Артемије против НАТО, Правда, 21. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Владика Артемије на путу од Видовданског Меморандума до тужбе против НАТО пакта. Боље информисан министар од Синода и Сабора. Ко ради за НАТО, а ко битку бије?

                Из времена пријатељства са НАТО 

Одсуство стратегије и осмишљеног наступа, а посебно преузимање туђих надлежности у односима са међународном заједницом можда се најбоље огледа у тужби коју је Владика Артемије без одобрења Сабора и Синода поднео суду у Стразбуру против неколико земаља - чланица НАТО пакта.

За само неколико месеци, Владика Артемије је променио више ставова без обзира на то шта је потписивао. Он је од Видовдана 2004.г. и Меморандума о обнови са Заном Крејзиу до септембра исте године демонстрирао два супротна става. Пут је био изузетно кратак и то у распону од апсолутне кооперативности са међународном заједницом до покретања судског поступка. У међувремену, поднета је тужба и против општина на Косову и Метохији у којима се догодило рушење Светиња, а онда је све то на брзину повучено. Не верујем да се хтело поручити да нису криви Албанци него само КФОР.

Толико контрадикторних поступака одавно није виђено на мањем простору и у краћем временском периоду. Стиче се утисак да је Владика Артемије усвајао разноразне идеје које су му из разних кругова пласиране и пословично их усвајао без одобрења највиших црквених тела.

Белодано је јасно да се о најзначајнијим црквеним и националним питањима на Косову и Метохији одлучивало у најужем кругу људи, који су фигурирали око Владике Артемија у зависности од његових тренутних политичких опредељења којих, мора се признати, није било мало.

Било је природно да је Владика Артемије око тако крупних питања окупљао сву српску памет, а посебно правне стручњаке из различитих грана права, па да је њихово мишљење препоручивао Сабору и Синоду на разматрање и коначну одлуку. Међутим, за тако велике процесе, који нису само правне природе, Владика Артемије је ангажовао неколико изузетно скупих страних адвоката и тако судбину тих Светиња ставио у њихове руке.

У писму које је 7. септембра 2004.г. упутио тадашњем министру Велимиру Илићу, Владика Артемије наводи да би "носилац тужбе била Српска Црква, односно Епархија Рашко-Призренска, која јурисдикцијски покрива простор Косова и Метохије". Након тога, у стратешком промишљању владика одлази још даље па тврди да се "држава нигде не би појављивала у овоме процесу, због већ познатог односа међународне заједнице према држави Србији". У чему се разликује однос међународне заједнице према СПЦ и Србији? Чиме је то Црква заслужила бољи третман у међународној заједници од државе Србије са новим демократским властима?

Одсуство стратегије се види и по томе што је Владика Артемије о тако важном питању обавештавао само неке, а не све архијереје. Ако су порушене Светиње у "јурисдикцијској надлежности" Епископа Рашко-Призренског онда се са правом поставља питање зашто их је уопште консултовао?

Затим, одакле толико поверења у неправославне адвокате? Да ли само због милионских износа у еврима који би им у одређеним варијантама припали? Зашто нису кооптирани српски правници у те тимове или макар неки од правника који се данас залажу за "поштовање грађанских права" Владике Артемија?

Каква је то логика да се о тако важној ствари боље и подробније информише један министар него Синод и Сабор?

Зар Владика Артемије није схватио да такав подухват по много чему надилази отварање епархијске продавнице у центру Београда без благослова Патријарха Павла или регистрацију Епархијског центра "Раде Неимар"?

Трагика демонстриране стратегије тек долази до изражаја рефлексијом тога чина у необавештеној јавности која намах закључује да су наводни "сарадници НАТО пакта у СПЦ" они који су против тужбе, а да су наводни "прави борци" они који са НАТО пактом битку бију преко страних адвоката.

(СУТРА: Владика и људска права)

Писмо владике Артемија министру Вељи Илићу 7.9.2004. год у коме помиње да му адвокати из Израела за процес против НАТО траже 20 милиона долара, и да су спремни да ураде посао и за 6.5 милиона. Владика тражи помоћ од државе за "судски процес века" и предлаже начине како да се новац додатно обезбеди. Наравно, све је преговарано без знања Синода. Из овог писма се јасно види колико су биле нереалне идеје владике Артемија и велики апетити његових јеврејских адвоката. Између осталог то је био и један од главних разлога зашто је Св. Синод одлучио да се тужба обустави. Није ни чудо да је владика Артемије после стотине хиљада долара уплаћивао Џемсу Џатрасу за лобирање у Америци иако то није донело никаквог резултата осим што је новац намењен народу отишао америчким лобистима у Вашингтон. Наравно, ни за ово лобирање Св. Синод није био ни консултован нити обавештен.