Колумна Борба за веру 20 - Црква и раскол, Правда 9. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Још увек, али са смањеним интересовањем, медији прате случај рашчињеног Епископа Артемија. Наравно, медији и постоје ради извештавања о свим важним догађајима у друштву, па и о догађајима у и око Српске Цркве. Међутим, то право и обавеза медија не оправдавају бројне непрецизности, нетачности, једностраности, тенденциозности и олаке констатације.

Нетачно је да се рашчињавањем Епископа Артемија због бројних канонских кривица догодио „раскол у Српској Цркви“. Нико неће да примети да је реч о класичном стварању једне нове секте што представља сасвим природни завршетак након вишегодишњег секташког понашања и демонстрирања секташке психологије.

Пре свега, у Српској Цркви се није догодио раскол попут оног у Америци или Македонији. Још мање је упоредив случај рашчињеног Епископа Артемија са случејем рашчињеног Епископа Америчко-Канадског Дионисија 1963. године. Уз Епископа Дионисија су 1963.г. кренули верници, свештеници, мали број монаха, националне организације, изгнани политичари, део четника, а добар део храмова и црквене имовине је, због тамошњих правних прилика, остао под његовом јурисдикцијом. За монахом Артемијем, као што је познато, није кренуо народ са Косова и Метохије, храмови су у власништву Српске Цркве, сво свештенство и највећи део монаштва је веран црквеним одлукама и поретку. Нису невидљиве ни секташке методе Артемијевих следбеника које користе како би придобили вечи број нових жртава – шаљу СМС поруке и мејлове, обијају прагове необавештених домаћина, деле летке и разгледнице са Артемијевим сликама и стварају затворену заједницу „правоверних“!

„Познаваоци прилика“ и „верски аналитичари“ никако нису увидели да случај рашчињеног Епископа Артемија највише личи случају рашчињеног Епископа Западноевропског Дамаскина (Давидовића). Томе довољно иде у прилог и чињеница да управо г. Давидовић данас, након својевремене јавне подршке распопу Дедеићу у Црној Гори, шаље подршку и монаху Артемију док се лажно представља да је православни епископ. При томе, не треба заборавити је Артемије као епископ 2003.г. учествовао у доношењу саборске одлуке о Дамаскиновом рашчињењу. И то на исти начин као што је и Сабор ове године донео одлуку о Артемијевом рашчињењу. Тадашњем Епископу Артемију том приликом није сметало гласање, а Сабор није поредио са Скупштином као што то данас чини покушавајући да се прикаже „невином жртвом у Српској Цркви“.

До мене већ више месеци и од више људи који имају изражено национално осећање стижу гласови њихове забринутости „због раскола који ће досегнути неслућене размере и оставити трајне последице“. Иако поштујем и уважавам многе од тих људи, а посебно поштујем њихову борбу за национално достојанство Срба у времену глобализације и отуђења, сматрам да претерују или, боље рећи, да прегоне у таквим проценама. Разлог за такву забринутост пре свега видим у чињеници да њима није био познат садржај „случаја Артемије“. Затим, такав раскол је немогућ и из напред речених разлога.

Наравно, никоме не може да буде мило нити имамо разлога да будемо срећни и задовољни што је рашчињени Владика Артемије својим вишегодишњим чињењем и нечињењем нанео велику бруку и Српској Цркви и себи. Још је горчије сазнање да он нема намеру да стане у свом духовном суноврату.

Ипак, Српска Црква наставља своју мисију у своме народу сабирајући све духовне потомке Светога Саве на исти начин као што је то кроз векове радила у оваквим, па и много тежим ситуацијама. Цркву чине људи, али је чува Бог.