Колумна Борба за веру 8 - Црква и јавност, Правда 16. септембар 2010.

Протојереј мр Велибор Џомић

Црква је од свога настанка, сасвим разумљиво, присутна и у јавности. На бројним местима у Светом Писму се помиње јавност у различитим језичким изразима. Црква уважава јавност, али не сме ни да јој подилази, ни да јој се удвара, а ни да је поставља као једину меру стварности. Свештенослужитељи Цркве Христове служе Богу проповедајући еванђелску истину људима, па и свеукупној јавности у свим временима и на свакој стопи земљине кугле.

Чињеница је да су архијереји и остали свештенослужитељи одувек под непрестаним посматрањем, па и својеврсним судом јавности. Не видим у томе ништа лоше и добро је што је та чињеница неуклоњива. Сваки свешенослужитељ је у месту своје свештене службе својеврсна "јавна личност". А јавне личности из свих друштвених области су подложне и јавној критици и суду јавности. 

Наравно, суд јавности није увек тачан, а засигурно није увек мера Цркве. Не мора обавезно да значи да је свака јавност увек и у праву. Да не идемо даље, али довољно је да се подсетимо оне јавности која је Понтију Пилату громогласно за Христа узвикивала: "Распни га, распни!"

Свештенослужитељи Цркве су, како у свом приватном животу, тако и у свом пастирском служењу, подложни не само суду црквене јавности него и оне секуларне. Они брину о томе не само ради јавности као такве него ради уздржања од давања негативног примера. Они непрестано треба да имају на уму Христову опомену да ће тешко бити ономе који саблазни и једнога од оних малих који верују у њега. За онога који изазива саблазан Христос је рекао да би му "боље било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску".

Мора се имати на уму да су чиниоци црквене јавности, дакле православни хришћани, истовремено и чланови шире друштвене јавности и заједнице, а да сви чланови шире друштвене јавности нису обавезно и чланови црквене јавности и заједнице. Али, свештенослужитељи су подложни суду и једне и друге врсте јавности. Веома често се догађа да црквена и световна јавност на одређена питања, почев од оних суштинских као што је спитање спасења, не гледају исто. Разлика у погледима веома често доноси и разлику у судовима и закључцима.

Свештеници, дакле, имају велику одговорност према две врсте јавности: црквеној и световној. Довољно је само да подсетим да црквена правила прописују веома озбиљне црквене казне за владање које не доликује свештеничком чину и положају, а посебно за она дела која изазивају јавну саблазан.

Међутим, у нашем времену се веома често догађа да јавност, а посебно они који креирају јавна мишљења, сужавају своју одговорност према свештенослужитељима. Зато су данас и свештеници, и храмови, и црквени домови постали небивали предмет "истраживача", па чак и папараца!?! Ни то не би било ништа ново и недозвољено уколико би за циљ имало поправљање другога. На жалост, такви поступци веома често немају никакве везе са светим делом поправљања себе, других и заједнице него са жељом за "ексклузивом, насловном страном, ударном вешћу или сензацијом". Довољно је да подсетим на начин креирања јавног мишљења о Српској Цркви у време тоталитарног комунистичког режима или данас када поједини креатори јавног мишљења користе чак и недозвољена средства како би се срозао углед Цркве у народу и друштво наводно "заштитило од клерикализације".

Сведочење истине није и не може бити грех. Али, сведочење и ширење неистина, полуистина, непроверених прича, па чак и измишљених догађаја о било ком грађанину, па и о свештенослужитељима, и то само да би се унизио углед Цркве у друштву или постигао неки други ефекат није ништа друго до велики грех.