Српска Православна Црква и друштвена питања - излагање на округлом столу, Ниш 28-29 мај. 2010.

Протојереј мр Велибор Џомић

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ДРУШТВЕНА ПИТАЊА

(Излагање на Округлом столу "Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве", Фондација Конрад Аденауер и ЈУНИР, Ниш, 28. и 29. мај 2010.г.)


Поштована Господо, уважени учесници Округлог стола!

Чини ми велику част и задовољство да Вас као представник Српске Православне Цркве, а са благословом Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-Карловачког и Патријарха Српског г. Иринеја, поздравим на овом Округлом столу у овом древном граду и изразим задовољство како због присуства и учешћа у његовом раду тако и због објављивања зборника радова, који је пред нама. Посебно се захваљујем организаторима Округлог стола - Фондацији Конрад Аденауер и Југословенском удружењу за научно истраживање религије на позиву, као и на њиховом вишегодишњем труду на овом веома значајном, али многима на нашем простору још увек недовољно познатом пољу. Нема сумње да се овим скупом помера граница у том погледу на нашим просторима те је већ и та чињеница довољна препорука како за овај Округли сто тако и за референтни зборник "Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве", који су приредили Драгољуб Ђорђевић и Милош Јовановић.

Држећи се планираног времена, а и свестан чињенице да је највећи број теза веома озбиљно елабориран у зборнику који је пред нама, укратко желим да подсетим на неколико веома важних теза и чињеница како у погледу ове опште црквене и друштвене теме тако и у њеном значају на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве којој припадам.

Црква Христова је Тело Христово и богочовечански организам. Она је од свога настанка присутна у разним и различитим друштвима и државама са бројним питањима, али је њен положај, како њена историја показује, различит од времена до времена, од епохе до епохе, од цивилизације до цивилизације, од друштва до друштва, од државе до државе, од континента до континента. Са друге стране, однос Православне Цркве пре свега према човеку као личности, али и према свету или друштву је исти кроз векове како у погледу учења тако и у погледу одговорности. Јасно се закључује да је немогуће говорити само о једној врсти положаја Цркве, али и других верских заједница у друштву као што је данас, управо из напред наведеног разлога, немогуће говорити само о једној врсти положаја Цркве у држави и њиховог односа кроз историју.


Суштински посматрано, однос Православне Цркве Христове према свету или, како се то данас каже, социјално учење Цркве је исто кроз векове, а када се то каже онда се пре свега мисли на то да је оно јеванђелско и предањско. Из тих разлога се вреди подсетити неких основних истина које су веома важне када је ова тема у питању.

Бог је створио човека по своме лику и подобију, а то према гласовитом социологу хришћанства Георгију Манзаридису значи да "перспектива човека, по хришћанском учењу, није да се само развија у границама света већ и да их прекорачи" (стр. 205). Господ Исус Христос, Јединиродни Син Очев је, по отачком учењу, дошао у овај свет примио обличје и природу човечију да би човека обожио и обесмртио и отворио му врата венчности.

Порука Православне Цркве је пре свега упућена човеку, али и заједници. Иако се "друштво" као појам нигде не помиње у Светом Писму, не сме се губити из вида чињеница да је Христос рекао својим ученицима "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа ". То значи да су Христови ученици и њихови наследници не само од тада до данас него и до краја света и сваког друштва послати не само у односни конкретни народ него и у сва друштва како би благодатним светотајинским даровима Цркве преображавали и преобразили пре свега човека, а то значи и сваки земаљски народ у Лаос - крштени, Духом Светим просвећени народ Божији и свако друштво у вечну мистичну небоземну заједницу. Управо због тога на хришћанима почива посебна одговорност - они својим животом, вером и служењем Богу и ближњима треба да постану со и светлост свету. У њиховом животу и владању је свеприсутна реч Христова о њиховој одговорности према свету, јер "ако со обљутави чиме ћете се осолити".

Апостолски прејемници у Цркви Христовој проповедају Јеванђеље спасења и свештенодејствују у свету преображавајући га, а то значи и у сваком друштву, у сваком времену и у сваком народу. Отуда је немогуће рећи да једно друштво припада, а да друго не припада Цркви. Или, пак, да је за једно друштво Црква духовно одговорна, а да за друго, чак и оно које се отворено противи Цркви и њеном учењу, није управо због тога што је Црква са светом, а то значи и са друштвом "повезана својом човечанском, створеном природом". Црква није створила нити ствара слику о идеалном друштву на земљи како због чињенице да је основна порука православног богословља упућена личности која се "не посматра као део друштвене целине већ сама за себе, као јединствена и непоновљива" (Манзаридис, стр. 219), али на коју утичу различите структуре друштва било као подстицај било као искушење.

Један од великих Отаца Цркве - Свети Максим Исповедник - указује, а Помесни Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве подсећа да "Црква Духом Светим обнавља мушкарце, жене и децу, дубоко подељене у погледу расе, народа, језика, начина живота, рада, науке, звања, богатства. Сви они од ње добијају јединствену природу, неподложну уништењу, природу на коју не утичу многобројне и дубоке разлике по којима се људи иначе разликују једни од других... У њој нико ни на који начин није издвојен од онога што је заједничко него као да се сви једноставном и нераздељивом силом вере једни са другима сједињују".

Црква није само једна у мноштву институција у друштву, како се та веома погрешна теза веома често пласира у једном делу јавности на нашим просторима. Црква Христова није земаљска институција која је створена само за створена за време и простор. Циљ Цркве Христове није на земљи, а то значи да он не представља ниједно, па ни најбоље друштво или најбоља држава на земљи. Свештенослужитељи Цркве Христове су, према Светом Писму, позвани "да проповедају Јеванђеље" (Мк. 16, 15); "да проповедају веру у Христа" (ДАп. 20, 21); "да позову грешнике на покајање" (Лк. 24, 47); "да упућују на спасење" (Лк. 1, 77); да врше "службу помирења" (ДАп. 10, 36); "да проповедају опроштај грехова" (Лк. 24, 47); "да обраћају таму у светлост" (Мт. 5, 14-16). Међутим, свештенослужитељи и верни су призвани не само на те одговорне духовне него и на бројне друге социјалне, земаљске дужности - "да деле милостињу" (ДАп. 11, 30); "да се чувају свађе и расцепа" (1. Кор. 11, 16); "да деле од својих блага сирочадима" (5. Мојс. 14, 29); да обилазе, не вређају, не чине неправду, не цвељају и не угњетавају сирочад (Јак. 1, 27, Прич. 23, 10, 5. Мојс. 24, 17, 2. Мојс. 22,22, Јер. 22, 3), да посећују, теше, олакшавају невоље, штите и моле се за невољне. Једном речју, богословска концепција социјалног учења Цркве готово да нема граница ако се зна да су хришћани позвани и призвани да исправљајући и усавршавајући себе исправљају и усавршавају и друштва у којима живе непрестано имајући на уму јеванђелску поуку о милостивом Самарјанину. Они на тај и такав, слободно се може рећи, најтежи могући начин у крајњем служе и друштву не презирући га, не ниподаштавајући га, не уништавајући га и не минимизирајући га, али га ни обоготворавајући него му свестрано доприносећи јеванђелским преображавањем.

Овим питањима у претходним временима није посвећивана посебна научна пажња на начин како се то данас чини уз коришћење научне методологије у научној дисциплини која је готово свуда позната и препозната као социологија религије. У претходним временима, за хришћане су питање социјалне концепције била, али су и до данас суштински остала, питања хришћанског живота и живљења, а у новије време та питања постају предмет проучавања социолога чиме се, засигурно, не могу померити границе учења Цркве, али је извесно и готово сигурно да хришћанима могу бити подстицајна у подвигу, а друштвима на корист у духовном препороду и моралном оздрављивању.

Морам да напоменем да ми Срби још од Светога Саве и његовог Законоправила, чији најстарији, Иловички препис датира из 1262. године, социјално учење имамо као саставни део тог веома важног црквено-државног номоканонског зборника, а самим тим и као део црквеног, државног и друштвеног живота. Знајући за напред, само површно поменуте библијске појмове, ни мало не чуди што се у Законоправилу Светога Саве, поред Светих Канона и других прописа као важно нашло учење о социјалној правди, о заштити сиромашних и часних домова, о старима, немоћнима, сиротињи, сирочадима и особама са телесним манама, о узајамним обавезама родитеља и деце, о положају жена, а посебно удовица, о заробљеницима, изгнаницима и заточеницима, а "посебну пажњу побуђује разноврсност прописа који до танчина задиру у социјална питања човека од рођења и пре, тј. од зачећа па до смрти" (М. Петровић, стр. 76). Интересантно је да је Свети Сава кроз свој номоканонски зборник изједначио називе за робове и слуге Божије што представља јединствен и својеврстан пример посебно ако се зна да је било дозвољено да су се за откуп заробљених могли чак отуђити и црквени сасуди. Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ од 1939. године Законоправило Светога Саве и даље представља официјелни номоканонски зборник СПЦ.

Из тих разлога, у праву је Епископ Бачки Иринеј када наводи да "ставови Православне Католичанске Цркве о социјалним питањима нису ништа ново ни посебно. Они су плод - можда је боље рећи саставни део - саборног богословског самосазнања Цркве и лако их је открити и препознати у свим "гранама" свештеног богословља, посебно у еклисиологији" (Основи социјалне концепције РПЦ, стр. 5), а "да ново и посебно јесте издвајање (разуме се, само методолошко и формално) социјалне тематике из целине благодатнога корпуса православне хришћанске теологије и њено системско, прегледно и образложено излагање, вазда под призмом Светог Јеванђеља, односно Свештеног Предања Цркве, с једне стране, и у дијалогу са социјалним учењима и схватањима која преовлађују у савременом секуларизованом друштву, са друге стране" (исто).

Црква је, дакле, вршила и у домену својих могућности увек врши своју свеобухватну духовну и социјалну мисију утичући на људско друштво преображавањем по мери и уз уважавање од Бога дароване слободе људске личности. Тај утицај није једносмеран. И друштво је у одређеној мери вршило и врши утицај на мисију Цркве што се посебно уочава данас у времену ако не продирања утицаја секуларизма у црквени живот, а оно макар у наметању појединих нових питања друштвеног живота на која је Црква дужна да да предањски одговор.

Значај ове теме се можда најбоље огледа у чињеници да је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2000. године у Москви усвојио официјелни документ под насловом "Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве" што представља важан догађај и новину како на простору канонске јурисдикције Московске Патријаршије, али служи и као подстицајни пример другим Помесним Православним Црквама да на истим јеванђелским и предањским основама, али у конкретним друштвеним и државно-правним приликама у којима врше свештену мисију спасења проуче, припреме, сачине и усвоје своје одговорајуће документе као саборне, црквене одговоре на бројна савремена друштвена питања као што су увек актуелна, нова и савремена питања односа Цркве и нације, Цркве и државе, хришћанске етике и државног права, Цркве и политике, односа Цркве према породици, индивидуализму, идентитету, људским правима, економији, раду, својини, рату, миру, криминалу, кажњавању, кризи морала, здрављу личности и народа, науци, култури, образовању, животној средини, медијима, глобализацији, секуларизацији, међународним односима, европским интеграцијама, а посебно пред изазовним питањима биоетике. Широк дијапазон тих тема и увек отворених питања потврђује и обим зборника који је пред нама.

Треба имати у виду да Црква као богочовечански организам одговоре на тако важна и, што је веома битно, веома често променљиви контекст отворених друштених питања никада кроз своју историју није давала брзо, олако и површно. Можда је данас, у времену обиља и незапампћене брзине преноса информација, тешко разумљиво да се до официјелних саборских ставова Цркве Христове о појединим важним питањима чекало и вековима. Међутим, важно је истаћи да одсуство саборног и за хришћане обавезујућег одговора на многа земаљска, зашто не рећи и социјална, друштвена питања, није угрожавало и не угрожава светотајински живот хришћана у Цркви, а да отворена друштвена питања заправо подстичу личност на тражење одговора. Упутан је један пример свештеника из негдашњег Совјетског савеза на неком међународном округлом столу када је га један протестантски пастор са Запада упитао како Руска Црква у Совјетском савезу под тоталитарним комунистичким режимом врши своју мисију у друштву. Руски свештеник је једноставно одговорио да они своју мисију у друштву врше служењем литургије.

Српска Православна Црква је била принуђена да више од педесет година своју мисију у друштву углавном врши служењем литургије. Југословенско и српско друштво се крајем 20. века, попут других друштава из земаља бившег комунизма, мукотрпно изборило за слободе и права грађана, а тиме је допринело да Црква значајније прошири своју јеванђелску и социјалну мисију у друштву. Готово да су се у том времену на прсте једне руке могле избројати хуманитарне и друге социјалне активности Српске Цркве управо због напред наведених објективних околности. Парадоксално је да се у таквој анти-теистичкој друштвеној атмосфери у Београду у издању "Привредног прегледа" 1945. године први пут појавила, колико је мени познато, и књига под насловом "Увод у социологију религије" Слободана Жарковића.

У сваком случају, као отворено остаје веома важно питање места социологије религије на нашим просторима, па и конкретно када је реч о Српској Православној Цркви. Потребно је добро промишљање о месту социологије религије у Цркви, поред Цркве, мимо Цркве или, не дај Боже, против Цркве. Такође, имајући у виду различите утицаје световне природе и развој друштва, као и савремених информационих технологија, као појаве и процесе на које Црква не може да утиче и да их креира онда не треба данас од Цркве очекивати ни пребрзе, а посебно не треба очекивати непредањске одговоре који би били засновани на прилагођавању или повлађивању несавршеној људској природи. Подсећам да Српска Православна Црква, као и друге помесне Православне Цркве, данас делује у више различитих држава и друштава. Те државе и та друштва су само током 20. века дожевеле више различитих промена које су веома често биле не само различите него и једне другима супротстављене. Те чињенице, ипак, не смеју да представљају оправдање за апстраховање значаја савременог друштва од стране црквене јерархије која, ипак, пред Богом носи духовну одговорност за свет.

Време и друштво у коме данас живимо захтевају од јерархије Српске Православне Цркве да се још више ангажује у друштвеном животу, али искључиво на јеванђелским и предањским, а не идеолошким основама. На том значајном делу од изузетне помоћи јерархији Српској Православној Цркви могу бити и социолози религије, али и експерти из других области друштвеног живота, који ће на одговоран и научан начин, уз коришћење научних метода, помоћи јерархији у сагледавању савремених процеса у друштву на које не само верник него и сваки човек тражи и жели да чује одговор Цркве. Одговорност, и то изузетна, за сваку изговорену или написану реч почива и на социолозима и политиколозима, а као пример како се не може писати о СПЦ, али и другим црквама и верским заједницама може послужити књига, тј. докторска дисертација Вјекослава Перице, објављена у Америци и Србији под насловом "Балкански идоли".

Црква је дужна да човеку и друштву даје материнске, сотириолошке одговоре на сва питања његовог постојања и бивствовања, али и да му помогне да чини добра дела преображавајући их благом речју Светога Писма и онако како нас Свети Сава подстиче и упућује у Законоправилу од тада па до данас.