"Сеоба Срба" у Етно-село, Правда, 16. јули 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Између ћивота Светог Петра Коришког и етно-села код Чачка. Напуштање манастира у сврху пропаганде. Монаштво остало верно Цркви у стубовима Православља и Српства - Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, Девичу, Грачаници, Зочишту, Будисавцима, Гориочу. Тзв. "егзодус монаштва" - маркетиншки потез за скретање пажње


        може и хајдучија али "с благословом духовника"
фотографија и наслови - Франкфуртске Вести 6. јули 2010. 

Време је показало, а видело се и из неких јавних наступа, да самовољно напуштање неколико манастира у Рашкој области од стране групе монаха и монахиња - "духовне деце" Владике Артемија није представљало никакву "нову сеобу Срба" него један обичан маркетиншки потез. Тим потезом, показало се, монаси су немонашким понашањем желели да постигну више циљева.

Пре свега, није ми јасно зашто је Владика Артемије мирно гледао те нове јавне саблазни осим ако се његово тадашње ћутање не схвати као одобравање таквог чина. Ситуација је више него апсурдна: Владика Артемије је прихватио саборску одлуку, а његова "духовна деца" нису. Он није под канонском забраном свештенодејства, али његова "духовна деца" јесу. Изгледа да није далек пут од Манастира Светог Петра Коришког до етно села код грешног Милоја?

Први циљ одбеглих монаха и монахиња је непосредно везан за скретање пажње медија на тобожњи "духовни терор" и "ванредно стање у манастирима" након завршетка Сабора. То је звучало слично као када су половином фебруара ове године аларманто лансиране лажне вести да је наводно "Владика Артемије стављен у кућни притвор без права на употребу телефона и контакт са спољним светом".

У новом случају, у јавности се стварала друга лажна слика да је због разрешења Владике Артемија од управљања Епархијом Рашко-Призренском са Косова и Метохије кренула "нова сеоба Срба" те да је Синод својим црквеним одлукама "бацио бомбу на Космет". Таквој причи је значајно допринео и Владика Артемије кроз више интервјуа које је дао медијима након завршетка Сабора.

Јавност је обманута и неистинитом информацијом да је група монаха и монахиња напустила манастире на Косову и Метохији. Неупућени су, након такве пропаганде, једино могли да закључе да је "њиховим одласком дефинитивно угашена српска свећа на Косову и Метохији". Намерно је прескочена информација да је монаштво остало верно Цркви у стубовима Православља и Српства на Косову и Метохији - Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, Девичу, Грачаници, Зочишту, Будисавцима, Гориочу.

Светиње су оставили поједини монаси из Рашке, Новог Пазара и делова Србије које је Петар Стамболић после рата припојио Аутономној покрајини Косово, а који никад нису припадали Косову. При томе су и искушенике убрајали у "Србе у сеоби", иако искушеници нигде, па ни у Епархији Рашко-Призенској немају статус клирика у СПЦ.

Жао ми је што то морам да наведем, али нико од нових "душебрижника и бранитеља" није ни приметио, а ни изразио бригу због "сеобе Срба" када је један број "сиротих монаха" током претходних година напуштао Епархију Рашко-Призенску због женидбе и кршења монашких завета. Да не помињем број "искушеника", који су годинама из разних разлога циркулисали кроз манастире носећи мантије и мењајући идентитет. О духовном аспекту таквог немонашког понашања дела да не говоримо.

Посебан је грех оних који су преко анти-црквених сајтова лансирали неистине да "Свети Синод предњачи у признању независности Косова и Метохије".

Они који су кроз медијско деловање одбеглих и приватно настањених калуђера видели "нову сеобу Срба" нису уочили да ниједан свештеник и ниједан Србин није напустио Косово и Метохију и кренуо за Владиком Артемијем. Неки су и то жељно и неодговорно прижељкивали, али се, хвала Богу, није догодило. Интересантно је да ниједан члан Епархијског управног одбора, чији је састав одредио Владика Артемије, а реч је о највишем црквено-самоуправном телу у Епархији, или из црквених општина није кренуо за Владиком Артемијем

(СУТРА: Црква или феуд)