Хотел или логор, уживање или тамновање? - Реагопвање на књигу Предрага Илића

Р Е А Г О В А Њ Е

ХОТЕЛ ИЛИ ЛОГОР,
УЖИВАЊЕ ИЛИ ТАМНОВАЊЕ?

(Поводом књиге Предрага Илића ''Српска Православна Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву Патријарха Гаврила и Епископа Николаја Велимировића у Дахауу'', издање аутора, Београд, 2006.г.)

Пише: јереј мр Велибор Џомић


Статус новог ''златоустог проповедника Васкрслог Христа'' – новојављеног Светитеља Николаја Охридског и Жичког, по свему судећи, не мења се ни у монархији ни у републици, ни у једнопартијском комунистичком тоталитаризму ни у парламентарној демократији, ни у слободи (или њеном привиду), а ни у окупацији у различитим појавним облицима. С једне стране, његова богонадахнута реч све више, кроз велики, можемо рећи рекордни, број издања његових књига, стиже до Срба, ''свих и свуда'', и тако их враћа Богу и Светој Цркви, предању и завету, а одводи од греха, сатане, безакоња, идолопоклонства, самозаборава и самопорицања. С друге стране, у житију Светог Николаја Охридског и Жичког, које се свакодневно исписује, налазе се записане и шибе и батинаши који су га тукли и за живота и након упокојења, а посебно након његовог прибројавања ликовима Светих Божијих Угодника из Рода Светога Саве. И то је доказ како његове величине тако и његове светости.

Вишедеценијској дугачкој листи клеветника Светога Владике Николаја недавно се, уз многе друге, придружио и један дугогодишњи професионални партијско-полицијски чиновник са титулом научника из области међународног јавног права. Реч је о др Предрагу Илићу, пуковнику негдашње комунистичке УДБ-е и доценту Полицијске академије у Београду, и његовој књизи ''Српска Православна Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву Патријарха Гаврила и Епископа Николаја Велимировића у Дахауу''. Иначе, Илић је скоро тридесет година, како сам говори у својој књизи, радио у Служби државне безбедности или, у Српском народу озлоглашеној УДБ-и. Илић је индиректно признао да је он, заправо, радио у оном делу УДБ-е који је, с пуним правом, називан ''верском'', а веома често и ''зверском'' тајном полицијом.

Др Предраг Илић, Србин са Косова, из Ибарског Колашина, представио се или, боље рећи, обрукао се са својом (а по тезама и закључцима туђом) књигом против Српске Цркве, Патријарха Гаврила и Светога Николај Жичког. Иначе, Илић је, на неки начин, признао да је његова књига заправо плод његових удбашких активности и задатака. У предговору књизи Илић каже: ''бавећи се проучавањем социолошко-религијских и правно-политичких аспеката деловања верских заједница у југословенском и српском друштву, у последњих неколико деценија, аутор ове књиге је често морао да залази у ближу и даљу прошлост тих заједница и историју њихових односа са државом и другим политичким субјектима. То залажење у историјско поље најчешће је било успутно, кратко и парцијално, само у функцији бољег разумевања одређених актуелних догађања и кретања. У неколико случајева, он је био приморан да се крајње озбиљно позабави истраживањем историјских корена и аспеката тих догађања, јер је установио да им наша историографија није посветила одговарајућу пажњу'' (стр. 9). Из овога се јасно закључује да се П. Илић као професионални удбаш бавио црквама и верским заједницама у данима и годинама неслободе Српског народа - како за време Брозовог ''комунизма'' тако и за време Милошевићевог ''социјализма''. А након тзв. промена од 5. октобра 2000.г. и он се променио - аванзовао је са места удбашког чиновника на место помоћника тадашњег ''демократског'' министра полиције Душана Михајловића!?!


Читајући књигу П. Илића не могу да се начудим таквој врсти људи, отуђеним и ојађеним титоизираним Србима, који су годинама и деценијама тако ревносно радили против своје Цркве и свога народа. Не могу да верујем да је спектар њихових активности једноставно био такав и толики. Уместо да су се бавили онима који су представљали и представљају истинску претњу миру на овим просторима и који угрожавају безбедност државе и грађана, они су се, о трошку свих нас и наших очева који су деценијама плаћали порез, бавили и још увек се баве српским патријархом, владикама и свештеницима!?! И данас Илић, пљујући по својој Цркви, измишљајући јој лажне оптужбе и стављајући јој на душу све оно што је било ко, било када и било где написао и објавио, прима плату као државни чиновник и то од оних 95% верујућих људи у Србији који плаћају порез, а којима, и јуче и данас, тако брутално и нечовечно, а видећемо да није из његове главе, вређао и вређа верска осећања!?! Илић покушава да се спрда и са Црквом, и са патријархом и са владиком, али и са свим православним хришћанима - пореским обвезницима Републике Србије. Додуше, Илић се до јуче са Црквом спрдао у име Броза и партије, а данас у име некаквог свог тобожњег ''научњаштва'' (боље рећи, мрачњаштва) са веома уочљивим одсуством културе и лепог понашања.

Немам, разуме се, ништа против да се свако ко сматра за потребно и сходно опроба у сагледавању како историјских догађаја тако и историјских процеса и личности. Немам ништа против да се промишљања, сазнања и истраживања учине јавним и тако доступним како читаоцима тако и критици. Не спорим, дакле, право никоме, па ни П. Илићу, доктору међународно-правних наука, да пише и објављује шта год хоће, али итекако имам против замене теза, крађе туђих закључака, некоректних и заједљивих релативизација, а посебно злонамерних и тенденциозних тумачења. Тиме, на жалост, обилује срамна књига П. Илића. Отуда и као човек и као један од цитираних у наведеној књизи дижем свој глас против новог у серији атака не само на Патријарха Гаврила и Светога Владику Николаја него и новог у серији атака на историјску истину.

Основна теза Илићеве књиге, а теза није његова (доказаћемо у наредним редовима), видљива је већ на корици књиге. Док се у тамној позадини књиге појављују измучени ликови мученика из нацистичких логора дотле се у првом плану појављују светлеће, у црно-белој техници, доминантне фотографије Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја, и то: Патријарха Гаврила са патријарашком панагијом након избора за српског патријарха 1938. године, а Светога Владике Николаја негде из Америке и то пред крај његовог живота!?! Већ из таквог, злонамерно осмишљеног ликовног уређења корице књиге, није тешко уочити смисао поруке књиге.

Импресиониран сам изворима и литературом које је П. Илић користио. П.Илић је из архиве УДБ-е, тј. из УДБ-иног досијеа Светога Владике Николаја узео све оно чега нема у србијанским и уопште бившим југословенским библиотекама. Отуда је јасно да се он користио тим досијеом и комплетним удбашким архивским и библиотечким фондом и тиме нам је, несвесно, открио колико је УДБ-а деценијама прикупљала све што је било ко, било када и на било ком крају земљине кугле написао, изговорио и објавио о Светом Николају Жичком. На жалост, и тиме су се деценијама бавили на своју личну и професионалну срамоту, али и на срамоту народа из кога су поникли.

Сваки боље упућенији истраживач и проучавалац живота и дела Светога Владике Николаја одмах након читања ове књиге може да закључи да изнесене тезе и презентовани закључци не представљају никакву Илићеву оригиналност и сензационалност. Жалосно је, али истинито да је П. Илић заправо преузео и као своје приказао ставове београдске Хрватице или, боље речено, ''хрватске домовинске историчарке'' Љубице Штефан. Ова историчарка хрватског римокатоличког клира је скоро двадесет година пре Илића ''сензационално открила нове детаље из биографије'' Светога Владике Николаја, тј. пишући о ''Николајевим антисемитским порукама српском народу из ''почаснога бункера'' у Дахауу'' (Љ.Штефан: ''СПЦ и фашизам'', ''Глобус'', Загреб, 1996, стр. 225) тврдећи да јој ''није познато да је итко други из Дахауа, од обичних логораша, могао писати своје медитације и сл. Имајући на располагању и сав потребан прибор, па онда то изнио са собом кад је изашао. Али, истина није јака када се пише и говори о Николају и Гаврилу. Мит се мора стално и даље његовати и проширивати новим измишљањима. Као и о кнезу Лазару, Краљевићу Марку и др. То је константа српске повијесне митоманије, и свјетовне и духовне'' (исто, стр. 226). Иста хрватска историчарка, сарадница и најмљеница ''Гласа концила'', пише, додуше краће, али скоро 20 година пре Илића, о ''угодном смештају'' патријарха и владике у тзв. ''почасном бункеру, изласцима у град, коришћењу исте хране коју су користили и часници СС-постројби, коришћење послуге'' итсл!?!

Више је него занимљиво то што је Љубица Штефан своја писанија објавила 1990. године у ''Гласу концила'', званичном гласилу ''римокатоличке цркве у Хрвата'', за време уредниковања Живка Кустића. С обзиром да је у то време Штефанова живела у Београду, уредници ''Гласа концила'' су одлучили да се као аутор тог срамног и неистинитог фељтона потпише Томислав Вуковић, новинар ''Гласа концила''. Проширена верзија тог историјски нетачног и конструисаног текста под насловом ''Мозаик издаје'' објављена је 1991.г. у Загребу у издању Хрватског књижевног друштва Св. Ћирила и Метода, а као аутор је потписан Томислав Вуковић. Најзад, и загребачки ''Глобус'' је 1996.г. под именом Љубице Штефан као правог аутора и насловом ''Српска православна црква и фашизам'' објавио тај срамни рукопис. Издање је помогло Министарство иностраних послова Хрватске, а књига је посвећена савременим хрватским ''бесмртним витезовима погинулима у домовинском рату''.

Дакле, више је него јасно да је Илић основне и главне тезе своје књиге ''преузео'' од хрватске историчарке. И не само то. Необавештено читалаштво је, као и необавештена уредница ''Политике'', обавештено да је реч о ''сензационалном открићу и разоткривању црквеног мита'' за који је ''велики интелектуални и истраживачки напор'' уложио П. Илић као један од дугогодишњих шефова тајне верске полиције. ''Политика'' није могла да одоли тој врсти сензационалнизма па је Илићеву позајмљену ''оригиналност'' презентовала кроз фељтон од ни мање ни више него 32 наставка. У трци за ексклузивизмом и сензационализмом нису заостале ни ''Вечерње новости'' (7. август) и ''Недељни телеграф'' (бр. 539 од 23. августа) који су позајмљивачу усташких теза пружиле прилику да, појашњавањем и пропагирањем теза из ''Гласа концила'', настави са обманом Срба и придружи се фалсификаторима и констукторима историјских догађаја.

Није ми познато како стоји ствар у тајној полицији, али је невероватно да пуковник комунистичке тајне полиције јавно заступа усташке лажи које су пласиране преко званичне римокатоличке штампе у Хрватској и то у времену када су падале српске главе и када су изгоњени Срби из Крајине?

Када су у питању историјски извори приметно је да Илић под своју ''научну сумњу'' ставља сваки извор и свако сведочење које је у било каквој вези са СПЦ или неком личношћу из Српске Цркве, али је, такође, приметно и да таква врста ''научне сумње'' не постоји када су у питању усташки, нацистички и љотићевски извори или ставови. Једноставно, Илић у својој књизи више верује накнадном сведочењу наци-фашисте Хермана Нојбахера него, рецимо, сведочењу патријархових и владиких састрадалника, потоњих Епископа Шабачко-Ваљевског Јована (Велимировића) и Жичког Василија (Костића). Или, више верује послератним идеолошким, дакле, тенденциозним (ре)конструкцијама шесторазредним припадницима љотићеваца (Боривоје Карапанџић, Бошко Костић, Живорад Миленковић, Светомир Пауновић, Радован Ојдровић итд.) него ли, рецимо, протосинђелу др Стефану Чакићу, др Љубомиру Дурковићу-Јакшићу, Епископу др Атанасију (Јевтићу) и другим озбиљним ауторима.

Називајући заточеништво Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја ''митом'', Илић хоће да, употребљавајући термин ''мит'', саопшти да је реч о измишљеном, бајковитом заточеништву ове двојице јерараха, а тај мит је, како он тврди, створила и лансирала Српска Црква ради стварања њиховог, а пре свега Николајевог, култа и вршењу припрема за Николајево прибројавање ликовима светитеља.

Пре свега, морамо да констатујемо да Илић у књизи не тврди да су Патријарх Гаврило и Свети Владика Николај сами стварали и пласирали неистине о своме страдању и интернацији за време рата. Свети Владика Николај, колико нам је познато, о томе нигде није писао, а Патријарх Гаврило веома кратко у својим ''Мемоарима''. Дакле, њих двојица су, и ту се апсолутно слажем са Илићем, више него скромни када је то, а богме и много тога другога, у питању. Ни Патријарх Гаврило у отаџбини, а ни Свети Владика Николај у изгнанству од свога страдања нису правили позориште нити покушава да на основу тога прикупе поене било у Цркви, било у држави, било у народу. Такође, ни патријарх ни владика нигде нису написали да су последњи дан рата дочекали у логору Дахау. Патријарх Гаврило у својим ''Мемоарима'' јасно каже да је ''ослобођен од стране 22. Америчке дивизије генерала Коленса, који ми је одмах ставио на расположење једну вилу за становање. То је било у Кицбилу 8. маја 1945. године. Са мном је био ослобођен Епископ Жички др Николај Велимировић'' (стр. 357).

Илић, и то је важно констатовати, ни на једном месту није оспорио да је Свети Владика Николај од стране наци-фашистичког окупатора на силу уклоњен са Жичке Епархије и да је читав рат провео као интернирац у Манастирима Љубостињи и Војловици, а потом у Дахауу. Није оспорио ни то да је Патријарх Гаврило ухапшен од наци-фашиста у Манастиру Острогу те да је преко Сарајева под немачком стражом доведен у Београд и најпре био заточен у улици Краља Александра, а потом интерниран у Манастирима Раковици и Војловици одакле је, са Светим Владиком Николајем, депортован у нацистички логор Дахау.

Није, дакле, реч о ''миту'' него о живој реалности историјских догађаја.

Уколико смо се у овом и, на жалост, само у овом сложили са П. Илићем онда можемо прећи на други део његове оптужбе према Српској Цркви и црквеним људима који су црквену и ширу јавност ''очигледно свесно, обмањивали у намери да створе мит о њиховом тешком страдању и мучеништву у Дахауу. Такав мит им је, између осталог, био потребан као противтежа званичној историографији'' (П.Илић: ''СПЦ и тајна Дахауа'', стр. 268). Илић је, у интервјуу који је под насловом ''Под лажним ореолом мученика'' дао ''Вечерњим новостима'' (7. август), још конкретнији и каже да је ''свесно, односно намерно, стваран мит о наводној мученичкој судбини Патријарха Гаврила и Епископа Николаја у концентрационом логору Дахау''.

Уместо да утврди и именује ко је од аутора из СПЦ то ''свесно и намерно обмањивао јавност и стварао мит'', пуковник Илић прибегава већ свима нама добро знаним методама његовог ментора - ''осведоченог борца за људска права'' др Војина Димитријевића и осталих србијанских и црногорских мондијалиста па оптужује целокупну СПЦ не знајући, заправо, ни шта је та црква, ни где почиње, а ни где се и да ли се завршава!?!

Илић је, заменом теза, покушао да лична писанија појединих аутора, па чак и пригодне беседе књижевника и песника, које су на црквено-народним саборовањима изговаране око српских цркава и манастира, јединих луча истинске слободе, и то у времену када је Илић са својом УДБ-ом, а у име мртвог Броза и полумртве Комунистичке партије, одржавао и чувао атеизам, богоборство, једноумље и једнопартизам и борио се против демократије, вишестраначја и слободе мишљења у Српском народу, припише ''званичном ставу СПЦ'' и читаву Цркву одмах оптужи за ''митоманију''. А Илић, заправо, и не зна званичан став СПЦ о томе питању из простог разлога што није имао Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору СПЦ о раду од 1941. до 1947. године. Право је чудо да УДБ-а, у којој је Илић радио и ради и чије је податке користио, нема овај ванредно значајам историјски документ од око 800 страница који је припремио Митрополит Скопски Јосиф са архијерејима – члановима Светог Архијерејског Синода. Тај Извештај је усвојен од стране Светог Архијерејског Сабора као највишег и најважнијег тела наше помесне Цркве. Управо је тај Извештај, и само тај Извештај званични став СПЦ о том питању. Све друго су ставови појединаца из СПЦ са којима Илић може полемисати, али то нису званични ставови СПЦ. Илића и остале неупућене читаоце упућујем да у зборнику ''Сербиа и коментари'' прочита део тог Извештаја под насловом ''Српска Црква у Другом светском рату''. Публиковани део Извештаја је приредио Епископ др Атанасије (Јевтић), а штампан је и као посебна књига под истим насловом. Осим констатовања чињенице да су патријарх и владика били интернирани у манастирима Раковици, Љубостињи и Војловици, да је Свети Архијерејски Синод чинио многобројне напоре да се њих двојица ослободе и да су отпремљени у немачки логор других података и нема. Отуда добронамерни истраживач лако може да закључи да Српска Црква од њиховог страдања и заточеништва није стварала никакав мит. Моје је мишљење да се о томе мало и писало и говорило.

Илић је прескочио да се озбиљније позабави чињеницом да је Патријарх Гаврило још као Митрополит Пећки за време Првог светског рата, с обзиром да је остао у својој Митрополији, био ухапшен од аустро-угарске војске те да је интерниран у логор у Цегледу у Мађарској. Тамо се, како Илић преписује из патријархове биографије, тешко разболео, па је у лето 1918.г. упућен у Улцињ на лечење где је остао све до ослобођења. Да ли тадашњи Митрополит Гаврило уживао специјални и посебно повлашћени положај Илић није констатовао, а такође није приметио да и о том заточеништву Патријарха Гаврила није много, готово није никако, а посебно није детаљно, писано и говорено након завршетка Првог светског рата. Такође, Илићу није било на крају памети да лечење тадашњег пећског митрополита у Улцињу упореди са његовим третманом у Шлирзеу код Минхена при крају Другог светског рата. То говори да заточеништво Патријарха Гаврила није претерано битно за Илића те да га не дотиче као историјска чињеница. Много му је битније да, користећи усташке тезе и податке, заправо циља на Светога Владику Николаја коме он, очевидно убеђени атеиста, светитељски ореол квалификује као ''лажномученички''.

Илић се, да би доказао ''да неки из СПЦ стварају мит о заточеништву патријарха и владике у Дахауу'', потрудио да нађе упориште у томе да нико није писао и говорио о страдању дванаесторице српских свештеника у Дахауу. Ни у југословенској краљевини нико није посебно писао ни о страдању и заточеништву свештеника за време Првог светског рата у аустро-угарским логорима Болдогасон, Нежидер, Цеглед и другима. Посебно се то није могло за време комунизма и више него пола века суровог гоњења СПЦ од комуниста и њихове УДБ-е. Илић није приметио да још увек није комплетиран Мученикослов скоро пет стотина свештеника које су побили комунисти као његова политичка претходница!?! Нико није писао о страдању и тамновању дванаесторице српских свештеника у Дахауу, али то нико није ни оспоравао, а ни њима, с обзиром да су преживели те страхоте, нико није бранио да запишу и објаве своја сећања. Илић је посебно замерио патријарху што се није тиме бавио, јер ''би било више него логично и очекивано да се поглавар једне цркве одмах по свом довођењу у један тако злогласан логор какав је био Дахау, заинтересује за своју једноверну браћу и паству у том логору и да им, у границама својих могућности, помогне и охрабри их у издржавању логорашких мука и недаћа'' (Илић, стр. 53). Овај цитат показује Илићеву невероватну некоректност и дрскост. Из овога се пре може закључити да је патријарх у Дахау доведен и постављен на место управника логора, а не заточеника!?! Посебно је питање одакле Илић зна чиме се патријарх интересовао у Дахауу када о томе не постоји ни један једини доказ.

Илић се ухватио за различите датуме отпремања и правце кретања патријарха и владике од Војловице до Дахауа које су у својим текстовима и књигама помињали различити аутори, и то не само црквени него и световни. Посебно му смета што савременици тамновања патријарха и владике нису сигурни у датумима. Епископи Јован (Велимировић) и Василије (Костић), као ни Митрополит Јосиф и други архијереји, који су се налазили у Београду у то време, нису били немачки шпијуни и сарадници да би знали када су, куда и где одведени патријарх и владика. Отуда су могли да кажу и забележе само оно што су чули или накнадно дознали. И то им Илић посебно замера.

Илић се потрудио да докаже да патријарх и владика нису били једини црквени великодостојници који су били заточени у нацистичким логорима. Отуда је набројао католичке и протестантске бискупе, жупнике и пасторе, који су били заточени у Дахауу. Пропустио је да каже и нагласи да је Патријарх Гаврило био једини црквени поглавар у Европи који је био заточен од Хитлерове нацистичке војске и по томе се разликује од осталих црквених великодостојника.

Уместо тога, Илић истиче да нацисти ''нису обријали ни патријарха ни владику, да их нису физички мучили, да им нису скинули мантије, да их нису физички малтретирали, да су их држали у ''почасном бункеру'', да су их хранили храном којом су се хранили СС-овци, да су на располагању имали чак и цркву''. Тачно је да патријарх и владика нису били обријани и ошишани до главе, а нису били ни без мантије и камилавке. Нико и никада није тврдио другачије, јер се и на сачуваним фотографијама из тог периода то јасно види. Можемо да приметимо да ни данашње македонске власти нису обријале Архиепископа Охридског Јована, али га, ипак, држе у затвору по други пут. Има ли данас човека који би због тога што затворске власти у Идризову нису обријале браду Архиепископу Јовану и због тога што га нису ошишали до главе оспорио његово тамновање и страдање за јединство Цркве Христове!?! Не би ме чудило да се за педесетак година нађе неки ''научник'' сличан Илићу па да због тога оспори архиепископово тамновање и ''укаже на његов посебан третман у Идризову''!!!

Нацистима су, очевидно, требали живи и патријарх и владика. У сваком моменту су њиховим животима могли да уцењују Србе, а требали су им и за различите политичке калкулације што им, хвала Богу, није успело. Нацисти су знали да се такве комбинације не изводе са обријаним и ошишаним патријархом и владиком. Зар безбројни покушаји нациста непосредно, а и посредно преко Недића, Љотића и Јонића, током 1943. и 1944. године да приволе утамниченог патријарха да осуди комунисте и фактички се укључи у мобилизацију сопственог народа за проширивање грађанског рата не говоре о амбицијама окупатора. За узврат су му нудили пуштање на слободу и специјално сазивање Светог Архијерејског Сабора за ту потребу, као и његово даље слободно остајање на високој патријарашкој дужности. Као што је познато, Патријарх Гаврило је часно, и по цену продужетка свога сужањства, одбио такве понуде. И потоње довођење, тј. спровођење патријарха и владике у Словенију у априлу 1945. године, где су биле сконцентрисане Ђујиђеве, Јевђевићеве и љотићевско-недићевске јединице, као и постојање политичког плана о сједињавању националних снага на простору Словеније, говори о намерама и амбицијама са патријархом и владиком. Просто се чудим да Илић није констатовао да су патријарх и владика у Словенију дошли неким, а највероватније немачким аутомобилом који је возио немачки шофер?

Илић се заплео у различитим изворима па некад верује љотићевцима, а некад Немцима. На жалост, љотићевска послератна пропаганда и лажна прича о томе да су патријарх и владика били ослобођени на Љотићево заузимање добро је кумовала бројним клеветама на рачун двојице српских јерараха. У то се, рецимо, савршено уклапа прича љотићевца Светомира Пауновића како је његов отац свештеник Радислав Пауновић, наводно, више пута посећивао Владику Николаја и носио му, тобоже, само храну коју је владика волео да једе ''пошто је био пробирљив на храну''! Савременици добро знају да је владика увек био више него скроман у јелу и пићу. Нико га, осим тог једног љотићевца, није запамтио као пробирљивца. Наравно, та прича представља део љотићевске пропаганде и далеко је од истине, јер је владичин састрадалник, тадашњи протосинђел Василије (Костић), водио свој дневник у Војловици и записивао ретке посетиоце којима су Немци дозволили да посете патријарха и владику. Међу таквима нема свештеника Радислава Пауновића. Такву пропагандну махинацију демантује и Извештај Светог Синода од 1941. до 1947.г. у коме се наводи да је Светом Синоду од стране немачких окупационих власти веома ретко дозвољавано да припреми и пошаље скромне пакете са храном патријарху и владици у Војловици. Илић то овако описује: ''хранили су се углавном више него добро, из манастирске кухиње. За набавку хране и њено спремање се углавном бринуо игуман Данило, уз помоћ своје сабраће, као и свештеника и верника из Панчева и Старчева'' (стр. 103). Илић зна да је сва готово цела Србија гладовала за време немачке окупације, али, без обзира на ту чињеницу, покушава да нас ''увери'' да, док је народ гладовао, хране, и то врхунске, једино није недостајало за патријарха, владику и монашко братство Манастира Војловице!?!

Илић прихвата љотићевске тезе и стоји на становишту да су патријарх и владика из Дахауа ''отпуштени'' на Љотићев и Недићев захтев из политичких разлога, али није тако експлицитан у констатовању истине да они након тог ''отпуштања'' нису били слободни грађани већ да су и даље као заточеници транспортовани по Немачкој, Аустрији и Словенији ради љотићевског покушаја консолидације снага у Словенији. Патријарх и владика нису, дакле, својом вољом дошли у Словенију и извршили, како то љотићевци истичу, ''смотру националних снага'' него су под стражом доведени у Словенију и нису могли да утичу на правце свога кретања. Илић то посредно и стидљиво признаје констатацијом да су их из ''конфинације ослободиле америчке трупе, после уласка у Кицбил 8. маја 1945.г. остављајући им могућност да се определе за повратак у домовину или за одлазак у политичку емиграцију'' (стр. 267). Уколико су патријарх и владика били слободни након ''отпуштања'' из Дахауа поставља се питање: од кога су их онда ослобађали амерички војници?

На Илићевом тенденциозном и безрезервном веровању љотићевским послератним пропагандим писанијама огледа се његова интелектуална и људска некоректност, а посебно тенденциозност приликом писања ове књиге. Колико је Свети Владика Николај, а Патријарх Гаврило посебно, за време Другог светског рата био далеко од Љотића и Недића, али и Љотић и Недић од њих, најбоље се види у архиву Немачке службе безбедности (БдС), који се чува у Архиву Града Београда и који је Илић, како је навео у изворима и литератури, користио. Из тога извештаја, који ми поседујемо и чији смо само један, мањи део користили приликом писања реферата ''Прилози за биографију Светога Владике Николаја'' (објављен у зборнику ''Свети Владика Николај Охридски и Жички'', Епархија Жичка, Манастир Жича, Краљево, 2003.г.), јасно се види не само удаљеност између Љотића и Недића од Светога Владике него и безбројни примери подлих љотићевских акција према њему док је био конфиниран у Љубостињи и Војловици. Реч је била о љотићевском шпијунирању и провоцирању Владике Николаја како би се, за рачун Немаца, у појединим, њима интересантним и важним тренуцима, из прве руке дознало шта владика мисли о устаницима – четницима и партизанима, Равној Гори, пуковнику Михаиловићу, комунизму, Енглезима, Американцима и Совјетима, могућностима за заустављање устанка итсл. Поставља се питање: због чега су за ту врсту шпијунирања Светога Владике Николаја изабрани љотићевци? Није тешко дати одговор на то питање. Управо због тога што су се они пре Другог светског рата из идеолошких разлога инфилтрирали у Богомољачки покрет на чијем је челу био Свети Владика Николај. Љотићевци су покушавали да, користећи Љотићеву псевдо-православну реторику, из Богомољачког покрета за ''Збор'' придобију и регрутују што већи број чланова. Свети Владика Николај је, по природи ствари, из предратног периода познавао велики број љотићеваца међу којима је било религиозних људи (али углавном религиозних на свој начин) и само су они могли да му се примакну евоцирањем успомена на богомољачки покрет. Да не говоримо о великом отпору, који се граничио са мржњом љотићеваца према Светом Владици Николају након његове улоге у рушењу пакта са Хитлером. О томе, рецимо, др Радмила Радић на основу историјске грађе пише:

''Немци су преко својих агената априла 1942.г. добили извештај и о разговору који је вођен у штабу 5. добровољачког одреда чији је командант био Марисав Петровић. Поред Петровића, присутна су била још два његова официра и један професор теологије близак епископу нишком, чије се име не наводи. Они су ошро критиковали Гаврила Дожића и њему су приписивали главну кривицу за ''немоћ и уздрмалост цркве'', што је била последица његове ''лудачке политике''. Критиковани су такође и остали епископи, али посебно митрополит Јосиф коме се приписивало да је ''глуп, неспособан и неискрен''. Речено је да читав врх СПЦ жели да седи на две столице и да неће да се изјасни ни против Недића, ''а још мање против његовог непријатеља''. Николај је означен као ''демонска и несретна личност'', који није разумео шта се дешава у Југославији. Петровић је говорио о разочараности Љотића у Николаја и његовој спремности да овога, а и остале епископе јавно оптужи. Спречавало га је само то што је Николаја сматрао последњим преосталим ауторитетом и моралном потпором цркве чијим би раскринкавањем она претрпела ударац од кога не би могла да се опорави'' (Р.Радић: ''Живот у временима: Гаврило Дожић (1881.-1950.)'', ИНИС, Београд, 2006, стр. 252).

О томе постоји обиље других историјских докумената како црквене тако и световне провенијенције. Ускоро ће добар део тога бити објављен у књизи ''Српска Црква, Љотић и љотићевци''. То што се идеолошки не слаже са љотићевцима Илићу не смета да верује њиховом накнадном сликању историје само да би на било који начин што више тобоже ''демистификовао'' Патријарха Гаврила и Светога Владику Николаја.

Док је Илић фрагментарне текстове појединих аутора из Српске Цркве о животу и страдању патријарха и владике у Другом светском рату олако приписао ''званичном ставу СПЦ'' дотле је свесно и намерно превидео бројне аргументоване текстове које су поједини епископи и свештеници (посебно већ помињани Епископ др Атанасије) водили са љотићевцима поводом пласирања неистина о ослобађању Светога Владике Николаја и његовом неаутентичној беседи на малом помену Димитрију Љотићу у априлу 1945. године у Словенији. У том случају није био спреман да и те текстове и ставове на исти начин окарактерише као ''званичан став СПЦ''.

Илић се намерно потрудио да не доживи време о коме пише. Он о хотелима на простору Трећег рајха малтене говори као о ''рајским местима'' не знајући, заборављајући или намерно превиђајући да је сва Европа под наци-фашистичком чизмом била гробље и гробница, логор и тамница. Ако је у Трећем рајху све било тако добро и гламурозно зашто су се онда европски народи ослобађали од наци-фашизма? Илић се потрудио да, због тога што су патријарх и владика крајем априла и почетком маја 1945.г. чувани ''под нацистичком влашћу'' у хотелу ''Гранд'' у Кицбилу, констатује да су и ту имали ''почасни третман'', као и ''Милан Недић и други познати српски и балкански сарадници нацистичког окупатора'' (Илић, стр. 267). Одједном је, као да неће, изједначио немачке сужње и оне које назива квислинзима!!! Остаје нам да поставимо питање: од чега су се и патријарх и владика после рата опорављали ако су тако уживали у немачким и аустријским хотелима и бањама? Не сумњам да Илић не зна да комунисти, одмах након доласка на власт у Србији у јесен 1944. године, своје политичке противнике, сељаке, домаћине, интелектуалце и свештенике нису затварали по затворима него по отетим кућама и њиховим подрумима и у њима су их мучили и убијали. Колико би данас било поштено рећи да су комунистичке жртве затваране по кућама и храњене домаћинском храном, а зна се како им је судбина била мучна и крвава.

Владичино заточеништво у Манастиру Љубостињи Илић назива ''благом конфинацијом'' (стр. 94), али заточеништво у Манастиру Војловици не квалификује као ''строжију конфинацију'' него као ''затвор посебне врсте'' у који ''сем чланова манастирског братства нико није могао ни да уђе ни да из њега изађе без претходног одобрења немачких полицијских власти у Београду и стражара испред манастира'' (исто, стр. 101). Малициозност П. Илића иде дотле да одмах након тога констатује да ''никакво малтретирање, шиканирање, физичко мучење и сличне радње уобичајене у другим затворима и логорима нису примењиване према њима. Нису присиљавани на било какав рад. Напротив. Имали су толико слободног времена да већина њих често није знала шта са њиме да уради, односно како да се бори против досаде. Кућни ред, односно режим заточеничког боравка у Војловици је био врло либералан. Заточеници су могли да устају и иду на спавање кад год су сами хтели, могли су да се састају и разговарају у својим собама, да читају, пишу и, наравно, да се моле Богу...''(стр. 102).

Илићева књига обилује контрадикторним закључцима. Да поменемо само један од упечатљивијих. Илић на једном месту тврди су Немци ''Епископа Николаја оставили на слободи, али под сталним полицијским надзором, нешто више од годину и по дана, а онда су и њега конфинирали, као и патријарха'' (стр. 143). Пре тога констатује да су га ''на Петровдан 12. јула 1941.г. Немци ставили под благу конфинацију, одредивши му као боравиште Манастир Љубостињу код Трстеника'' (стр. 94). А на трећем месту тврди да га Немци нису ухапсили одмах по окупацији него су му, ценећи његову предратну антикомунистичку орјентацију и велики углед у народу, дозволили да првих месеци окупације управља епархијом, а ''притом су га, ипак, ставили, под присмотру својих полицијских органа и подвргавали га повременим саслушавањима безаним, пре свега, за његово учешће у 27-момартовским догађајима и везама са Енглезима'' (стр. 93). Како је могуће да се у исто време буде и на слободи и у ''благој конфинацији'' изгледа ни П. Илићу, а ни нама који смо читали његову књигу не може бити јасно.

Да је Илић хтео да буде објективан могао је макар да цитира податке из досијеа Владике Николаја у БдС-у. Пошто то није урадио, из тог досијеа, да бисмо само на кратко показали истину о томе, поменућемо да је ''Мејер, СС-оберсштурмфирер, 29. јуна 1943.г. поново посетио епископа Николаја и том приликом га је затекао у веома тешком душевном психолошком стању. Том приликом, епископ Николај је поново молио да говори са својим замеником епископом Викентијем (Продановим) и био је веома срдит што је и патријарх доведен у исти манастир, као и да се жалио на поступак агента Хорвата и на поступак агента Живковића''. Из овог немачког документа се јасно види да режим у Војловици према заточеницима није био баш тако ''господски'' каквим га Илић нетачно представља. Иако је Илић знао за овај досије Владике Николаја, као и без обзира на чињеницу да је и Војловицу окарактерисао као ''затвор посебне врсте'', он, ипак, замера Епископу Јовану као очевицу и састрадалнику патријарха и владике што је укратко описао дане и догађаје у Војловици, Епископу Артемију што је њихов боравак назвао ''строжијим затвором од оног у Раковици и Љубостињи'' и мојој маленкости што сам, баш на основу доступне немачке грађе, констатовао да је ''режим у Војловици био много строжији него у Љубостињи и Раковици''. Управо сам из немачке грађе видео, а то је, само да је хтео, могао да види и П. Илић, да је то било тако. Сва објашњења о разлозима немачких ислеђивања, уцењивања и нуђења компромиса патријарху и владици, Илић је видео у немачком досијеу Владике Николаја. Али, да их је користио или уважио као чињеницу – онда би дошао у проблем са ''темом'' своје књиге, а то му, мора се признати, никако не би ишло у прилог. Лично ћу се потрудити да што пре објавим комплетне податке и документа немачке службе безбедности о Светом Николају Жичком у виду посебне књижице како ни Илић ни слични фалсификатори и клеветници ни би више могли да фабрикују и генеришу историјске неистине.

За Илића и остале дојучерашње убеђене марксисте човек је само тело, а ми православни хришћани знамо да човека чине и тело и душа. Отуда ми говоримо, а марксисти то до данас не разумеју, о духовном и телесном страдању и мучењу. Није ли Господ Исус Христос рекао: ''Не бојте се оних који убијају тело, а душу убити не могу. Него се бојте онога који душу може убити и бацити је у огањ паклени''. То су добро знали и патријарх и владика, али не само они. Знали су то и милиони наших мученика које су у том времену убијали и нацисти, и усташе, и комунисти. То што Илић покушава да види само телесна страдања и то само она на која су хришћане стављали нацисти, али не и она на која су хришћане стављали марксисти и комунисти, његов је лични проблем. Понављамо и њему, и Бајфорду, и Љубици Штефан, и Мирку Ђорђевићу, осталим познатим ''борцима за људска права'' и свима који пребирају по туђим ранама и који лицитирају са туђим мукама, да су и патријарх и владика страдали и телесно и духовно како током свих година конфинације у манастирима тако и у концентрационом логору у Дахауу. Више је него позната чињеница да је и патријархово и владичино здравље било озбиљно нарушено након њиховог ослобађања од 22. америчке дивизије 8. маја 1945. године. О томе Патријарх Гаврило у ''Мемоарима'' веома кратко каже: ''Моје стање здравља било је очајно. Имао сам јак притисак. Што је главно, стомак ми је попустио. Тешке прилике и слаба храна довеле су до слабљења организма. Лекари су (након ослобађања – прим. В.Џ.) стално били око мене, забринути за исход моје болести. Крајем маја наступило је погоршање. Међутим, благодарећи добром лечењу, стање се у јулу знатно поправило. Препоручено ми је да идем у Монте Катини, лечилиште светског гласа за болести стомака и срца, које се налази близу Фиренце у Италији'' (стр. 357). Како је то патријарх тако био исцрпљен и измучен ако је у Дахауу храњен тако добром храном којом су храњени есесовци? О томе колико су и патријарх и владика духовно страдали због страдања свога народа нема потребе много говорити. Не дао Бог никоме, па ни П. Илићу, да прође ту муку. О томе како им је било док су слушали јауке и крике мучених и убијаних и рафале убица у Дахауа, па макар само и нешто мање од два месеца, како тврди Илић, нема потребе говорити. И данас се људима, када приђу том празном логору смрти, леди крв у жилама, а камоли у то време када слобода Европе није била ни на видику.

Илић, додуше, признаје да су и Патријарх Гаврило и Свети Владика Николај имали анти-нацистички став (стр. 144), али није могао да одоли, а да не помене омиљену савремену мондијалистичку клевету против Светога Владике Николаја да је испољавао ''наглашени антикомунизам, антикатолицизам, антисемитизам, клерикализам и уопште конзервативна политичка уверења'' (стр. 92). Те и такве клевете су већ раније демантоване и објашњене тако да нема потребе да их на овом месту понављам.

Илић се потрудио и да нас засмеје својим последњим закључком. Није му пало на памет да оптужи Комунистичку партију Југославије и комунистички режим за сво зло које су учинили Србима и Србији, али му је, однекле, да би се уклопио и удомио међу негдашње комунисте као данашње благе критичаре комунизма, пало на памет да комунистички режим оптужи зато што из ''чисто опортунистичких разлога (због успостављања и одржавања добрих односа између државе и Српске Цркве), у најмању руку, није подстицао научно истраживање овог интересантног и значајног историографског питања'' (стр. 268). Једино је то, судећи по Илићу, лоше што је комунистички режим урадио Србима за ових шездесет година тираније. Није му, при том, пало на памет да постави питање ко је, како и када издао његово родно, а наше заветно Косово и Метохију ако већ није имао снаге да комунистички режим оптужи за геноцид над Србима и свеколико духовно и морално убијање народа Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја.

На крају, остаје нам да констатујемо да је тајна полиција полако, али наопако почела да проговара. Нама Србима остаје да упамтимо да је то она полиција која је током свих претходних деценија, а богме и данас, прислушкивала српског патријарха и српске владике; тзв. ''бубицама'' озвучавала комплетну Патријаршију, епархијске дворове, па чак и цркве; руководила безбожним Удружењем православних свештеника као делом своје агентуре; уцењивала и шиканирала свештенике; организовала монтиране судске процесе за свештенике и верујуће људе; означавала свештенике као мете за пребијања, одстрел и тамнице; ширила гласине и протурала дезинформације; уцењивала и збуњивала православне вернике; преко појединих заврбованих црквених људи у Патријаршији добијала информације од посебног интереса за УДБ-у. Припадници УДБ-е су се, као уосталом и сви комунисти некада и мондијалисти данас, према Српској Цркви односили као према ризници ''мрака, клерикализма, регресије и назадњаштва''. Сматрали да, ако Цркву одвећ не могу потпуно да униште, оно је ваља и треба изнутра, на невидљив начин, поробити и из сенке њоме управљати. У тој и таквој (з)верској полицији деценијама су исписивани текстови и фељтони против Српске Цркве, а понајвише против Светог Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског. Уместо правих аутора тих прљавих текстова и фељтона потписивани су новинари који својим именима и презименима једино за ту врсту нечасних послова служили. УДБ-а је, по задатку Броза и партије, створила и деценијама лансирала срамно поређење између Светога Владике Николаја и крвавог хрватског римокатоличког надбискупа Алојзија Степинца. УДБ-а је, и то се овде мора рећи, створила и деценијама продубљивала два црквена раскола - онај у Америци и овај у БЈР Македонији. Дакле, најмање се су се бавили усташким и шиптарским терористима, као и исламским муџахединима, а деценијама су српске патријархе, владике, свештенике и монахе приказивали као непријатеље Српског народа. И уместо да данас ћуте и покају се због својих недела према сопственом народу и сопственој Цркви - они данас, у мутљагу тзв. промена, имају образа и смелости да и даље пљују по Светосавској Српској Цркви и Светим Божијим Људима из Рода Светога Саве. Ни ''Политици'' ни ''Вечерњим новостима'' не служи на част што су дозволили да буду преварени те да као ''генијална открића'' заправо презентују ставове појединих хрватских шовиниста из загребачког ''Гласа концила'' са почетка деведесетих година.

Желео бих да констатујем да у овом критичком осврту нисам имао намеру да браним Патријарха Гаврила Исповедника и Светог Владику Николаја од Предрага Илића и његових ''историчарских узора'' из ''Гласа концила''. Владика је светитељ без обзира на писанија и нападе Љубице Штефан, Јована Бајфорда, Мирка Ковача, Мирка Ђорђевића, Предрага Илића и сличних самозваних ''историчара и социолога религије''. Србе међу клеветницима можемо да подсетимо на стару народну изреку: ''У лажи су кратке ноге''.