бојовић (председник), Милан Радосављевић (секретар).

Известили смо Преосвећеног Владику Артемија о насталој ситуацији, дали му материјалне доказе, упозорили да су могуће неприлике са грађанима ако се тако настави, да овде народ не жели Шиптаре и њихово присуство. Указано му је и на бахато понашање извођача радова (кипање земље по приватним поседима, урнисање подасутог сеоског пута, кипање шута и отпада око сеоског пута итд.).

Узалуд нам је било - све је настављено по старом, сем што су шиптарске камионе и шиптарску робу возили Срби".

Један игуман је сведочио да су физички радници и мајстори знали да сачекају и по више месеци да им се исплате заостале дневнице, а да је монополској фирми "Раде Неимар" све унапред морало бити плаћено.

(СУТРА: "Сеоба Срба" у етно-село)

Поводом неизручивања Дејана Виловског, изјава за Курир, 15. јули. 2010. г.

Протојереј мр Велибор Џомић

ИЗЈАВА ЗА "КУРИР" 15. јула 2010.г.
поводом неизручивања Дејана Виловског

Треба разликовати три врсте поступака против бившег Протосинђела Симеона (Виловског).

Пре свега, он је у црквено-судском поступку на основу црквених правила лишен свештеномонашког чина и изопштен из Цркве на три године. Он више није свештеномонах, нема право да врши богослужења и нема право да носи име Симеон већ Дејан Виловски. На жалост, он је сада раскалуђер.

Против Виловског и његовог кума Предрага Суботичког се води и кривични поступак пред српским државним судом због озбиљних кривичних дела. Не треба губити из вида да је огроман новац стизао у Епархију, чак и од државе, а постоји основана сумња да је тај новац злоупотребљен. Нема потребе да подсећам да се невиност не доказује бежањем од одговорности под разним изговорима и нетачним причама о "екуменизму, папизму, глобализму". Убеђен сам да ту има још криваца.

Затим, постоји и екстрадикциони поступак пред грчким државним судовима. То што је, према писању медија, грчки суд донео одлуку да га због непотпуне документације не испоручи Србији не значи да он није крив и да је ослобођен од одговорности. Ваља се сетити ко све није испоручен Србији, па ће закључци бити много јаснији.

На крају, поставља се питање и моралне одговорности, али то је, ипак, лична ствар Дејана Виловског о којој се не бих изјашњавао.

среда, 14. јул 2010.

Владики Артемију забрањен улаз на Свету Гору, Правда, 14. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Посебно су се на удару јавне критике Владике Артемија налазили Патријарси Павле и Вартоломеј, али и друге владике. Непознати искушеници су мимо канона постављени у ранг "чувара вере од владика". Напад на Владику Јефрема у сред крвопролића у Босни.

Владика Артемије је одавно увео праксу да јавно полемише не само са владикама него и са Патријархом Павлом, али и са Цариградским Патријархом Вартоломејем.

Вековна је пракса и поредак у СПЦ да се сви евентуални неспоразуми између владика решавају на јеванђелски начин, уз поштовање црквеног поретка и братску љубав на седницама Синода, Сабора, као и у интерној комуникацији. Та пракса изгледа није обавезивала Владику Артемија у једном броју случајева.
Критиковао друге, а сам екуменисао по белом свету 

Владика Артемије је својеврсни обрачун са јерархијом започео још раних деведесетих година када је самовољно критиковао Васељенског Патријарха. Због кршења правила у општењу, Патријарх Вартоломеј је Епископу Артемију забранио улазак на Свету Гору тако да је Владика Артемија данас једини српски владика који, на жалост, не може да уђе на Свету Гору.

Затим је 4. децембра 1999.г. упутио отворено писмо Патријарху Павлу сматрајући га "јавном личношћу". Писмо је започео констатацијом да „на јавне поступке јавних личности треба јавно и реаговати“ те да је „то његово уверење било и остало“. Иако јеванђелски принцип заповеда другачије, Владика Артемије је поступио супротно стварајући пред народом лошу слику о СПЦ и њеном Патријарху.

Сабор је, на предлог Патријарха Павла, 16. маја 2000.г. донео одлуку да се „прекине са небивалом праксом у СПЦ писања отворених писама и иступања путем средстава јавног информисања када су у питању унутрашње ствари СПЦ већ све неспоразуме решавати братски и јеванђелски у седницама Синода, односно Сабора“. И поред тога, Владика Артемије је наставио јавну полемику са архијерејима.

Посебну анализу заслужује и нова пракса коју је Владика Артемије увео у СПЦ. "Свети Кнез Лазар", званично епархијског гласило, коришћено је за неаргументовано критиковање српских владика којима се Владика Артемије, мимо Сабора и Синода, постављао као мера и судија вере и дела.

Владика Бањалучки Јефрем се међу првима нашао на удару тобожњег "анти-екуменизма" Владике Артемија и његових "духовних чеда". А да би ружење часних ликова српских владика у јавности изгледало убедљивије, у прве редове су потурани некакви искушеници који су на општу саблазан верних тукли по владикама мимо свих канона и црквеног поретка, који сада, тобоже, бране у тзв. "случају Владике Артемија".

Извесни "искушеник Илија" је у "Светом Кнезу Лазару" и то "просте 1994.г." припремио, а Владика Артемије благословио објављивање текста под насловом "Нешто горе од екуменизма". Владика Јефрем је у тексту неправедно оптужен за организовање "сабора нечастивих" у бањалучкој цркви на почетку рата у Босни!?!

"Искушенику Илији" ни до данас не знамо идентитет, а ни манастир у коме је боравио. Владика Артемије је на овај начин увео новину да лица која нису у свештеном чину на бруталан начин туку по владикама и то у сред крвопролића у Босни. Та пракса се продужила до данашњих дана, али и унапредила када разни неименовани "калуђери и духовна чеда", али и јавности непознате "Миланке и Радојке у име очувања праве вере" клевећу српску свештену јерархију по фантомским анти-црквеним интернет сајтовима. Са разних непознатих интернет адреса шаљу фотографије са сусрета Митрополита Николаја и Владике Јефрема и римског папе 1996. и 2003.г. у Сарајеву и Бања Луци.

(СУТРА: Скандал у Лепосавићу)

уторак, 13. јул 2010.

Призренске трансакције, Правда 13. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Владика Артемије је имао увид у стање у Епархији, јер се његови потписи налазе на многим спорним документима. Виловски издао црквени локал у Призрену уз неовлашћено коришћење црквених печата и исправа, а новац није уплаћен у касу. Жалба понижених свештеника демантује пропагандне приче о наводној новој "Сеоби Срба".

Веровало се да Владика Артемије нема увид у стање у Епархији. Такво уверење се урушило и зато што су три његова најближа сарадника из ових или оних разлога завршили по затворима. Непобитно се долази до закључка да је Владика Артемије био упознат са активностима у Епархији. На највећем броју спорних докумената, као и у случају продаје црквеног локала Албанцу у Ђаковици, стоје потписи Владике Артемија.

 Уговор са потписом протос. Симеона у име Црквене општине Призрен

Међутим, има и ствари за које се оправдано претпоставља да није знао. Црквени локали се нису само нашли на продаји Албанцима него су издавани и у закуп. Да би се дошло до моћи и новца - обрачун међу појединим сарадницима Владике Артемија је у једном тренутку, на жалост, превазишао обрачуне у политичким партијама, пропалим фирмама или синдикатима.

Одмах након смењивања и хапшења секретара Епархије Зорана Грујића, Протосинђел Симеон (Виловски) је 29. јануара 2003.г. са Укало Ердалом из Призрена, на меморандуму ЦО Призрен неовлашћено закључио уговор о закупу црквеног локала. У уговору се неовлашћено потписао као „старешина Цркве Светог Георгија“, а за оверу уговора је, противно црквеним прописима, користио печат Епархије, иако није био њен секретар.

Иако се вербално залагао за "непризнавање албанских институција", у уговору је прихватио што је призренска улица "Братства и јединства" преименована у улицу Vatra Šiptare. Истога дана је подигао 9000 евра закупнине, а признаницу је оверио другим печатом. Према налазу Комисије Синода, новац није прокњижен. Призренски свештеници тврде да новац није завршио у црквеној каси. Ни уговор, који је Виловски закључио са Укало Ердалом из Призрена, није заведен. Свештеници тврде да је Виловски од њих захтевао да не склапају никакве уговоре за црквене локале у Призрену. Да би све било "по канонима и  прописима", Виловски је узео протокол и дневник благајне од 1992.г. и те документације сада нема у Епархији. По пресуди Црквеног суда, ово је само један од мањих разлога због којих је Виловски рашчињен и изопштен из Цркве на три године.

Прича о наводној "сеоби Срба" након разрешења Владике Артемија од управљања Епархијом пада у воду ако се зна да ниједан свештеник није напустио Косово. Понижење свештеника у то време најбоље илуструје жалба коју су упутили министру вера др Милану Радуловићу.

Свештеници су обавестили министра да нису примили помоћ од Министарства. Изразили су забринутост за опстанак, јер се од парохијских прихода није могло живети, а помоћ није стизала до њих. Замолили су министра да им се убудуће новац уплаћује директно на жиро-рачуне, јер друкчије, како су навели, "неће стићи до њих".

Писмо свештеника које је упућено Министарству вера Србије 

Жалбу су потписали свештеници Ранђел Денић из Липљана, Милан Радуловић из Грачанице, Никола Трајковић из Доње Гуштерице, Драгиша Јеринић из Косова Поља, Зоран Ковачевић из Партеша, Веља Стојковић из Пасјана, Драги Којић из Витине, Емил Ферковић из Новог Брда, Радивоје Живковић и Светислав Трајковић из Гњилана, Синиша Миленковић из Каменице, Аца Ђурић из Ранилуга, Ненад Стојановић из Ропотова, Велимир Стојановић, Борислав Кевкић и  Станиша Арсић из Митровице, Радета Дончић и Милан Кевкић из Дубоког Потока и Милорад Цветковић из Лапљег Села. Свештеници су написали да "има још свештеника који треба да потпишу жалбу. Али због безбедносних разглога нисмо могли да их све обиђемо и известимо о овој неправди. Такође, има свештеника који желе да потпишу, али тренутно нису били код куће кад смо их обишли".

Да ли и ово има везе са Бајденовом протоколарном посетом Дечанима?
 
(СУТРА: Владичански "екуменизам")

понедељак, 12. јул 2010.

Кад тргују "Лазареви", Правда, 12. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Црква годинама позива прогнане Србе да се врате на своја огњишта и да не продају своју имовину на Косову и Метохији. И Владика Артемије је упозоравао Србе да продајом имовине Албанцима издају Светог Кнеза Лазара. Међутим, Владика Артемије је продао Албанцу црквени локал у Ђаковици. Најпре негирао, па признао продају. Сабор се оградио од штетног чина. Ко је под Лазаревим, а ко под Вуковим барјаком?

      Владика Артемије даје пуномоћје

Продаја имовине Албанцима већ деценијама представља горући проблем Срба на Косову и Метохији. Питање повратка Срба на вековна огњишта је условљен безбедносним и имовинским проблемима. Свети Архијерејски Сабор и Синод већ деценијама позивају протеране Србе да своју дедовину не продају Албанцима. То је чинио и Владика Артемије.

Из Грачанице је на Видовдан 2005.г. поручио да се "Срби поново сврставају у два табора, стају под два барјака. Они који подижу сидра своја, продају своја имања, куће, станове и одлазе са Косова - иду под барјак Вука Бранковића, продају и крчме Српско Косово".

Само две године касније, Владика Артемије је без знања и одобрења највиших црквених власти, кршећи Устав СПЦ, црквени поредак и сопствене изјаве, једном Албанцу продао црквени локал у Ђаковици.

Пре продаје, Владика Артемије је Албанцу Дед Команију из Брековца дао специјално пуномоћје којим га је овластио "да у име и за рачун СПЦ, Ђаковичке парохије Епархије Рашко-Призренске код општинског суда у Ђаковици потпише и овери уговор о купопродаји непокретности која се налази у Ђаковици".

Епископ Артемије је без одобрења Епархијског и Патријаршијског управног одбора продао локал цркве у Ђаковици од 249 квадрата и то Албанцу Кољ Команију за износ од 150 хиљада евра. Епископ Артемије је без деловодног броја специјално опуномоћио Дед Команија да СПЦ, Епархију и Црквену општину из Ђаковице заступа „код свих судова и других надлежних државних органа“ (које државе?).

Да мука буде већа, ни уговор о продаји црквеног локала Албанцу није заведен деловодним бројем у протоколу Епархије. Више црквене власти нису обавештене од Владике Артемија ни о извршеним финансијским трансакцијама.

 Споразум о продаји - Дед Комани се као опуномоћени  потписује уз печат Епархије Рашко-Призренске, УНМИК потврђује веродостојност уговора својим печатима. Иако уговор има број протокола, никада није заведен у Епархијској архиви, као ни приход од продаје у благајни Епархије Рашко-Призренске

Свети Синод је, добивши документацију о продаји, тражио од Епископа Артемија извештај о тој трговини. Владика Артемије је најпре негирао да је Албанцу продао црквену непокретност, али је врло брзо, суочен са чињеницама и обилном документацијом, продају црквене имовине Албанцу накнадно признао својим актом наводећи неубедљиве разлоге. Чак ни суд у Ђаковици није могао да верује да представик СПЦ Албанцу продаје црквену имовину, па је тражио и добио писана уверења да је реч о оригиналним пуномоћјима Владике Артемије.

Продајом црквене имовине у Ђаковици, Епископ Артемије је послао веома лошу поруку Србима које је требало охрабрити да се врате и да не продају имовину на Косову и Метохији. Свети Архијерејски Сабор је 16. маја 2007.г. најоштрије осудио продају непокретности СПЦ у Ђаковици и од последица таквог чина Владике Артемије се оградио. Ако су неке непокретности узурпиране онда их не треба продавати него се за њих треба изборити. Тако се шаље јасна порука да српска и црквена имовина нису на продају ни под каквим условима.

 Суд из Ђаковице (сумњајући у фалсификат?) проверава веродостојност овлашћења Владике Артемија Деду Команију, Суд из Приштине (одељење Грачаница) потврђује

Јерусалимска Патријаршија је пре неколико година због много блажег случаја сличне трговине сменила тадашњег Патријарха Иринеја. Да "бранитељи" Епископа Артемија мало боље знају предање и живот Цркве онда јавност не обмањивали неодговорним иступима и причама о наводном "кршењу канона и црквених правила од стране Сабора и Синода".

И данас од "бранитеља", па понекад и од Епископа Артемија, слушамо приче о "Лазарији, Лазаревима и онима који стају под барјак Вука Бранковића". Само да не буде да се и даље позивамо на Светог Кнеза Лазара, а да се понашамо као у случају продаје црквене имовине Албанцу у Ђаковици.

документи о продаји у ПДФ формату

(СУТРА: Призренске трансакције)

субота, 10. јул 2010.

+Драгутин Драган Рајковић - ПЕСНИК ИЗГНАНИКА

Пред Видовдан се у Господу упокојио Драгутин Драган Рајковић - песник изгнаника. Кад год се на било ком меридијану земљине кугле казало "песник изгнаника" - знало се да је реч о Драгану Рајковићу. Зато је и данас, када објављујемо ову тужну вест, довољно да кажемо да се упокојио песник изганика.

Драган Рајковић је рођен 23. децембра 1920.г. у Дубровнику као четврто од шесторо деце Стевана Рајковића и мајке Милице р. Шћепановић. Драганов отац Стеван представља занимљиву историјску личност Књажевине и Краљевине Црне Горе. Породица је из разних разлога, а веома често и политичких, мењала места становања. Стигли су и до Аргентине, а потом и до Београда у коме су остали до почетка Другог светског рата. Породица Стевана и Милице Рајковић је 1941.г. дошла у Црну Гору.

Брисање векова, Правда, 10. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Владика Артемије је, неким чудом, за пет година три пута донео акта о оснивању Епархије Рашко-Призренске, иако епархијска организација на том простору постоји од 11. века. Иако је Свети Краљ Милутин ктитор и оснивач Манастира Бањска, и Владика Артемије је "актом о оснивању" основао већ постојећи манастир.

Српска Црква данас има скоро четрдесет епископских епархија и оне, након трагичних догађаја и разбијања Југославије, делују у различитим државама, па чак и на различитим континентима. У случајевима када Сабор оснива нову епархију у некој земљи онда се, по природи ствари, доноси саборска одлука са потписом српског патријарха и она представља правни основ за регулисање статуса нове епархије у некој држави.

Међутим, никад никоме у историји Српске Цркве није пало на памет да, мимо Светих Канона и Устава СПЦ, самовољно и ненадлежно, мимо Сабора, доноси оснивачка акта за епархију која већ има свој црквено-правни субјективитет и историјски континуитет.

Невероватно звучи, али истина је да је Владика Артемије за пет година три пута доносио акта о оснивању Епархије Рашко-Призренске.

Прву такву одлуку, Владика Артемије је, противно црквеном поретку и постојеће праксе у Српској Цркви, донео 21. децембра 2002.г. означивши га као акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске, иако је епархија већ постојала. Владика је као лице овлашћено за заступање именовао Протосинђела Симеона (Виловског), иако то право искључиво припада епархијском архијереју, а, у његовом одсуству и по његовом овлашћењу, Архијерејском заменику и секретару Епархијског управног одбора у погледу материјалног пословања. И наредне године, Епископ Артемије је својом одлуком од 16. септембра 2003.г. поново, мимо црквених прописа по којим само Свети Архијерејски Сабор има право да оснива нове или врши арондације постојећих епархија, донео други по реду акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. Поново је као лице овлашћено за заступање Епархије Рашко-Призренске, мимо црквених правила, именовао Протосинђела Симеона (Виловског). И трећи пут у року од пет година, Владика Артемије је 26. јула 2007.г. донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. У трећем акту о оснивању, није наведено име овлашћеног лица.

Неодрживост и недопустивост три наведена акта о оснивању Епархије Рашко-Призренске од стране Владике Артемија се најбоље сагледавају уколико се зна податак да се у историјским изворима Рашка Епархија први пут помиње 1020.г., а Призренска Епархија 1018.г. за време византијског цара Василија II.

Епископ Артемије је, на исти начин, 2. септембра 2003.г. донео акт о оснивању већ вековима постојећег Манастира Бањска, а за овлашћено лице одредио Протосинђела Симеона, који, према сведочењу братије Манастира Бањска, у том манастиру готово да није ни боравио. Манастир Бањска никада у историји, чак ни под највећим окупацијама, није изгубио статус манастира у Цркви. Он јесте опустео, али није нестао о чему сведочи Црква Светога Краља Милутина.

Образложења да су акта о оснивању већ основане и вековима постојеће Епархије и Бањске била неопходна за добијање пореског идентификационог броја (ПИБ) нису ни црквено ни правно утемељена. Ниједна Епархија у Србији, па ни у другим државама, није имала ту обавезу. Та обавеза није постојала након доношења Закона о црквама и верским заједницама пошто се статус правног лица епархија регулише уписом у Регистар без потребе доношења аката о оснивању епархија СПЦ. Уз то, Епархија Рашко-Призренска је имала статус правног лица у правном промету и пре доношења аката о оснивању. Зашто и други манастири нису добили таква акта него само Бањска?

Не сумњам да је неко погрешно информисао Владику Артемија о потреби доношења акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске, али се са правом поставља више питања: зашто су доношене три такве одлуке за три различите године? Зашто потврда о црквеном статусу Епархије није затражена од Сабора или Синода? Да ли један епископ има право да доноси оснивачка акта за епархију?

(СУТРА: Остајте овде)

петак, 09. јул 2010.

На Молитвеном доручку са Бушом и Реџепијем, Правда, 9. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић


Бројне дипломатске активности са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и другим међународним званичницима препоручиле су, поред осталог, Владику Артемија да два пута учествује на Молитвеном доручку код Џорџа Буша, који је касније признао независност лажне косовске државе. И Бајрам Реџепи се у својству премијера привремених институција 2004.г. одазвао истом позиву.

Многима у Цркви није био јасан толики "демократски капацитет" Владике Артемија, али се, ипак, преко тога прелазило ради Косова и ради поштовања према епископу. Ипак, већина српске јерархије није благонаклоно гледала на ту врсту политичког ангажмана Владике Артемија.

Амерофилство Владике Артемија је ишло дотле да је у пријемном салону у Грачаници, поред српске, на столу држао и америчку заставу. Једном приликом је глумица Ивана Жигон, приликом посете руске делегације, од срамоте, да не виде Руси, уклонила америчку заставу са стола у владичином пријемном салону. Због те "дрскости" је од једног монаха посебно критикована.

Интересантан је сусрет Владике Артемија, али и његовог садашњег великог поборника Драгана Велића са Албанцима у Ерли Хаусу код Вашингтона у јулу 2000.г. Владика Артемије се као предводник групе Срба срео са Махмутом Бакалијем, Етхемом Чекуом, Вјошом Добруном, Арбеном Хоџом, Илбер Хисом, Скендером Хисенијем, Јанузом Јанузајем, Каћушом Јашари, Маргитом Кадриу, Афердитом и Некибом Кељмендијем, Марк Краснићијем, Исмаиљ Куртешијем, Екремом Крејзиуем, Пајазитом Нушијем, Љуљетом Пуља-Бећири и другим Албанцима. У том кампу америчке Владе је донета Декларација о миру, а разговоре је посматрао и снимао читав тим ЦИА, који је анализирао њихове психолошке профиле.

У низу сусрета са међународним званичницима, никако се не сме прескочити сусрет Владике Артемија са Ричардом Холбруком, кључним човеком америчке администрације за Косово и Метохију, а и за бомбардовање Србије и Црне Горе. Састанак је одржан у америчкој канцеларији у Приштини - претходници будуће амбасаде САД.

Владика Артемије је и ту прилику искористио да Холбрука, без обзира на његов осведочени непријатељски став према Србима, информише о бројним проблемима Срба. Отуда је још више за чуђење нагла промена става Владике Артемија, који је касније одбијао сусрете, иако се ситуација на Косову и Метохији није поправила.

Владика Артемије се у јавности, па и у црквеној штампи, више пута јавно залагао и изјашњавао против "екуменизма". Посебно треба погледати његов текст "Српска Црква против екуменизма", који је објављен у гласилу Епархије Рашко-Призренске "Свети Кнез Лазар" (бр. 3 од 2004.г.).

Док је половином 2004.г. писао текст о Српској Цркви и наводном "екуменизму" дотле је ту исту годину, након божићних и светосавских светковина, започео учешћем на екуменском Молитвеном доручку код Џорџа Буша. Исте године се догодио и мартовски погром Срба.

Није потребно да објашњавам природу, смисао, екуменски и религиозно-синкретистички значај молитвеног доручка. На молитвеном доручку учествује и по две хиљаде представника разних секти, а о броју припадника тајних редова да и не говоримо. Молитвени доручак има религиозно-синкретистички смисао, а сви присутни су тада уједињени једном врстом заједничке молитве. Учесници држањем за руке символизују "јединство у различитостима" и показују да међу њима увек има простора за толеранцију и дијалог.

Епископу Артемију све то није сметало да 2004. и 2006.г. учествује на молитвеном доручку. Или то можда није тумачио као "екуменизам". Вреди подсетити да је на молитвеном доручак 2004.г. учествовао и Бајрам Реџепи као премијер привремених косовских институција.

(СУТРА: Брисање векова)

четвртак, 08. јул 2010.

Споразум Владике Артемија и Хашима Тачија, Правда, 8. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Пре дипломатске мисије са Клинтоном, Олбрајтовом, Соланом и другим међународним званичницима, Владика Артемије се нашао у опасним политичким играма са лидерима УЧК. Два сусрета Владике Артемија са Хашимом Тачијем. Шта садржи заједничко саопштење Владике Артемија и Хашима Тачија од 2. јула 1999. године?


У време када је горело сво Косово и Метохија, када су убијани и киднаповани Срби, када су рушени српски домови и српски храмови, када је Српски народ остао обезглављен, Владика Артемије се није либио да се сретне и са челницима УЧК. Они су у то време били свеже крвавих руку и тек што су скинули војне униформе и изашли из ровова из којих су убијали српску нејач, српске војнике и полицајце, а у јавности су одмах стварали имиџ "представника косовских Албанаца".

Владика Артемије се 2. јула 1999.г. у главној канцеларији Мисије Уједињених нација у Приштини срео са Хашимом Тачијем, Реџепом Ћосјом, Кољ Беришом и Бљеримом Шаљом. Састанку су са српске стране, поред Владике Артемија, присуствовали Момчило Трајковић, Протосинђел Сава (Јањић) и Душан Ристић. Хавијер Солана, Џејми Шеј и Весли Кларк су пред Видовдан 1999.г., на истом месту, организовали састанак Владике Артемија и његове делегације са Хашимом Тачијем, Ветоном Суроием и Џавидом Хаљитијем.

Данас се слободно може промишљати да ли је такав састанак био потребан и да ли су заједничким саопштењем Владике Артемија и Хашима Тачија прилике на Косову и Метохији, а посебно безбедносне, побољшане за Србе и остале неалбанце. Није тешко наћи одговор, али у сваком случају не треба сумњати у добре намере Владике Артемија у то тешко време помогне људима у невољи.

Садржај споразума српске и албанске делегације 2. јула 1999. (из књиге Момчила Трајковића
"(Не)могућа мисија, Београд-Приштина 2007. стр. 311-312)

Владика Артемије са својом и Хашим Тачим са својом делегацијом су се 2. јула 1999.г. састали како би "продискутовали о питањима безбедности и људских права". Невероватно ми је да је Владика Артемије, као човек који није мрава згазио, пристао да о безбедности и људским правима разговара са Хашимом Тачијем као представником УЧК, који је и лично и са својом паравојном терористичком организацијом највише допринео да се угрози свака безбедност и прекрше сва људска права, а посебно људско право на живот Срба на Косову и Метохији.

На састанку је, судећи по заједничком саопштењу, разматрано више питања, а посебно питање "ослобађања од страха као услова за остваривање људских права", а ради постизања заједничког циља - "цивилног друштва на Косову". Не могу да верујем да је Владика Артемије могао да, након свих апокалиптичких сцена у то време на Косову и Метохију, верује да Хашиму Тачију 1999.г. цивилно друштво на Косову представља циљ. Знам да се Владика Артемије залагао за поштовање права свих људи и успостављање дијалога, али се такво залагање нигде није могло наћи ни у назнаци код Хашима Тачија.

У саопштењу су, да зло буде веће, обе стране осудиле само "злочине Милошевићевог режима на Косову", а здушно је подржана улога Међународног трибунала за ратне злочине. Нигде и на ниједном месту нису осуђени ни ранији, а ни тадашњи злочини које су косовски Албанци - припадници УЧК - масовно чинили над Србима и осталим неалбанцима, чак и у време док се одржавао састанак између Владике Артемија и Тачија. Обе стране су заједнички затражиле и да се "политички процеси пред српским судовима", а очевидно се мислило на судске процесе припадницима УЧК, "одмах обуставе и да се сви политички затвореници одмах ослободе".

Владика Артемије и Тачи су се кроз заједничко саопштење заложили и за помирење чији ће "пут бити дуг и тежак" уз констатацију да "не постоји природно стање мржње међу људима на Косову".

А као први корак, сложили су се да "успоставе заједничку директну линију комуникације између њих, УНМИК-а и КФОР-а и да одржавају редовне састанке, да објављују заједничке поруке сарадње и помирења на ТВ и радију, да оснују заједнички кризни комитет како би хитно могли да реагују на све безбедносне проблеме у било ком моменту, укључујући оне који се односе на историјске и верске објекте, као и да оранизују, што је пре могуће, састанак верских и духовних вођа који би позвали на толеранцију и поштовање верских објеката".

Првим састанком и заједничким саопштењем са Хашимом Тачијем, Владика Артемије је практично отворио институционални дијалог са лидерима косовских Албанаца.

(СУТРА: Молитвени доручак )