Црквени Устав "по правилима баба Смиљане"

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРКВЕНИ УСТАВ - "ПО ПРАВИЛИМА БАБА СМИЉАНЕ"

У последње време се све више уочава да црквено законодавство тумаче и правници и они који то нису, и позвани и непозвани, и овлашћени и неовлашћени. То можда не би било проблематично ако се има у виду да озбиљни разговори, па и полемике о црквено-правним питањима могу да допринесу развоју пре свега црквене, а потом и правне свести међу читаоцима.

Проблематично је што неодговорна и погрешна тумачења Светих Канона, Устава СПЦ и других норми важећег црквеног законодавства под паролом "борбе за веру и очување Светог Предања" игноришу Свету Цркву као вечни богочовечански организам и упорно је погрешно промовишу као једну, у читавом низ других, световних правних институција. Тако се дошло у ситуацију да се сложено црквено законодавство од неправника, па чак и од неких правника, тумачи, како би рекао Вук Караџић, "по правилима баба Смиљане".

Најновије тумачење важећег црквеног Устава "по правилима баба Смиљане" се огледа у тексту "Шта пише у Уставу СПЦ", који је потписао и на више анти-црквених сајтова објавио одбегли и под забрану свештенодејства стављени јеромонах Бенедикт (Прерадовић), бивши настојатељ Манастира Свети Архангели код Призрена.


Пре свега, није схватљиво и објашњиво да свештено лице које је под забраном свештенослужења због више канонских кривицâ наступа у јавности, а посебно не да духовно поучава друге док своју невиност не докаже пред надлежним Црквеним судом. Још је несхватљивије да се такав јавља као "правни заступник" Епископа Артемија, који је и даље православни епископ.

Подсећања ради, свештено лице које се налази под забраном свештенослужења нема право да духовно подучава и усмерава друге све до окончања црквено-судског поступка. На жалост, за групу коловођа - одбеглих јеромонаха из Епархије Рашко-Призренске та, а и многа друга правила очевидно не важе. Строго узевши, такви наступи се могу тумачити као кршење црквене епитимије која им је на канонски изречена што само умножава кривицу и отежава њихов положај у црквено-судском поступку.

Јавност је доведена у заблуду да јој се одбегли јеромонах Бенедикт обраћа из Призрена, а то, на жалост, није истина. Након читања текста одбеглог јеромонаха Бенедикта лако се закључује да су и његова тумачења Устава СПЦ тачна таман толико колико и информација да је текст написан у Призрену.

Потписник неистинитог текста је неуспело покушао докаже да је Епископ Артемије исправно поступио када је више пута неовлашћено доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске, те да га је Свети Архијерејски Сабор СПЦ због тога и осталог, наводно, "неоправдано и противуставно" трајно разрешио дужности епархијског архијереја у Епархији Рашко-Призренској.

Подсећања ради, Епископ Артемије је за пет година три пута доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске. Владика Артемије је, противно црквеном поретку и постојеће праксе у Српској Цркви, 21. децембра 2002.г. први пут неовлашћено донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске, иако је епархија већ постојала. Владика је као лице овлашћено за заступање именовао сада рашчињеног Протосинђела Симеона (Виловског), иако то право искључиво припада епархијском архијереју, а, у његовом одсуству и по његовом овлашћењу, Архијерејском заменику и секретару Епархијског управног одбора у погледу материјалног пословања. И наредне године, Епископ Артемије је својом одлуком од 16. септембра 2003.г. донео други по реду акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. Поново је као лице овлашћено за заступање Епархије Рашко-Призренске, мимо црквених правила, именовао сада рашчињеног Протосинђела Симеона (Виловског). И трећи пут у року од пет година, Владика Артемије је 26. јула 2007.г. донео акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске. У трећем акту о оснивању, није наведено име овлашћеног лица.

Тачно је да су у чл. 5. Устава СПЦ прописане црквене институције које имају статус правних лица у правном промету. Вреди напоменути да су епархије, управе манастира, црквене општине и, како би рекао велики правник Валтазар Богишић у чл. 716. Општег имовинског законика, "и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт" одувек имале статус правних лица у свим правним системима. То право чак ни Турци нису спорили, јер су црквене институције одувек имале своју покретну и непокретну имовину.

И Епархија Рашко-Призренска је, попут других епархија, имала, као што и данас има, статус правног лица у правном промету. Међутим, по логици "правних бранитеља" Епископа Артемија, дало би се закључити да Епархија Рашко-Призренска до 2002. године, када је неовлашћено донет први акт о оснивању, није ни имала статус правног лица. Чињенице говоре другачије. Она је и пре и након аката о оснивању, која је неовлашћено доносио Епископ Артемије, а на основу државног законодавства, постојала као грађанско-правно лице у пуном капацитету. Епархија је поседовала и на основу црквеног права управљала и располагала покретном и непокретном црквеном имовином, јављала се као послодавац свештеним лицима и верским службеницима и уживала све друге бенефиције које су уживале и друге епархије као правна лица, а веома често, због специфичности њеног положаја, и много више од других. Такав правни статус је имала и за време претходника Епископа Артемија на тој катедри - Епископа Павла и Епископа Владимира.

Познато је да ни комунистички Закон о правном положају верских заједница СР Србије ("Службени гласник СР Србије", бр. 44/1977), као ни Закон о правном положају вјерских заједница СР Црне Горе ("Службени лист СР Црне Горе", бр. 9/1977), као ни у другим тадашњим република у СФРЈ није прописивао обавезу накнадне регистрације, а тим ни подношења оснивачких аката за постојеће цркве и верске заједнице.

Потпнисник неистинитог текста се, очевидно, упустио у сложену правну проблематику коју не познаје и о којој се, по свему судећи, ових дана површно и на брзину информисао преко интернета. Исти је случај и са његовим тумачењем Устава СПЦ, али "по правилима баба Смиљане".

Пре свега, потписник неистинитог текста не уочава да, како каже, "данас" и у време када је Епископ Артемије доносио спорне одлуке о оснивању Епархије Рашко-Призренске није исти правни режим регистрације црквених институција. Међутим, за духовне институције Српске Православне Цркве ни тада, а ни данас не постоји обавеза доношења, а ни подношења оснивачких аката.

У Србији је од 2006.г. на снази Закон о црквама и верским заједницама ("Службени гласник РС", бр. 36/2006). На основу чл. 11. поменутог закона је свој пуноћи Српске Православне Цркве, а то значи свим црквеним институцијама сходно чл. 5. Устава СПЦ, признат континуитет са правним субјективитетом. Епархија Рашко-Призренска је, сходно чл. 2. Правилника о садржини и начину вођења Регистра цркава и верских заједница ("Службени гласник РС", бр. 64/2006), уписана у Регистар цркава и верских заједница, а то се лако може проверити увидом у Регистар.

Ако је Епископ Артемије неовлашћено донео два акта о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске 2002. и 2003.г., тј. пре доношења Закона о црквама и верским заједницама, онда се поставља питање: зашто је и у јулу 2007.г. донео исти такав акт када је већ 2006.г. ступио на снагу поменути закон?

Није проблем ни у потреби добијања матичног броја епархије и разврставању по шифрама делатности. Проблем је у томе што овакви "правни заступници" Епископа Артемија не схватају да Епархија Рашко-Призренско није привредни субјект, који би се регистровао и правни субјективитет стицао у Привредном суду, Привредној комори или у Агенцији за вођење привредних регистара (на жалост, и та нецрквена пракса је за време Епископа Артемија уведена у Епархији Рашко-Призренској тако што је, на пример, основана и у тадашњем Привредном суду као привредни субјект регистрована "Установа за изградњу Храма Христа Спаса у Приштини" која је направила преко пола милиона евра дуга без камата предузећу "Баком". Ту штету данас, док полемишемо са "правним заступнцима" Епископа Артемија, мора да надокнади Епархија Рашко-Призренска).

Епархија Рашко-Призренска је имала шифру делатности и разврставање и пре него што је Епископ Артемије неовлашћено доносио акта о оснивању већ постојеће Епархије. Епархија је као правно лице кроз дуги низ деценија, такође, имала и више својих жиро-рачуна. Ако се погледа само колико је путничких возила са ослобођењем од царинских обавеза увезено по благослову Епископа Артемија на име Епархије и других правних лица током претходних двадесетак година онда се јасно закључује да није реч о Епархији Рашко-Призенској као непостојећем црквено-правном и грађанско-правном субјекту. Ту истину не може да порекне ни потписник неистинитог текста, осим ако тиме не жели да оправда и постојање већег броја приватних жиро-рачуна на којима је годинама без икакве контроле депонован црквени новац, а посебно новац намењен помоћи сиротињи на Косову и Метохији. А ако су због отварања епархијских жиро-рачуна доношене одлуке о оснивању већ постојеће Епархије Рашко-Призренске онда се са правом поставља питање: зашто су постојали и зашто по разним банкама још увек постоје приватни жиро-рачуни почев од тадашњег епископа па до његових најближих сарадника? И зашто Епархијски управни одбор Епархије Рашко-Призренске ни данас нема информацију о томе колико је црквеног новца завршило на приватним жиро-рачунима неколико људи?

Судећи по броју аката о оснивању Епархије дало би се закључити да су у Епархији Рашко-Призренској постојала само два правна лица - Епархија и Манастир Бањска (Епископ Артемије је, на исти начин, 2. септембра 2003.г. донео акт о оснивању већ вековима постојећег Манастира Бањска, а за овлашћено лице одредио сада рашчињеног Протосинђела Симеона). Зашто онда Епископ Артемије није донео акта о оснивању Манастира Високи Дечани, Девич, Грачаница, Зочиште, Будисавци, Гориоч, Црна Река, па и Светих Архангела, чији је настојатељ био управо потпнисник неистинитог текста? Зашто је Епископ Артемије, да се послужимо понуђеном "логиком", свим другим манастирима и црквеним општина ускратио право на правни субјективитет? Зашто на исти начин нису основане и црквене општине по Косову и Метохији? Како су оне постојале и како су оне имале своје жиро-рачуне и имовину - питање је на које потписник неистинитог текста није успео да одговори.

Потписник неистинитог текста, по свему судећи, није једини клирик из Епархије Рашко-Призренске, који је Цркву Божију доживео као добру фирму или привредни субјект са жиро-рачуном, али се, приликом одбране неодбрањивог, није запитао да ли се и постојећи привредни субјекти сваке године или барем три пута за пет година оснивају ради отварања жиро-рачуна код Комерцијалне или неке друге банке.

Такође, поставља се питање: који је "статут" поднео Епископ Артемије када је "оснивао" и регистровао већ постојећу Епархију Рашко-Призренску? Који је "статут" поднела тадашња управа Манастира Бањска на челу са тадашњим Симеоном, а данашњим рашчињеним Дејаном Виловским?

Епархијски архијереј се, сходно Светим Канонима и Уставу СПЦ, налази на челу Епархије, али епархијски архијереј није и не може бити оснивач ниједне Епархије. Он може да оснива нове парохије и црквене општине у својој епархији. Епархијски архијереј, сходно тач. 33. чл. 70. Устава СПЦ, не може самостално да оснива чак ни манастире, јер Свети Архијерејски Синод "коначно решава о оснивању, спајању и раздруживању манастира".

Да је потписник неистинитог текста прочитао чл. 16. важећег Устава СПЦ видео би да у њему стоји да "одлуке о оснивању, називу, укидању, арондирању и седишту епархија и о установљењу и укидању положаја викарних епископа доноси Свети Архијерејски Сабор". Да је прочитао чл. 108. Устава СПЦ у коме су набројане надлежности епархијског архијереја онда би лако видео да епархијски архијереј није надлежан за оснивање епархије. А да је прочитао само ова два члана Устава СПЦ онда не би погрешно цитирао чл. 13. Устава по коме је епископ поглавар Епархије, а не, како је погрешно схватио, и оснивач Епархије. Да је потписник неистинитог текста заиста хтео да види шта пише у Уставу СПЦ онда би то лако и видео, а не би друге погрешно духовно подучавао и то под насловом - "Шта пише у Уставу СПЦ?" Да је потписник нетачног текста прочитао Устав онда не би погрешно тврдио да чл. 5. Устава СПЦ дозвољава епископу да се појављује у улози оснивача Епархије. Зато је приличније било да свом тексту да наслов - "Шта не пише у Уставу СПЦ?"

Епархија Рашко-Призренска, као што је познато, није једина епархија Српске Цркве у Републици Србији. Потписник неистинитог текста се није запитао зашто ниједан други епархијски архијереј није неовлашћено доносио слична акта о оснивању епархија. И тим епархијама су неопходни матични бројеви, решења о разврставању, жиро-рачуни. Све епархије су та питања решиле без доношења оснивачких аката од стране својих архијереја. Да ли би, на пример, Патријарх Павле потписао акт о оснивању Српске Патријаршије као што је Епископ Артемије неовлашћено потписао акт о оснивању Епархије Рашко-Призренске?

Када се не прочита оно што треба да се прочита у Уставу СПЦ онда се лако и неодговорно може тврдити да "Епископ Артемије није учинио ништа супротно Уставу СПЦ". Да је то на време прочитано онда потписник неистинитог текста не би потписивао такве неистине и обмањивао неупућену јавност.

Ако је Епископу Артемију или било ком другом епархијском архијереју за регулисање статусних питања Епархије у правном систему потребан акт сличне садржине онда се он, сходно правилима, обраћа Светом Архијерејском Сабору и Синоду као највишим црквеним телима у тим, као и у другим питањима. Патријарх Српски је једини овлашћен да такав акт потпише и то у својству председника Сабора и Синода. Не бих овде о богословском или, конкретније, еклисиолошком аспекту неовлашћених оснивачких аката Епископа Артемије с обзиром да је Свети Архијерејски Сабор о томе, као и о другоме у истом случају, већ донео своју неопозиву и извршну одлуку.

Потписник нетачног текста наводи да је акт о оснивању потребан "ако архијереј жели да његова епархија функционише као правно лице". Из ове тврдње врхуни нецрквени и герондолатријски однос према Цркви Христовој. Архијереј нема право ни да жели ни да не жели да епархија функционише као правно лице, јер архијереј, па и Владика Артемије, након избора, хиротоније и устоличења долази у епархију која већ пре њега постоји и функционише пре свега као црквено-правни, а потом и као грађанско-правни субјект.

Тенденциозна тумачења црквеног законодавства и суморне стварности у Епархији Рашко-Призренској током претходних неколико година, на жалост, сведоче о изузетно ниском нивоу теолошког образовања, а посебно непознавању Светих Канона, црквених правила и поретка код појединаца које је Епископ Артемије узвео у свештеничко достојанство тако да се дошло до ситуације да су рокери, променом спољашњег идентитета, постали јеромонаси који се данас налазе под под забраном свештенодејства и црквеним судом. Таквима је најлакше да потписују и под својим именом објављују анти-црквене текстове.