Колумна Борба за веру 5 - Црква и медији

Протојереј мр Велибор Џомић

Бојим се да многима данас није јасан однос Српске Православне Цркве и медија, а ради се о веома важном и сложеном односу. Веома често се дешава да јерархија не разуме медијске посленике, а још чешће се дешава да медијски посленици не знају много о Српској Православној Цркви и не схватају мисију и улогу јерархије. И тако, на жалост, настају проблеми који се најчешће завршавају на најгоре могуће начине - инаџијским и тенденциозним текстовима или прекидом комуникације.

Српска Црква треба да има своје место у друштву и да слободно врши своју јеванђелску мисију спасења. Улогу Цркве у друштву током овог и претходног века у једној мери креирају медији и то представља новину у црквеном животу. Ко мало боље познаје историју Цркве не може да буде изненађен тобожњим "сензацијама" у Цркви. Одувек је у мањој или већој мери било јеретичких учења, догматских и екслисиолошких размимоилажења, расколничких тенденција, непослушних и самовољних епископа, калуђерских напуштања манастира, проблема са појединим свештеницима. Ништа то није ново, а савремени проблематични случајеви у Епархији Рашко-Призренској не представљају никакав "преседан" како га погрешно представљају поједини одбегли калуђери. Одувек су се у црквеним питањима налазиле две стране - сабори архијереја као највиша и легитимна црквена тела и они који су се, на дуже или на краће, од Цркве одвајали и правили проблеме.

У новије време се медији појављују као "трећа страна" у унутрашњим црквеним питањима!?! Познато је да ниједно канонско и црквено правило не предвиђа учешће медија у унутрашњим црквеним питањима. Међутим, савремена цивилизација и технолошки напредак су медије уздигли на много више место него што је пуко информисање јавности. Тако су се медији, мимо црквених правила, нашли и у функцији која им, уз дужно поштовање, не припада.

Ни ту није крај. Као "четврта страна" су се, опет мимо канона, појавиле поједине политичке партије, као "пета страна" невладине организације које би да, из својих разлога и интереса, утичу на црквене одлуке. И тако даље. И тако редом.

Не спадам у оне који сматрају да новинари и медији немају шта да траже у Цркви и око Цркве. Не сматрам ни да новинари и медији имају право да игноришу питања из црквеног живота. Црква јесте део друштва и она за апсолутну већину грађана-верника, по њиховој слободној вољи, представља најважнију институцију у друштву. У мери која не нарушава црквени живот увек треба изаћи у сусрет медијима. Али, не сматрам ни да се јерархија Цркве Христове мора управљати по медијским правилима. Још мање сматрам да се увек мора све и рећи, јер су, по вековном искуству Цркве, ћутање и трпљење понекад значајнији и гласнији од сваке приче.

Међутим, најгоре је када медији такву поруку Цркве не схватају и када се у таквим ситуацијама упорно труде да, мимо овлашћених, нађу "алтернативног представника у мантији" чију ће неовлашћену реч јавност схватити као "став Цркве".

Ставове СПЦ могу да саопштавају Сабор, Синод, Патријарх или архијереј који је за то овлашћен од највиших црквених тела. Ставове Епархије могу да саопштавају надлежни епископ, епархијска тела или овлашћени свештенослужитељ те епархије. Ако таквих ставова по неким питањима нема онда медијски посленици то само могу да констатују, али изналажење "алтернативних саговорника у мантији", а посебно оних који су у неспоразуму са црквеним правилима, представља кршење медијских правила. Наравно, сваки човек, па и сваки свештенослужитељ има право и на личне ставове, али то нису ставови СПЦ. Дакле, и ови редови које исписујем једино могу да се подведу под лично размишљање. 

Кад се то буде схватило онда ће и виртуелних проблема, а и неспоразума између представника Цркве и медија бити мање.