Колумна Борба за веру 13 - Црногорска геј парада, 21. октобар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Монтенегрински дукљани, иначе острашћени србомрсци, већ годинама за све и свашта оптужују Србију и Србе. Не бих овом приликом анализирао да ли је реч о каквом дубљем комплексу код таквих типова, али је више него евидентна енормна количина мржње. При том, ти и такви типови када њих или кога њиховог снађе каква болест или здравствена невоља брже боље хитају према "омрзнутој Србији и још омрзнутијем Београду". Док трају невоље и док су по Београду онда заборављају србомржњу, а чим се врате у Монтенегро онда све испочетка.

Шта год да се догоди у Црној Гори - углавном се оптужују Срби и Србија!?! Очекујем да ових дана крену нове оптужбе против Срба и Србије и то због недавне и срамне тзв. параде поноса. Ипак, можда се овом приликом и уздрже због дичне хвале да "Црна Гора представља лидера у региону у погледу европских интеграција". Неки у томе виде своју шансу да се и Црна Гора, први пут у својој историји, на путу ка Европи закити тзв. парадом поноса.

Како чујем, већ се праве конструкције и планови за тај догађај. Организатори меркају Цетиње, и то од Бајица до Доњега краја, али би се задовољили и Подгорицом. Није велико питање ко ће од политичара стати на чело те колоне, јер је велика конкуренција. Представници појединих невладиних организација упорно, али још увек незванично тврде да у Црној Гори има процентуално највише хомосексуалаца у региону. Један од њих је саопштио да их је између пет и десет процената. Не знам колико је то тачно, али је, свакако, интересантно као ново бирачко тело за политичаре и то оне који све мере бројем гласова.

Ових дана сам засут новинарским питањима на ту тему. Наравно, интесује их став Митрополије Црногорско-Приморске о томе. Вреди знати да постоји више Светих Канона и правила Свете Православне Цркве који хомосексуалност или, словенским језиком речено, мужелоштво дефинишу као велики грех и мужеложницима у покајању налажу епитимије ради духовног и телесног здравља. Да се не би погрешно схватило да Црква само хомосексуалност дефинише као грех и само хомосексуалцима налаже епитимије ваља истаћи да итекако има и других грехова те да су и за њих прописане различите епитимије. Епитимија за хомосексуалце се не огледа у самобичевању, како то многи покушавају да у јавности намјерно погрешно представе, него у одлучивању таквих особа од приступа Светој Тајни Причешћа. То се, наравно, односи само на оне људе који по слободној вољи припадају Цркви. Хомосексуалци не могу бити ђакони, свештеници и епископи.

Сваки човек је слободан да са собом и од себе чини шта год хоће. Та чињеница се мора поштовати, али се мора поштовати и чињеница да се црквена правила у име различитих доживљаја људске слободе не могу мењати. У том погледу, хомосексуалци нису дискриминисани, јер се Цркви припада по слободној вољи.

За Цркву је неприхватљиво да се грех промовише као врлина и у том контексту посматра организовање тзв. геј парада од стране невладиних организација. Свако има право да живи у своме дому онако како он сматра да треба, али нема право да свој начин живота силом на срамоту намеће другима и као "културно достигнуће", а да се, при том, непрестано позива на наводну "угроженост својих права". Пада у очи и чињеница да се епископима и свештеницима у овом, као и у многим другим случајевима, најгласније оспорава право да саопште свој став. То управо чине они који се залажу за, по свему судећи, селективне слободе.

Шта ће бити - ведећемо. Углавном, Ђекна у Црној Гори још није умрла. А кад ће - не знамо!