О књизи Предрага Илића - Још једном!

Протојереј мр Велибор Џомић

Иако сам као православни свештеник у Црној Гори заокупљен првенствено пастирским обавезама, али и борбом за истину о црногорској лажној цркви - тој небивалој духовној превари у данашњем времену, као и учествовањем у расправи за слободу вероисповести у мери евроспких оквира и прав(ед)но решење статуса традиционалних цркава и вјерских заједница у новом уставу Црне Горе, прихватио сам позив организатора – Удружења за политичке науке Србије и Истраживачко-издавачког центра Нова српска политичка мисао из Београда да учествујем у расправи поводом књиге ''Српска Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву патријарха Гаврила и епископа Николаја у Дахауу'' Предрага Илића, доцента на Криминалистичко-полицијској академији и, ако се не варам, пуковника тајне полиције Србије.

Књигу П.Илића сам прочитао и о њој сам написао критички приказ који је објављен у ''Светигори'', ''Канадском србобрану'' и тематском броју ''Двери српских'' посвећеном Св. Николају Жичком. У свом критичком осврту сам се, због скучености простора који, по природи ствари, намећу уређивачка правила разних листова, само у кратким цртама осврнуо на неколико основних проблема књиге која ни по чему не представља оригинални и научни рад П. Илића. Морам да напоменем да тај критички осврт, чак ни у скраћеном облику, није могао бити објављен у београдској ''Политици'' без обзира на чињенице што је иста новина објавила Илићев фељтон у 32 наставка и да је моја маленкост цитирана у 28. наставку фељтона (28. август 2006.г.). Нећу понављати све него само неке ставове које сам у свом критичком осврту учинио јавним.

Данашњи округли сто може да се, с једне стране, тиче књиге и, с друге стране, онога што је, углавном активношћу П. Илића и медија који су га подржавали, књигу пратило. Занимљиво је да Илић праве циљеве књиге није открио у књизи, како би, иначе, било уобичајено него у бројним интервјуима које је дао након изласка књиге. Из јавних наступа П. Илића сазнали смо о ненаучним циљевима књиге. Не знам како се назива научни метод који открива прави или ''лажни ореол мученика'' (''Вечерње новости'' 7. август 2006.г.) или онај који ''демистификује свеца'' (''Недељни телеграф'', бр.539 / 23. август 2006.г.), а посебно онај научни метод који открива да су ''Гаврило и Николај јели из СС кухиње'' (''Ревија 92'', бр. 537 / 15. август 2006.г.)!?!


Ред је да прво кажемо неколико реченица о књизи, њеним изворима и методама. Јавност је упозната да основне тезе које је Илић у књизи изнео нису његове. Оне припадају усташкој псевдо-историчарки и слависти Љубици Штефан. Заинтересоване упућујем да прочитају књигу наведене усташке пропагандисткиње и памфлетисткиње под насловом ''Српска Црква и фашизам'' коју је објавио загребачки ''Глобус'' 1996. године, а уз помоћ Министарства иностраних послова Туђманове Хрватске. Пре тога је под псеудонимом Томислав Вуковић, уз благослов Римокатоличке цркве у тадашњој СФРЈ, штампана у ''Гласу концила'', званичном гласилу ''Цркве у Хрвата'', и то у више наставака почев од половине косовске 1989. године. Занимљиво је да је ова усташка пропагандисткиња и памфлетисткиња своју прву књигу објавила тек у 68. години живота. Све књиге су јој суштински анти-српске и анти-црквене. Поменућемо нека њена анти-српска дела: трилогију ''Србија и Албанци'' (о стогодишњем ''српском геноциду'' над Албанцима), ''Преглед српског анти-семитизма'' (1992.г.), ''Од бајке до холокауста'' (1993.г. – ратно издање Министарства иностраних послова Хрватске о ''сурадњи Србије и окупатора у Другом свјетском рату и српски геноцид над Жидовима''), ''Степинац и Жидови'' (1998.г.).

Зашто помињем Љубицу Штефан и њене књиге? Ко прочита књигу Љ. Штефан и упореди је са Илићевим ''научним истраживањима'' јасно ће закључити да су основне тезе књиге, као и метод, позајмљени. Илић је дужан да нам каже зашто је у литератури, на 278. страни књиге, навео да је користио књигу Љ. Штефан ''Српска Црква и фашизам'', а у ниједној од укупно 354 фусноте наведену књигу није цитирао. Шта је из наведене, а нецитиране књиге користио? Део, све или ништа? Ако је користио део – зашто није наведео који, а ако није користио ништа – зашто се онда књига Љ. Штефан налази у литератури? Приче о Патријарху Гаврилу и Светоме Николају као наводним ''мученицима из Дахауа'' и њиховом ''почасном затвореништву'' не представљају изум и откриће П. Илића него Љ. Штефан (''Српска Црква и фашизам'', стр. 218-220) и то много година пре него што се појавила ова тзв. Илићева књига.

Илић је од Штефанове позајмио не само основне тезе него и изразито хрватско-римокатоличку терминологију, метод рада, начин закључивања и селективност и пристрасност приликом коришћења историјских извора. Штефанова, рецимо, много пре Илића говори о ''привилегираним затвореницима'', о ''почасним затвореницима'', (еренхефтлинге), ''потпуним увјетима за рад у почасном бункеру'', о ''потпуним неистинама сувремене српске медијске промиџбе, па и Српске Православне Цркве'', о српској ''обузетости својом традиционалном митоманијом'', о ''ширењу мита о мученицима из Дахауа'' и слично.

И Штефанова и Илић користе и идентичан ''научни метод'' у раду – они, по свему судећи, прво поставе закључак, конструишу оптужбу и дефинишу кривца, а потом у рукопис трпају све и свашта како би књига, ради унапред одређеног циља, добила научну форму и била напуњена фуснотама, литературом, објављеним и необјављеним изворима, а нађе се и по нека књига или документ на неком од страних језика. Примера ради, Љубица Штефан на основу изјава, текстова и деловања Милана Недића, Димитрија Љотића, Михаила Олћана, Велибора Јонића и сличних за време окупације говори о ''српском фашизму и фашизму Српске Цркве''. Илић на основу писања појединаца из Српске Цркве говори о званичном ставу Цркве, али и о ''биографима'' Патријарха Гаврила и Светога Николаја Жичког. А не постоји ни једно ни друго. Да не помињем да ни Штефанова ни Илић не само да нису ушли или привирили у архив Светог Архијерејског Синода СПЦ него не знају ни како изгледа. И Штефанова, а и Илић као њен следбеник у ''знаности'', су, у недостатку архивске грађе или историјских извора првога реда, посегли за свим и свачим не би ли своје књиге напунили некаквим ''изворима''. Да би надоместио недостатак историјске грађе из црквеног архива Илић се вешто, али провидно послужио поратним писанијама, а и ту не грађе, српске (четничке) и југословенске (љотићевске) емиграције стављајући таква писанијама готово у исти ранг са црквеним. То довољно говори да он у књизи није одстранио идеолошки доживљај СПЦ и политичке емиграције који је деценијама одликовао тајну полицијску службу чији је високи официр и то са надлежношћу за цркве и верске заједнице. И то му није било довољно па је признао да је ''суочен са немогућношћу увида у архивску грађу Српске Цркве и, наравно, њеног коришћења, аутор био принуђен да покуша да то надокнади коришћењем неких других метода истраживања'' (стр. 17), а те друге методе су разговори са неким људима из Цркве или ''децом и другим блиским рођацима шесторице свештеника СПЦ – логораша Дахауа'' (стр. 17), али ''ни од њих није добио било какве нове податке, а још мање документе о судбини двојице великодостојника Српске Цркве у Дахауу'' (исто). Заиста, новина у ''знаности'' – коначни судови о детаљима из живота црквених личности без коришћења релевантне црквене грађе!

Илић не оспорава ниједну послератну пропагандистичко-идеолошку тврдњу љотићеваца о Св. Николају. Из књиге се види да он Св. Николаја напросто гура у идеолошко, партијско и политичко наручје Димитрија Љотића. Не знам из којих је разлога прескочио веома обимну и дуготрајну полемику коју је моја маленкост водила са до данас живим и активним Љотићевим следбеницима и апологетама из емиграције Боривојем Карапанџићем и Светомиром Пауновићем (објављивана је у више наврата у крагујевачким ''Погледима'' и београдским ''Књижевним новинама'', као и у емигрантској штампи), не само о односу званичних црквених тела и органа и Љотића него и Св. Николаја и Љотића за време окупације. Како је могуће да је Илић прескочио готово десетак мојих полемичких текстова од 2003. до 205. године, а није прескочио чланак Јована Бајфорда ''Канонизација ''пророка антисемитизма'' из 2005.г. или фељтон истог аутора '' Теорија завере'' чак из јуна 2006. године? Илићева књига се, да подсетимо, појавила у августу 2006. године.

Ако Илић моју маленкост није сматрао респектабилним ауторитетом по питању демистификације односа између Св. Николаја и Димитрија Љотића коју сам, чини ми се, аргументовано извршио на основу први пут публиковане грађе из архива Св. Архијерејског Синода – зашто је, по питању разјашњења односа између наведене двојице, као Св. Николаја и љотићеваца, био крајње селективан и пристрасан приликом коришћења досијеа Владике Николаја из Немачке службе безбедности (БдС), који се чува у Историјском архиву Београда и који је навео у списку коришћених необјављених извора (стр. 271)? Из тог досијеа се јасно види да Св. Николај није био у сарадњи са Љотићем и љотићевцима током окупације што би сваком аутору било значајно и драгоцено у одгонетању њихових односа у првој половини 1945. године у Словенији, а то време је изузетно значајно за предмет Илићевог интересовања? Ако је Илић потрошио читаву страну књиге домишљајући да ли је Патријарх Гаврило на једном месту (стр. 173) мислио на православни или римокатолички Божић 1945.г – а познато је се да се православни архијереји никада не руководе и изјашњавају по римокатоличком календару – зар и однос између Св. Николаја и Љотића, на бази немачке грађе, није завредио макар једну страницу у књизи? Како ''научно'' звучи Илићева жалопојка да је ''заиста права штета што Патријарх Гаврило и Епископ Николај нису прецизирали на који су календар мислили, као што то су урадили нешто касније, када су поменули Васкрс'' (стр. 173). Илић се, уместо на документима и грађи, задржао на позицијама полувековних комунистичких, љотићевских и усташких неистина о односу између Николаја и Љотића. Како је могуће да је Илић прескочио још један важан документ, а био му је доступан - ''Мемоаре'' Митрополита Скопског Јосифа? Из њих се јасно види однос између њега и као заменика утамниченог Патријарха Гаврила и других српских владика и Недића, Љотића и Јонића. ''Мемоари'' су објављени 2006.г. али пре Бајфордових текстова и фељтона у ''Данасу'' које је Илић користио. Да не говоримо да су поглавља о тројици поменутих објављена и раније у ''Погледима'' и ''Дверима српским'' и била су повод за различите полемике које је Илић морао да примети. Илић је прескочио кључне полемичке текстове о односу између Вл. Николаја и Љотића, али је констатовао да је Вл. Николај по ''уверењима и лично био веома близак са Димитријем Љотићем, оснивачем ЈНП ''Збор'' и најпознатијим следбеником Хитлера и Мусолинија у Србији'' (стр. 92 и фуснота 96).

Има и малих разлика у ставовима између Штефанове и Илића. Штефанова тврди да су ''епископ Николај Велимировић и патријарх Гаврило Дожић само прошли поред пакла Дахауа'' (Љ.Ш, нав. дело, стр. 220), а Илић тврди да су ''они у том логору били само месец дана или нешто више од једног месеца, тј. од 25. септембра до краја октобра или првих дана новембра 1944. године'' (П.И. стр. 266). Ово је једина разлика и неслагање између Штефанове и Илића, али Илић није, на свом кантару, измерио и оценио њен ''допринос'' демистификацији или мистификацији Патријарха Гаврила и Св. Николаја као што је то урадио са сваким ко је о двојици црквених великодостојника објавио макар и једну страницу.

Приметно је и то да Илић, пишући о историјским личностима и историјским догађајима, превиђа историјске процесе и, ради потврде својих унапред одређених закључака, бежи из контекста историјских догађаја. Шта је била Европа Хитлеровог времена него масовна кланица и логор и како је могуће да у таквој Европи једино светле ''монденска'' места попут манастира Раковице, Љубостиње, Војловице, Шлирзеа и бечког хотела. Нема везе ако по Бечу падају савезничке бомбе – битно је да су Патријарх Гаврило и Владика Николај затворени у хотелу, а не у затвору! Или, на шта личи намерно прескакање голготе СПЦ и верног народа за време рата и за време комунизма и држање придике зашто се нико није бавио питањем које је Илић поставио за централно питање историје СПЦ од 1941. до данас? Сужањство у Дахауу није централно место ни житија Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја, а камоли историје СПЦ тога времена. Зашто и како то Илић није схватио објашњиво је само природом идеологије у коју је веровао и службе коју је деценијама обављао. Идеологија и методе тајне полиције нису и не могу бити део науке.

Какав је то ''научни метод'' који ставове и текстове појединаца проглашава за ставове СПЦ или их, у горем случају, подводи под акцију смишљене црквене завере или ''намерно ствараног мита о наводно мученичкој судбини патријарха Гаврила и Владике Николаја у концентрационом логору Дахау'' (П. Илић, ''Под лажним ореолом мученика'', ''Вечерње новости'', 7.август 2006.г.) ради канонизације Владике Николаја, јер, како тврди Илићева претходница Љ. Штефан, ''нема свеца без мучеништва''. Владика Николај би био канонизован и да није био у Дахау. И Штефанова и Илић своје закључке изводе из два разлога: први је крајња недобронамерност, а други је везан за непознавање како Православља тако и СПЦ. Да Илић о СПЦ зна нешто више не црквене јерархе не би називао ''црквеним функционерима''(стр. 15), обновљење Пећке Патријаршије 1918.г. ''стварањем јединствене СПЦ на њеној територији''(стр. 81), Митрополита Димитрија ''првим патријархом јединствене СПЦ''(стр. 90), Свети Архијерејски Сабор ''руководством СПЦ'' (стр. 93), покретни олтар у Дахауу ''портабл-олтаром''(стр. 250), а дахаушку капелицу ''мини-капелицом бункера''(стр. 250). У посебно јаке аргументе улази и фотографија дахаушке клозетске шоље из ''почасног бункера'' (стр. 246) само није наведено да ли ју је користио патријарх, владика или обојица заједно. Ако је Илић утврдио како су се добро хранили у Војловици или у СС кухињи право је чудо да је објављена фотографија остала без ширег појашњења.

Илић је на више места и недоречен. На пример, тврди да се Владика Николај ''сем вршења дужности епархијског архијереја, између два светска рата интензивно ангажовао у животу Српске Цркве и југословенске државе'' (стр. 91). При том, не наводи какав је његов ангажман у ''животу југословенске државе'', али наводи шта је радио као епископ и духовник што је свима познато. А било би много битније да је у књизи навео шта је то Владика Николај радио у југословенској држави између два рата. Но, пошто владика није радио ништа на том плану (као што је по налогу Владе Николе Пашића имао дипломатску мисију у Првом светском рату) онда Илић није ништа конкретно ни могао да наведе, али битно је да је дао констатацију без иједног доказа! И то представља део Илићевог ''научног метода''.

Недореченост је пристутна и у случају ''Мемоара'' Патријарха Гаврила који су Илићу, иако мемоаристика спада у историјске изворе другога реда, кључни ''црквено-историјски извор''. Илић за патријархове ''Мемоаре'' каже да се они ''приписују патријарху'' (стр. 84), али их кроз читаву књигу користи као да је стопостотно сигуран да су патријархови. Мислим, а може се лако и проверити, и да су од свих књига највише пута цитирани у књизи.

Илић у књизи исповеда и свој атеизам и на то има право, али не пропуштам да констатујем да једно чудотворно исцељење од стране Св. Николаја Жичког у Бечу назива ''наводним'' (стр. 156). При том, он не доноси ниједан доказ који би нас уверио да се чудесно исцељење није догодило. Могао је да потражи макар потомке исцељене госпође Наталије Стевић из Беча као што је тражио потомке свештеника – дахаушких затвореника па да провери да ли се чудесно исцељење заиста догодило или је и то део ''неке завере или мистификације од стране црквених људи''.

Илићу, како тврди, није одговорено на његову молбу да користи грађу архива Св. Архијерејског Синода СПЦ. Може он да сматра и да у јавности и научним круговима приказује да је то због тога што, наводно, некоме из СПЦ није интерес да он или да се уопште дође до истине о дужини боравка Патријарха Гаврила и Владике Николаја у концентрационом логору Дахау. Међутим, није то због тога. Многим истинским научницима је, са адекватним научним препорукама ментора и будућих рецензената, одобрено коришћење архивске грађе Св. Синода и то на лицу места. Црква има не само да нема ништа против него има и интерес да се људи баве историјском науком и то је потврдила кроз целокупну своју историју. Зашто онда Илићу није одобрено коришћење архива Св. Синода? Претпостављам да је то због тога што је реч о у Патријаршији свима познатом и високом официру тајне комунистичке полиције, који је деценијама био задужен за СПЦ и људе из Цркве. Ко би нормалан могао да поверује, а објављена књига то и потврђује, да ће се Илић бавити науком и ко би, након свега, могао да има поверења у Илића. Ни препорука његовог негдашњег ментора Војина Димитријевића, који данас са двојицом нових Илићевих рецензената није дошао, из бројних и свима добро познатих разлога не би много помогла.

Илић остаје дужан да каже где је досије Светога Владике Николаја који је нестао из УДБЕ или, како Илић воли да је зове, СДБ или данашње БИА-е? Познато је да га је он користио, а онда му се губи сваки траг.

На крају, у тему и циљ књиге изванредно су се уклопили бројни анти-црквени медији који су, много пре Илића, започели ''грају на Владику'', како би рекао песник. И то довољно говори о научној вредности књиге.

Београд,
9. јуна 2007.г.