Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 29. септембар 2010.

Колумна Борба за веру 10 - Дискутанти, 30. септембар 2010. год

Протојереј мр Велибор Џомић

Развој информационих технологија је у јавни живот у свим, па и у друштвима и државама на Балкану, унео много новинâ. И добрих и лоших. Нећу овде набрајати оне добре, јер су нам, углавном, познате. Указаћу на једну од више лоших новинâ.

Почетком осамдесетих година ХХ века, интелектуалци у Београду и других градова бивше Југославије су, бранећи итекако угрожена људска права политичких осуђеника, а посебно указуући на небивало страдање Срба на Косову и Метохији, писали јавне апеле, потписивали их и на тај начин се трудили да скрену пажњу јавности на неку тему или проблем. И данас у својој архиви чувам више таквих апела, а посебно онај који су потписали српски свештеници и монаси за заштиту православног живља на Косову и Метохији. Видим да неки у последње време покушавају да потписују разне петиције, али неуспешно.

Доласком првих слободâ након пада Берлинског зида и васпостављањем вишестраначког парламентарног живота, јавни апели су готово ишчезли. Заменила су их страначка саопштења за јавност и изјаве политичких лидера. А онда је на сцену ступио интернет.

Ипак, без обзира на бројне мане медијâ, постојао и постоји је етички кодекс и није могла да се догоди плима "стручњака за све и свашта". Постојала је и постоји правна заштита оних који су на тај начин оштећени. Појавило се, руку на срце, више самозванаца у неким областима, а посебно у области социологије религије и аналитике. Али, то је, по свему судећи, само била увертира за оно што ће касније наступити.

Интернет сајтови су почели да ничу као печурке после кише. Прво су их добиле невладине организације, па политичке странке, затим државне институције и медији, а онда су и појединци почели да их региструју, и то углавном у иностранству и мимо законâ који уређују ту област. Наравно, немам ништа против да свако на одговоран и озбиљан начин саопштава своје ставове, погледе, стручне и публицистичке радове. Међутим, на многим заштићено регистрованим приватним интернет сајтовима се, без икакве одговорности и без правне могућности за сатисфакцијом, објављују ствари које ниједан медиј не би објавио. Тако се дошло до тога да су поједини приватни интернет сајтови постали савремене пљуваонице људи и институција.

Ни ту није крај. Посебну "пикантерију" на заштићено регистрованим приватним интернет сајтовима чине форуми посетилаца на којима се некултура и нијнижи цивилизацијски ниво пројављују до крајњих и до сада на овим просторима невиђених граница. Увреде неистомишљеника, неистине, клевете, монтиране фотографије, непристојни изрази и слично врхуни у овом новом "информисању јавности". Наравно, то обиље примитивизма и некултуре се најчешће објављује под псеудонимима и надимцима. Тако се дошло до ситуације да је некаква "Ленка" на једном од таквих сајтова добила сталну рубрику у којој Патријарху Иринеју држи предавања о вери, а ликови са лажним потписима "Стане", "Калуђера" и "Зиме" редом оптужују српске владике за наводну "унију са римским папом  и издају Православља"

Бујица самозваних форумских "експерата, стручњака и познавалаца прилика" представља природну последицу таквог "информисања", а последице међу посетиоцима тих сајтова ће се осећати у годинама које долазе.
   
Чињеницу да Срби представљају народ који на европским просторима најмање користи интернет вреди уочити, али се као насушна потреба јавља припрема ваљане правне регулативе којом би се достојанство личности и углед институција адекватно заштитио од таквих приватних пљуваоница.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.