Још неколико речи о књизи П. Илића

Протојереј мр Велибор Џомић

(дискусија на Округлом столу у Заводу за проучавање културног развитка Србије, 9. јуна 2007.г. у Београду)

Разумем и схватам, али не могу да оправдам чињеницу да академик Момчило Зечевић данас мора да брани и књигу о којој говоримо и др Предрага Илића. Академик Зечевић данас, бранећи књигу ''Српска Црква и тајна Дахауа'' и П. Илића, заправо брани себе и још двојицу историчара (проф. др Милана Ристовића и проф. др Љубодрага Димића) са којима је као рецензент препоручио књигу-плагијат. Академик Момчило Зечевић је, да подсетим, рецензент и академику Зорану Лакићу. Управо академик Зоран Лакић о Патријарху Гаврилу и његовом страдању у концентрационом логору Дахау пише сасвим супротно од П. Илића коме је академик Момчило Зечевић, такође, рецензент. Није добро да један рецензент, и то академик, својим људским и стручним ауторитетом препоручује два дијаметралано супротна става у науци. То се управо догодило са академиком Момчилом Зечевићем и то је нови аспект у науци. Није добро, а није ни научно да рецензент једну књигу не прочита и пристане да буде рецензент, а другу књигу да прочита па и њој да буде рецензент!?!

Академик Зечевић је, бранећи ову књигу на округлом столу, истакао да је ''поведен оркестрирани напад на личност аутора П. Илића''. Илић је дугогодишњи припадник тајне комунистичке полиције и не видим каква је то увреда када га неко назове ''удбашем''. Ја сам свештеник, али има Срба који свештеника зову попом. Зашто бих ја био увређен ако би ме неко ословио као попа. Ја сам поп и тога се не стидим. Илић је радио у тајној комунистичкој полицији, а сада тамо, како каже, официјелно није запослен, али Срби људе који су радили у тој служби зову ''удбашима''. Илић каже да се тајна комунистичка полиција у којој је он радио звала Служба државне безбедности (СДБ), али то је по свему исто. Добри познаваоци рада и метода тајне комунистичке полиције тврде да та служба није реформисана још од 1944.г. када је основана као ОЗНА или Одељење за заштиту народа. Она је само мењала своје називе, али не и идеологију и методе рада. Сматрам да није да се мењају тезе и прави магла око више него јасних ствари. Можемо да кажемо да официјелни назив те службе није битан, али нико не може да оспори да је реч о тајној и више него бруталној комунистичкој полицији. Да режим и та служба која га је одржавала на власти деценијама нису били такви - зашто би онда народ вапио за променама? 

Жао ми је, али морам да кажем да рецензија чији нам је део на округлом столу прочитао академик Зечевић представља један стереотипни (да не кажемо полумртви) текст какви се углавном пишу у комунистичкој литератури. У прочитаној реценцији нисмо чули ниједну ману овој књизи. Истакнуто је да су критичке примедбе рецензената на текст Илићу достављене пре штампања и да је он 80% тих примедаба уважио.

Рецензент Зечевић је истакао да је реч ''о вредном истраживачком резултату''. Нема сумње да се Илић око овога трудио и да је уложио извесни напор. Моје је мишљење да би боље било да се темом и личностима које идеолошки, дакле ненаучно доживљава, није ни бавио и да је време на нешто друго потрошио.

Са пуном одговорношћу тврдим да не постоји никакав оркестрирани напад, барем што се Српске Православне Цркве тиче, на Илића и његову књигу. Илићеву књигу сам, веровали или не, купио у црквеној књижари преко пута Цркве Светог Марка у Београду. Органски сам се побунио након читања књиге и написао сам критички приказ књиге. Нико ми из Српске Православне Црке није ни рекао, а ни наредио да напишем критички приказ Илићеве књиге.

Разликују се две ствари. Једно је оно што је садржај ове књиге, а друго је оно што је П. Илић о својој књизи у медијима говорио. Нико из Српске Цркве Илића није терао и тукао по глави да своје ''научно дело'' проглашава ''најоригиналнијим, првим, демистификаторским'' и да је управо он тај који је скинуо неке тобожње табуе о ''наводном мучеништву'' Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја у концентрационом логору Дахау које је, наводно, Српска Црква не само произвела и лансирала него и наметнула. Сазнао сам касније да је Илић табанао од редакције до редакције дневних новина и ревијалних часописа и нудио им своју ''ексклузиву''. Има он на то право. А када се нађе неко ко одговори на те његове тврдње - онда му је крив ђаво и то се квалификује као некакав оркестрирани напад.

У својој архиви поседујем све оно што је објављено за и против ове књиге. Ако желимо да будемо објективни онда би ваљало да све то ставимо на вагу и тако утврдимо истину. Пошто сам ја то већ урадио онда могу да саопштин да сам утврдио да је Илић квантитативно, чак и дупло више, заступљенији у медијима него сви његови критичари из Српске Цркве заједно. Да поменем само две ствари. Из Илићеве књиге је у ''Политици'' објављен фељтон у 32 наставка, а ''Вечерње новости'' су на целој страници објавиле интервју са њиме! Такав, а ни сличан простор нису добили његови критичари. Поменућу још један јако илустративан пример. На жалост, Душица Милановић, уредница фељтона у ''Политици'', и поред тога што је моја маленкост поменута у 28. наставку Илићевог фељтона (23. августа 2006.г.), одбила је да објави мој одговор на Илићеве тезе које су објављене и у књизи и у фељтону ''Политике''.

Илић је, дакле, својом медијском кампањом проузроковао реакцију и критичке осврте на књигу. Њему није био циљ да афирмише своје тезе него књигу ради боље продаје. Он на то, наравно, има право, али је неколико појединачних критичких гласова из Српске Цркве одмах окарактерисано као ''оркестрирани напад''. Одговорно тврдим да не припадам никаквом оркестрираној групи нити бих као човек, свештеник и аутор пристао да будем део било какве оркестриране групе која би деловала против било кога, па и П. Илића.

 
Жалосно је, али истинито да је Илић, због неколико критичких текстова, приказан без мало као већи мученик од Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја заједно.

Не постоји званични став Српске Православне Цркве о књизи П. Илића. Критички осврт Епископа Атанасија на књигу, а самим тим ни мој критички осврт није званични став СПЦ о тој књизи. Званични став СПЦ о некој теми једино може да буде став Светог Архијерејског Синода или Светог Архијерејског Сабора СПЦ.

Посебну ману ове књиге видим и у томе што Илић није ни привирио у архив СПЦ. Ту ману нису уочили ни рецензенти књиге. Илић каже да се обраћао Светом Архијерејском Синоду, али да му није одговорено. Знам да је Свети Архијерејски Синод дозволио неким историчарима да користе црквени архив. Да поменем, рецимо, др Радмилу Радић или др Вељка Ђурића. Не знам званичан став Светог Синода о томе, али претпостављам да Илићевом захтеву није удовољено управо због тога што је дугогодишњи високи официр тајне комунистичке полиције задужен за Цркву. Ја до појаве ове књиге никада нисам чуо за Предрага Илића. Међутим, када сам отишао у Патријаршију и поменуо Илића и његову књигу, видео сам да га многи чиновници тамо познају. Међутим, он им није познат као научник него као један од кључних људи тајне комунистичке полиције који је за време комунизма био задужен за Српску Цркву и црквене људе. Мислим да због тога постоји нерасположење и резерва према њему, а његова књига је свакако дала за право црквеним великодостојницима из Светог Архијерејског Синода који му нису одобрили да користи црквену архиву. Илић није имао научни него тајно-полицијски додир са Српском Црквом. Ко би онда након свега што је УДБ-а радила Српској Цркви за време комунизма могао да има поверења у Илића као научника и пружи му на увид црквену архиву?

Ми данас не можемо да дођемо до УДБ-иног досијеа Светога Владике Николаја. Илић каже да је користио тај досије, али да сада не може да дође до њега и назива га ''некадашњим досијеом''. Одговор данашње БИА-е гласи да је досије Светога Владике Николаја нестао из тајно-полицијске архиве.

Илић тврди да је књигу Љубице Штефан ''Српска Црква и фашизам'' у којој су, много година пре изласка његове књиге, изложене тезе о наводном мучеништву Патријарха Гаврила и Светога Владике Николаја нашао када је завршио књигу и да је ту књигу ради реда цитирао!?! Пре тога је рекао да 25 година скупља црквене књиге и часописе за своју библиотеку и архиву. Нико не може да ме убеди да до Илића и тадашњег СДБ-а није долазио ''Глас концила'', а управо је у тим новимама крајем осамдесетих година ХХ века књига Љубице Штефан објављена у фељтону. Сви црквени часописи и све црквене књиге свих цркава и верских заједница су у то време стизале у тајну комунистичку полицију и њихове аналитичке службе. Зато не стоји Илићева прича да се са тезама Љубице Штефан срео при завршетку књиге. Реч је о једном Илићевом плагијату, а ту се посебно апострофира одговорност рецензената који, на жалост, нису пратили анти-српску историографију у окружењу.

Не бих могао да се сложим са оценом др Драгана Ђукановића да је објављивањем критичких приказа Илићеве књиге од стране неколицине црквених свештенослужитеља угрожена ''уставна секуларност'' државе Србије. Секуларност државе подразумева чињеницу да се порекло државне власти налази у грађанину. Секуларност државе не подразумева, иако би то неки и желели, гето за Цркву и верне људе, који су, такође, грађани у слободном друштву. Зар се слобода говора у савременом друштву не односи и на јерархију и вернике? Да ли слобода у грађанском друштву означава и то да неки свештенослужитељ или верник нема право да критички и јавно прикаже неку књигу која говори о Цркви и црквеним великодостојницима. Не видим где је др Драган Ђукановић уочио, како рече, ''једногласну подршку свештенства СПЦ нападима на П.Илића''.

Предраг Илић покушава да саопшти да моја маленкост, због тога што сам свештеник, износи званичне ставове Српске Цркве о његовој књизи иако ја све време говорим да саопштавам лични став о његовој књизи. Илић је официр Министарства унутрашњих послова Србије, али ми његову књигу не доживљавамо као званичан став МУП-а. Ни Илић то тако не доживљава када је он у питању, али је итекако спреман да мене доживи у својству некаквог званичног представника СПЦ. Такво његово истрајавање управо подсећа на псевдо-научни метод који је користио у књизи.
Илићу су и професионални неидеолошки историчари ставили озбиљне примедбе на књигу. Очекивао сам да ће Илић на Округлом столу редом одговарати на наше критике и да ће их неким својим аргументима побијати и тако полемисати са нама. Илић, на жалост, није дао одговоре на кључна питања која смо му поставили и на све критике углавном одговара препорукама својих рецензената и патетиком на свој лични рачун.

Није добро човеку приступити на начин који у потпуности апстрахује човечност. Није добро, рецимо, медицини приступати на начин који нема никакве везе са том науком. Није добро, и ту је проблем П. Илића и његове књиге, ни Цркви Христовој приступити и њоме се бавти не само на нецрквен него и анти-црквени начин. Није проблем у томе што је Илић, како је исповедио на Округлом столу, атеиста. Одговорно тврдим да П. Илић не познаје Српску Православну Цркву. Он је Српску Цркву упознавао кроз његов професионални ангажман у тајној комунистичкој полицији и вероватно кроз неке црквене људе који су, милом или силом, радили за тајну комунистичку полицију, а против своје Цркве. Можете ли замислити неког проучаваоца хришћанства који би и Христа, и Цркву, и јеванђеља посматрао једино кроз Јуду издајника и који би заборавио да постоје и дванаест светих апостола! Ни Српска Црква се не може доживети кроз агенте УДБ-е у мантији или Патријаршији. Ти и такви комунистички агенти у мантијама нису Црква. Они су ругло и отпад из Цркве. Ја се залажем и дај Боже да се што пре отворе досијеи и објаве спискови доушника ОЗНА-е, УДБ-е и СДБ-а из редова Српске Православне Цркве. И то је део историје и Цркве и ондашње комунистичке државе, али није све само то.

Навешћу само један пример који сведочи колико Илић не познаје Српску Цркву. Он тврди да се Српска Црква није бавила судбином једанесторице свештеника и једног црквеног чиновника који су били заточени у нацистичком концентрационом логору Дахау. Тачно је да се нико из СПЦ тиме није посебно бавио. Међутим, Илић није уочио колико је и других питања којима се нико из СПЦ није бавио током претходних неколико деценија. Он превиђа време и сурови комунизам у коме смо живели. Рецимо, тек се недавно појавила монографија о Манастиру Високи Дечани или се тек сада ради монографија о Манастиру Каленићу. Не би ме чудило да се нађе неки ''научник'' попут Илића који ће у некој својој књизи, пуној фуснота и некакве литературе, да оптужи Српску Цркву због тога што се није бавила Дечанима и Каленићем!?! Тек су недавно комплетирани спискови побијених свештеника у Другом светском рату. Не негирам страдање свештеника у Дахауу, али морам да кажем да су горе прошли они који су побијени без суда, суђења, пресуде и права на жалбу и којима се ни до данас не зна ни гроба ни мрамора.

Илић је, заправо, највећи непријатељ својој књизи. Он је, вероватно из маркетиншко-финансијских мотива, тако пропагандистички наступио не би ли се дигла велика помпа око књиге која нема у себи ништа оригинално. Чак се и досијеи свештеника који су били у Дахауу налазе у црквеним архивама и нема ту ничег новог, а посебно не сензационалног.

Илић се није потрудио да реално сагледа позицију Српске Цркве и у рату, и за време комунизма, али и данас. Вероватно бих и ја направио исту грешку да сам се, мимо извора и архива, упустио у писање књиге о тајној комунистичкој полицији коју не познајем. Илић је са књигом, на жалост, демонстрирао екстра дилетантски приступ Српској Цркви.

Илић је доктор правно-политичких наука и можда би његов допринос био већи и он данас вероватно не би био у овако незгодној ситуацији да се бавио процесима тога времена и то би било ближе његовој вокацији него овом историографском темом о Српској Цркви као институцији коју не познаје.

Такав, готово идентичан приступ већ годинама демонстрирају сарадници ''Републике'', РТВ Б92 и још неки самозвани и лажни ''социолози религије''. Златоје Мартинов из ''Републике'', чак, каже да је Свети Владика Николај пушио те да ''баш и није неки светац''!?! Златоје Мартинов нема ниједан доказ да нам пружи и докаже да је Свети Николај Жички пушио, а ја ћу да кажем да је, рецимо, и Свети Нектарије Егински пушио и велики је чудотворац који верне исцељује од карцинома. Слични ''критичари'', рецимо, оптужују Српску Цркву за национализам, између осталог, и због тога што је литијски пренела мошти Светог Цара Лазара у његову задужбину - Манастир Раваницу. Они при том не знају да Грци сваке године на Митровдан, на празник Светог Великомученика Димитрија, кроз Солун, са свим државним и црквеним почастима и народним поштовањем, носе мошти Светог Димитрија и нико им због тога ни из Европске Уније ни из НАТО пакта не замера. То онима који не познају Цркву Христову вероватно изгледа као нека демонстрација. И такви критичари, при томе, непрестано оптужују Цркву за ''језик мржње и нетолеранцију'', а сами су, на жалост, пуни мржње и нетолеранције према Цркви и грађанима који се изјашњавају као верујући.

Овде је помињан Владимир Божовић, донедавни помоћник министра и главни инспектор МУП-а Србије, и писмо које је поводом Илићеве књиге упутио Његовој Светости Патријарху Српском Павлу (објављено у ''Православљу'', бр. 953 од 1. децембра 2006.г.). Спреман сам да објективно анализирамо његово писмо Патријарху Павлу и осврт Златоја Мартинова, некадашњег сарадника ваљевског ''Гласа Цркве'', у ''Републици'' на то писмо (објављено под насловом ''По историјску истину у МУП Србије'', ''Република'', од 29. децембра 2006.г.). Одговорно тврдим да је Златоје Мартинов у том тексту неупоредиво оштрији и нетолерантији, да не кажем пунији мржње, од Владимира Божовића. Мартинов је у свом тексту отишао толико далеко да је Владимиру Божовићу, чак, оспорио и право да се изјасни о Илићевој књизи!?! Поседујем и један и други текст. Немам ништа против да Мартинов пише како пише, али не значи да је нешто објективно и пуно толеранције само због тога што је објављено у ''Републици'', а друго пуно мржње и нетолеранције само због тога што је објављено у ''Православљу''. Када се нападне Владимир Божовић као помоћник министра полиције и верник - онда је то нормално и пожељно је да то ради свако, па и онај коме падне на памет. А када се неко из Српске Цркве критички осврне на Предрага Илића као помоћника министра полииције и атеисту који, мимо извора, пише идеолошку књигу о великодостојницима Српске Цркве - онда је то за прве критичаре толико страшно и опасно да су, безмало, угрожени темељи Србије као секуларне државе!?!

Читава се кукњава дигла због тога што ''Православље'' није објавило одговор П. Илића на критички осврт Епископа Атанасија (Јевтића). Али, Илића не интересује што ''Политика'' није објавила мој одговор на његов фељтон. Како онда ово прво може да буде ненормално, а ово друго нормално у Србији као секуларној држави?

Идеју о одржавању научног скупа на коме ће неистомишљеници говорити о Светом Николају Жичком ваља пажљиво размотрити. Сматрам да треба организовати такав скуп, али тек када сви извори, а посебно извори из УДБ-е и других државних архива, отворе за научнике.
На крају, незавидна је позиција Предрага Илића. У оваквој се позицији одавно није нашао један човек са титулом доктора наука. Немам ја ништа лично против Предрага Илића. Верујем, а Илић као атеиста не верује, да ће се на Страшном Суду видети и показати не само свачија дела и недела него и намере. Али, у сваком случају, људски се можемо поштовати.