Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

уторак, 17. август 2010.

Црквени Устав "по правилима баба Смиљане"

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРКВЕНИ УСТАВ - "ПО ПРАВИЛИМА БАБА СМИЉАНЕ"

У последње време се све више уочава да црквено законодавство тумаче и правници и они који то нису, и позвани и непозвани, и овлашћени и неовлашћени. То можда не би било проблематично ако се има у виду да озбиљни разговори, па и полемике о црквено-правним питањима могу да допринесу развоју пре свега црквене, а потом и правне свести међу читаоцима.

Проблематично је што неодговорна и погрешна тумачења Светих Канона, Устава СПЦ и других норми важећег црквеног законодавства под паролом "борбе за веру и очување Светог Предања" игноришу Свету Цркву као вечни богочовечански организам и упорно је погрешно промовишу као једну, у читавом низ других, световних правних институција. Тако се дошло у ситуацију да се сложено црквено законодавство од неправника, па чак и од неких правника, тумачи, како би рекао Вук Караџић, "по правилима баба Смиљане".

Најновије тумачење важећег црквеног Устава "по правилима баба Смиљане" се огледа у тексту "Шта пише у Уставу СПЦ", који је потписао и на више анти-црквених сајтова објавио одбегли и под забрану свештенодејства стављени јеромонах Бенедикт (Прерадовић), бивши настојатељ Манастира Свети Архангели код Призрена.


Пре свега, није схватљиво и објашњиво да свештено лице које је под забраном свештенослужења због више канонских кривицâ наступа у јавности, а посебно не да духовно поучава друге док своју невиност не докаже пред надлежним Црквеним судом. Још је несхватљивије да се такав јавља као "правни заступник" Епископа Артемија, који је и даље православни епископ.

Подсећања ради, свештено лице које се налази под забраном свештенослужења нема право да духовно подучава и усмерава друге све до окончања црквено-судског поступка. На жалост, за групу коловођа - одбеглих јеромонаха из Епархије Рашко-Призренске та, а и многа друга правила очевидно не важе. Строго узевши, такви наступи се могу тумачити као кршење црквене епитимије која им је на канонски изречена што само умножава кривицу и отежава њихов положај у црквено-судском поступку.

Јавност је доведена у заблуду да јој се одбегли јеромонах Бенедикт обраћа из Призрена, а то, на жалост, није истина. Након читања текста одбеглог јеромонаха Бенедикта лако се закључује да су и његова тумачења Устава СПЦ тачна таман толико колико и информација да је текст написан у Призрену.

Потписник неистинитог текста је неуспело покушао докаже да је Епископ Артемије исправно поступио када је више пута неовлашћено доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске, те да га је Свети Архијерејски Сабор СПЦ због тога и осталог, наводно, "неоправдано и противуставно" трајно разрешио дужности епархијског архијереја у Епархији Рашко-Призренској.

Подсећања ради, Епископ Артемије је за пет година три пута доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске. Владика Артемије је, противно црквеном поретку и постојеће праксе у Српској Цркви, 21. децембра 2002.г. први пут неовлашћено донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске, иако је епархија већ постојала. Владика је као лице овлашћено за заступање именовао сада рашчињеног Протосинђела Симеона (Виловског), иако то право искључиво припада епархијском архијереју, а, у његовом одсуству и по његовом овлашћењу, Архијерејском заменику и секретару Епархијског управног одбора у погледу материјалног пословања. И наредне године, Епископ Артемије је својом одлуком од 16. септембра 2003.г. донео други по реду акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. Поново је као лице овлашћено за заступање Епархије Рашко-Призренске, мимо црквених правила, именовао сада рашчињеног Протосинђела Симеона (Виловског). И трећи пут у року од пет година, Владика Артемије је 26. јула 2007.г. донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. У трећем акту о оснивању, није наведено име овлашћеног лица.

Тачно је да су у чл. 5. Устава СПЦ прописане црквене институције које имају статус правних лица у правном промету. Вреди напоменути да су епархије, управе манастира, црквене општине и, како би рекао велики правник Валтазар Богишић у чл. 716. Општег имовинског законика, "и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт" одувек имале статус правних лица у свим правним системима. То право чак ни Турци нису спорили, јер су црквене институције одувек имале своју покретну и непокретну имовину.

И Епархија Рашко-Призренска је, попут других епархија, имала, као што и данас има, статус правног лица у правном промету. Међутим, по логици "правних бранитеља" Епископа Артемија, дало би се закључити да Епархија Рашко-Призренска до 2002. године, када је неовлашћено донет први акт о оснивању, није ни имала статус правног лица. Чињенице говоре другачије. Она је и пре и након аката о оснивању, која је неовлашћено доносио Епископ Артемије, а на основу државног законодавства, постојала као грађанско-правно лице у пуном капацитету. Епархија је поседовала и на основу црквеног права управљала и располагала покретном и непокретном црквеном имовином, јављала се као послодавац свештеним лицима и верским службеницима и уживала све друге бенефиције које су уживале и друге епархије као правна лица, а веома често, због специфичности њеног положаја, и много више од других. Такав правни статус је имала и за време претходника Епископа Артемија на тој катедри - Епископа Павла и Епископа Владимира.

Познато је да ни комунистички Закон о правном положају верских заједница СР Србије ("Службени гласник СР Србије", бр. 44/1977), као ни Закон о правном положају вјерских заједница СР Црне Горе ("Службени лист СР Црне Горе", бр. 9/1977), као ни у другим тадашњим република у СФРЈ није прописивао обавезу накнадне регистрације, а тим ни подношења оснивачких аката за постојеће цркве и верске заједнице.

Потпнисник неистинитог текста се, очевидно, упустио у сложену правну проблематику коју не познаје и о којој се, по свему судећи, ових дана површно и на брзину информисао преко интернета. Исти је случај и са његовим тумачењем Устава СПЦ, али "по правилима баба Смиљане".

Пре свега, потписник неистинитог текста не уочава да, како каже, "данас" и у време када је Епископ Артемије доносио спорне одлуке о оснивању Епархије Рашко-Призренске није исти правни режим регистрације црквених институција. Међутим, за духовне институције Српске Православне Цркве ни тада, а ни данас не постоји обавеза доношења, а ни подношења оснивачких аката.

У Србији је од 2006.г. на снази Закон о црквама и верским заједницама ("Службени гласник РС", бр. 36/2006). На основу чл. 11. поменутог закона је свој пуноћи Српске Православне Цркве, а то значи свим црквеним институцијама сходно чл. 5. Устава СПЦ, признат континуитет са правним субјективитетом. Епархија Рашко-Призренска је, сходно чл. 2. Правилника о садржини и начину вођења Регистра цркава и верских заједница ("Службени гласник РС", бр. 64/2006), уписана у Регистар цркава и верских заједница, а то се лако може проверити увидом у Регистар.

Ако је Епископ Артемије неовлашћено донео два акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске 2002. и 2003.г., тј. пре доношења Закона о црквама и верским заједницама, онда се поставља питање: зашто је и у јулу 2007.г. донео исти такав акт када је већ 2006.г. ступио на снагу поменути закон?

Није проблем ни у потреби добијања матичног броја епархије и разврставању по шифрама делатности. Проблем је у томе што овакви "правни заступници" Епископа Артемија не схватају да Епархија Рашко-Призренско није привредни субјект, који би се регистровао и правни субјективитет стицао у Привредном суду, Привредној комори или у Агенцији за вођење привредних регистара (на жалост, и та нецрквена пракса је за време Епископа Артемија уведена у Епархији Рашко-Призренској тако што је, на пример, основана и у тадашњем Привредном суду као привредни субјект регистрована "Установа за изградњу Храма Христа Спаса у Приштини" која је направила преко пола милиона евра дуга без камата предузећу "Баком". Ту штету данас, док полемишемо са "правним заступнцима" Епископа Артемија, мора да надокнади Епархија Рашко-Призренска).

Епархија Рашко-Призренска је имала шифру делатности и разврставање и пре него што је Епископ Артемије неовлашћено доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије. Епархија је као правно лице кроз дуги низ деценија, такође, имала и више својих жиро-рачуна. Ако се погледа само колико је путничких возила са ослобођењем од царинских обавеза увезено по благослову Епископа Артемија на име Епархије и других правних лица током претходних двадесетак година онда се јасно закључује да није реч о Епархији Рашко-Призенској као непостојећем црквено-правном и грађанско-правном субјекту. Ту истину не може да порекне ни потписник неистинитог текста, осим ако тиме не жели да оправда и постојање већег броја приватних жиро-рачуна на којима је годинама без икакве контроле депонован црквени новац, а посебно новац намењен помоћи сиротињи на Косову и Метохији. А ако су због отварања епархијских жиро-рачуна доношене одлуке о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске онда се са правом поставља питање: зашто су постојали и зашто по разним банкама још увек постоје приватни жиро-рачуни почев од тадашњег епископа па до његових најближих сарадника? И зашто Епархијски управни одбор Епархије Рашко-Призренске ни данас нема информацију о томе колико је црквеног новца завршило на приватним жиро-рачунима неколико људи?

Судећи по броју аката о оснивању Епархије дало би се закључити да су у Епархији Рашко-Призренској постојала само два правна лица - Епархија и Манастир Бањска (Епископ Артемије је, на исти начин, 2. септембра 2003.г. донео акт о оснивању већ вековима постојећег Манастира Бањска, а за овлашћено лице одредио сада рашчињеног Протосинђела Симеона). Зашто онда Епископ Артемије није донео акта о оснивању Манастира Високи Дечани, Девич, Грачаница, Зочиште, Будисавци, Гориоч, Црна Река, па и Светих Архангела, чији је настојатељ био управо потпнисник неистинитог текста? Зашто је Епископ Артемије, да се послужимо понуђеном "логиком", свим другим манастирима и црквеним општина ускратио право на правни субјективитет? Зашто на исти начин нису основане и црквене општине по Косову и Метохији? Како су оне постојале и како су оне имале своје жиро-рачуне и имовину - питање је на које потписник неистинитог текста није успео да одговори.

Потписник неистинитог текста, по свему судећи, није једини клирик из Епархије Рашко-Призренске, који је Цркву Божију доживео као добру фирму или привредни субјект са жиро-рачуном, али се, приликом одбране неодбрањивог, није запитао да ли се и постојећи привредни субјекти сваке године или барем три пута за пет година оснивају ради отварања жиро-рачуна код Комерцијалне или неке друге банке.

Такође, поставља се питање: који је "статут" поднео Епископ Артемије када је "оснивао" и регистровао већ постојећу Епархију Рашко-Призренску? Који је "статут" поднела тадашња управа Манастира Бањска на челу са тадашњим Симеоном, а данашњим рашчињеним Дејаном Виловским?

Епархијски архијереј се, сходно Светим Канонима и Уставу СПЦ, налази на челу Епархије, али епархијски архијереј није и не може бити оснивач ниједне Епархије. Он може да оснива нове парохије и црквене општине у својој епархији. Епархијски архијереј, сходно тач. 33. чл. 70. Устава СПЦ, не може самостално да оснива чак ни манастире, јер Свети Архијерејски Синод "коначно решава о оснивању, спајању и раздруживању манастира".


Да је потписник неистинитог текста прочитао чл. 16. важећег Устава СПЦ видео би да у њему стоји да "одлуке о оснивању, називу, укидању, арондирању и седишту епархија и о установљењу и укидању положаја викарних епископа доноси Свети Архијерејски Сабор". Да је прочитао чл. 108. Устава СПЦ у коме су набројане надлежности епархијског архијереја онда би лако видео да епархијски архијереј није надлежан за оснивање епархије. А да је прочитао само ова два члана Устава СПЦ онда не би погрешно цитирао чл. 13. Устава по коме је епископ поглавар Епархије, а не, како је погрешно схватио, и оснивач Епархије. Да је потписник неистинитог текста заиста хтео да види шта пише у Уставу СПЦ онда би то лако и видео, а не би друге погрешно духовно подучавао и то под насловом - "Шта пише у Уставу СПЦ?" Да је потписник нетачног текста прочитао Устав онда не би погрешно тврдио да чл. 5. Устава СПЦ дозвољава епископу да се појављује у улози оснивача Епархије. Зато је приличније било да свом тексту да наслов - "Шта не пише у Уставу СПЦ?"

Епархија Рашко-Призренска, као што је познато, није једина епархија Српске Цркве у Републици Србији. Потписник неистинитог текста се није запитао зашто ниједан други епархијски архијереј није неовлашћено доносио слична акта о оснивању епархија. И тим епархијама су неопходни матични бројеви, решења о разврставању, жиро-рачуни. Све епархије су та питања решиле без доношења оснивачких аката од стране својих архијереја. Да ли би, на пример, Патријарх Павле потписао акт о оснивању Српске Патријаршије као што је Епископ Артемије неовлашћено потписао акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске?

Када се не прочита оно што треба да се прочита у Уставу СПЦ онда се лако и неодговорно може тврдити да "Епископ Артемије није учинио ништа супротно Уставу СПЦ". Да је то на време прочитано онда потписник неистинитог текста не би потписивао такве неистине и обмањивао неупућену јавност.

Ако је Епископу Артемију или било ком другом епархијском архијереју за регулисање статусних питања Епархије у правном систему потребан акт сличне садржине онда се он, сходно правилима, обраћа Светом Архијерејском Сабору и Синоду као највишим црквеним телима у тим, као и у другим питањима. Патријарх Српски је једини овлашћен да такав акт потпише и то у својству председника Сабора и Синода. Не бих овде о богословском или, конкретније, еклисиолошком аспекту неовлашћених оснивачких аката Епископа Артемије с обзиром да је Свети Архијерејски Сабор о томе, као и о другоме у истом случају, већ донео своју неопозиву и извршну одлуку.

Потписник нетачног текста наводи да је акт о оснивању потребан "ако архијереј жели да његова епархија функционише као правно лице". Из ове тврдње врхуни нецрквени и герондолатријски однос према Цркви Христовој. Архијереј нема право ни да жели ни да не жели да епархија функционише као правно лице, јер архијереј, па и Владика Артемије, након избора, хиротоније и устоличења долази у епархију која већ пре њега постоји и функционише пре свега као црквено-правни, а потом и као грађанско-правни субјект.

Тенденциозна тумачења црквеног законодавства и суморне стварности у Епархији Рашко-Призренској током претходних неколико година, на жалост, сведоче о изузетно ниском нивоу теолошког образовања, а посебно непознавању Светих Канона, црквених правила и поретка код појединаца које је Епископ Артемије узвео у свештеничко достојанство тако да се дошло до ситуације да су рокери, променом спољашњег идентитета, постали јеромонаси који се данас налазе под под забраном свештенодејства и црквеним судом. Таквима је најлакше да потписују и под својим именом објављују анти-црквене текстове.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.