Колумна Борба за веру 7 - Црква и друштво, Правда, 9. септембар 2010.год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Црква је Тело Христово или, исказано речима Преподобног Јустина Ћелијског, богочовечански организам. Она је од свога настанка присутна у различитим друштвима и државама, али је њен положај, како историја показује, различит од времена до времена, од епохе до епохе, од цивилизације до цивилизације, од друштва до друштва, од државе до државе, од континента до континента. С друге стране, однос Православне Цркве према човеку као личности, али и према свету или друштву је исти кроз векове како у погледу учења тако и у погледу одговорности. Немогуће је говорити само о једној врсти положаја Цркве, али и других верских заједница у друштвима данашњег типа. Сасвим природно, немогуће је говорити само о једној врсти положаја Цркве у држави и њиховог односа кроз историју.

Суштински посматрано, однос Православне Цркве Христове према свету или, како се то данас каже, социјално учење Цркве је исто кроз векове, а када се то каже онда се пре свега мисли на то да је оно јеванђелско и предањско.

Црква није само једна у мноштву различитих институција у друштву, како се та веома погрешна теза веома често пласира у једном делу јавности на нашим просторима. Црква Христова није земаљска институција која је створена само за време и простор. Циљ Цркве није на земљи, а то значи да он не представља ниједно, па ни најбоље друштво или најбоља држава на земљи. Свештенослужитељи Цркве Христове су, према Светом Писму, позвани "да проповедају Јеванђеље"; "да проповедају веру у Христа"; "да позову грешнике на покајање"; "да упућују на спасење"; да врше "службу помирења"; "да проповедају опроштај грехова"; "да обраћају таму у светлост". Међутим, свештенослужитељи и верни су призвани не само на те одговорне духовне него и на бројне друге социјалне, земаљске дужности - "да деле милостињу"; "да се чувају свађе и расцепа"; "да деле од својих блага сирочадима"; да обилазе, не вређају, не чине неправду, не цвељају и не угњетавају сирочад, да посећују, теше, олакшавају невоље, штите и моле се за невољне. Једном речју, богословска концепција социјалног учења Цркве готово да нема граница ако се зна да су хришћани позвани и призвани да исправљајући и усавршавајући себе исправљају и усавршавају и друштва у којима живе непрестано имајући на уму јеванђелску поуку о милостивом Самарјанину. Они на тај, слободно се може рећи, најтежи могући начин у служе и друштву не презирући га, не ниподаштавајући га, не уништавајући га и не минимизирајући га, али га и не обоготворавају него му свестрано доприносе јеванђелским животом.

Ми Срби још од Светога Саве и његовог Законоправила имамо социјално учење као саставни део тог веома важног црквено-државног зборника, а тиме и као део црквеног, државног и друштвеног живота. Знајући за напед поменуте библијске појмове, ни мало не чуди што се у Законоправилу, поред Светих Канона и других прописа, као важно нашло учење о социјалној правди, о заштити сиромашних и часних домова, о старима, немоћнима, сиротињи, сирочадима и особама са телесним манама, о узајамним обавезама родитеља и деце, о положају жена, а посебно удовица, о заробљеницима, изгнаницима и заточеницима

Црква је вршила и у домену својих могућности увек врши своју духовну и социјалну мисију утичући на друштво преображавањем по мери и уз уважавање од Бога дароване слободе људске личности. Тај утицај није једносмеран. И друштво је, у одређеној мери, вршило и врши утицај на мисију Цркве што се посебно уочава данас у времену ако не у покушајима за продирање секуларизма у црквени живот, а оно макар у наметању појединих нових питања друштвеног живота на која је Црква дужна да дâ предањски одговор.