Протојереј Велибор Џомић - Сарадња, а не сукоби између Цркве и државе, Побједа 27. јуни 2011.год.

ЛИЧНИ СТАВ

САРАДЊА, А НЕ СУКОБИ ИЗМЕЂУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

(Правна анализа Темељног уговора између Владе Црне Горе и Свете Столице)

”Побједа”, Подгорица, 27. јуни 2011.г.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Као што је јавност информисана, премијер Црне Горе Лукшић и кардинал Бертонео су 24. јуна у Ватикану потписали темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице. Ријеч је, дакле, о уговору између једне суверене државе и једне вјерске институције. Досадашњи међудржавни споразуми државе Црне Горе и државе Ватикан о државним питањима се не разликују од сличних уговора које је Црна Гора потписала са другим државама, па и Ватиканом, и због тога нијесу побуђивали пажњу јавности.

            Митрополија Црногорско-Приморска је, прије потписивања уговора, јасно саопштила да се не противи уговорном рјешавању односа између државе и цркава и вјерских заједница. Ријеч је о европском стандарду који је примијењен у многим европским државама. Међутим, Митрополија је јасно саопштила да је против селективног, непринципијелног и дискриминаторног рјешавања односа у овом тренутку како због могућности увођења неравноправности у погледу правног положаја тако и због тренутно неадекватног правног оквира у Црној Гори. (Не)примјенљивост темељног уговора Црне Горе и Свете Столице ће у блиској будућности посвједочити исправност таквог става који је утемељен на важећим правним нормама црногорског законодавства.

Протојереј Велибор Џомић - Црна Гора и Конкордат(и) са Ватиканом

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРНА ГОРА И КОНКОРДАТ(И) СА ВАТИКАНОМ

Најаве да ће држава Црна Гора ускоро потписати Конкордат са Ватиканом отвара бројна правна питања. Портал Аналитика на овај начин отвара дијалог о том питању. Из тих разлога, позивамо стручњаке из разних области, а прије свега правнике, да се укључе у расправу на ову тему.

            Већ неколико година уназад веома често слушамо црногорске званичнике и политичаре како истичу чињеницу да је Књажевина Црна Гора 1886. године прва балканска држава која је закључила конкордат (уговор) са римским папом и на тај начин регулисала правни положај римокатолика у Црној Гори. Тачно је да је Књажевина Црна Гора 18. августа 1886.г. закључила уговор са римским папом. У Риму су га, након претходних договора папе Лава ХІІІ и Књаза Николе, потписали кардинал Лодовико Јакобини, папин лични секретар, и Јован Сундечић, књажев лични секретар. Текст потписаног конкордата је објављен  у ''Гласу Црногорца'' бр. 42 од 21. октобра 1886. године. До данас је прештампан у више књига и зборника.

            Конкордат и друге вјере: У данашње вријеме, нарочито током посљедњих неколико година, конкордат Књаза Николе и папе Лава ХІІІ се тумачи веома тенденциозно и приказује политикантски провидно. У неодмјереним изјавама поводом конкордата од 1886.г. се одлази толико далеко да једни истичу хиљадугодишњу, а други двије хиљаде година дуге везе Црне Горе и Римокатоличке цркве!?! Такви се у оцјенама не разилазе се много: само хиљаду година. Садржину конкордата и његов значај промашио је чак и папа Бенедикт ХVІ тврдњом, саопштеном преко амбасадора Црне Горе Антона Сбутеге, да је наведеним конкордатом у Црној Гори ''потврђена равноправност свих вјера'' (''Побједа'', 7. 2. 2007.г.). Конкордат се, судећи по одребама у њему, уопште није тицао других вјера у Црној Гори. Он се једино тицао припадника римокатоличке вјероисповијести с једне и Црне Горе као државе с друге стране. Конкордат се никако није тицао нити се могао тицати Православља као већинске и у то вријеме државне вјере у Црној Гори. Није се тицао ни припадника исламске вјероисповијести чији правни положај у Црној Гори током читаве владавине Књаза/Краља Николе није био регулисан на један од до тада примијењиваних правних начина. Не би било нормално, а ни прихватљиво, да један римски папа  (иако му не би било мрзно) потписује уговор о положају православних у њиховој држави и муслимана као мањине у тој држави. Ни Књаз Никола то ни у сну не би дозволио.

Интервју "Побједи" о конкордату Црне Горе и Свете столице, 22. јуни 2011. год.

Протојереј мр Велибор Џомић,

координатор Правног савјета

Митрополије Црногорско-Приморске

ИНТЕРВЈУ "ПОБЈЕДИ" О КОНКОРДАТУ ЦРНЕ ГОРЕ И СВЕТЕ СТОЛИЦЕ И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ЦРКАВА И ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА

- Какав је став Митрополије Црногорско-Приморске о предстојећем уговору Црне Горе са Светом столицом?

- Митрополија Црногорско-Приморска се већ годинама залаже за рјешавање правног положаја цркава и вјерских заједница на озбиљан и одговоран начин у складу са свим међународним стандардима. Из тих разлога је прије неку годину и организовала међународни научни скуп на ту тему. Објављен је и зборник изузетно значајних реферата учесника тога скупа међу којима су била и најзначајнија правничка имена из европских институција. На скупу су узели учешћа и представници Владе Црне Горе. Тај зборник је достављен на многе адресе, првенствено у Влади, а, судећи по свему, те радове многи нијесу прочитали. Јер, да су прочитали данас не бисмо били у оваквој правној ситуацији.

Искрено, надам се да најављени уговор Свете Столице и Владе Црне Горе неће бити сада потписан. У контексту важећег правног поретка такав уговор би због нарушавања уставне и законске равноправности цркава и вјерских заједница био у супротности са Уставом и био би незаконит. Мислим да ни Светој столици, а ни Влади у овом и оваквом тренутку то није потребно. Митрополија Црногорско-Приморска није против уговорног рјешавања односа, али се тај процес мора извести на равноправан начин и у истом обиму права, а не само са једном црквом, како је оцијенио и уважени реис Фејзић у интервјуу ”Побједи”.

- Намјера је Владе да сличне уговоре потпише и са осталим вјерским заједницама?

- Нама те намјере Владе још увијек нијесу познате. Није у реду да о томе у држави са већинским православним становништвом ништа не знамо, а да се, са друге стране, са представницима Римокатоличке цркве воде преговори. Уколико се то и догоди онда неће моћи да се преговара о ”сличним” него о истовјетним уговорима, јер би различит обим права у уговорима нарушавао начело равноправности цркава и вјерских заједница. Говорим чисто правнички и у том погледу важећи црногорски закони, на жалост, у овом тренутку такве уговоре не допуштају ни са једном црквом или вјерском заједницом. А било је времена да се донесу нови прописи и створи таква могућност. Није на мени да одговорим зашто то није учињено, а приступило се припреми конкордата са Светом столицом.

ОДГОВОР НА ПИТАЊА РАШЧИЊЕНОГ ПРОТОСИНЂЕЛА СИМЕОНА ВИЛОВСКОГ, 23. мај 2011. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

ОДГОВОР НА ПИТАЊА

РАШЧИЊЕНОГ ПРОТОСИНЂЕЛА СИМЕОНА ВИЛОВСКОГ

            Рашчињени Протосинђел Симеон, сада и на даље Дејан Виловски, не престаје да сеје мржњу у каквој се год заједници или друштву налазио и нађе. Својом најновијом серијом политичких анализа, апсолутно несвојстених човеку који себе и даље сматра ”монахом”, па чак и ”архимандритом”, само је потврдио да се још увек налази на послу, који је започео крајем 2003.г. након повратка са студија из Грчке у Манастир Грачаницу. Од тада до данас Виловски ради исти посао - шири заваду и сеје клевете против свакога ко се не уклапа у његове концепте и интересе. Лаицима се, руку на срце, није много бавио у периоду од 2003. до 2010.г. Тада је имао преча посла. Прво је кренуо у обрачун и шиканирање свештеника на Косову и Метохији, а потом и у суштинско подривање и разарање духовништва тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија - сејање подела и изазивање сукоба међу монасима у бројним манастирима у којима је боравио. Тај посао је окончао до свог неславног бекства из Србије у фебруару 2010. године. Данас се бави лаицима, тј. интелектуалцима који су више пута исказали свој став према збивањима у Епархији Рашко-Призренској.

            Узгред, у најновијем обрачуну са лаицима, а пре свега са Владимиром Димитријевићем, не прође много времена, а да не помене и моју маленкост, иако са узроцима и последицама те полемике немам никакве везе. Сматрам да је више него корисно и добро да се Виловски на овај начин што чешће оглашава, јер многима све више постаје јасна његова улога и његов допринос у стварању небивалих проблема како тадашњем Епископу Рашко-Призренском Артемију тако и монаштву које је пошло за њим ”у егзил”, али и оном које је остало верно Светињама на Косову и Метохији.

            Очевидно је да Виловски већ дуже време има неодољиву жељу да чује моје мишљење о неким питањима која ми у својим писанијама поставља што јасно говори да ме, ипак, не доживљава као ”квази-експерта”, како ме, иначе назива. Узгред, Виловски није компетентан да оцењује знање и стручност правника, али, што би у Црној Гори рекли, одавно му баста да оцењује све и свакога.

            Пре свега, уочавам више важних чињеница. С једне стране, услед необавештености /с обзиром да Свети Синод још увек није објавио комплетну документацију у вези рашчињеног Епископа Артемија, иако се за то јасно и гласно залажем још од маја 2010.г./, још увек има људи, и заиста угледних и часних српских националних интелектуалаца, који имају одређене замерке на рачун синодских и саборских одлука од привременог разрешења преко умировљења до рашчињења тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија. Нико од њих са сигурношћу никада није тврдио да је у тадашњем раду Епископа Артемија све било ”чисто као сунце”, али имају приговоре процесне природе /потрудићу се да ускоро напишем текст ”Зашто је и како је разрешен, умировљен и рашчињен Епископ Артемије?”. Многи заборављају да је тадашњи Епископ Артемије у мају 2010.г. прихватио од Сабора утврђену канонску одговорност и изречену канонску осуду разрешења дужности епархијског архијереја и својим потписом на саборски записник је ту одлуку потврдио. Нисам превише сигуран у Артемијева накнадна тумачења да је то учинио ”ради мира у Цркви” посебно ако се зна да је годинама својом самовољом, непоштовањем и неспровођењем саборских одлука уносио немир и ширио беспоредак у Цркви/.

            Такође, неки од тих људи су, на основу сопствене процене и политичке оријентације, црквене одлуке доводили у везу са интересима спољашњих, домаћих и међународних политичких фактора. Посебно је била спорна Артемијева теза ”да рушитељи не могу обнављати Светиње које су порушили на Косову и Метохији”. Међутим, и они су, након што смо објавили факсимиле српског и енглеског текста првог Меморандума о обнови цркава, који је тадашњи Епископ Рашко-Призренски Артемије на Видовдан 2004.г. без знања и одобрења највиших црквених власти потписао у Приштини са Заном Крејзиу, схватили да је управо Артемије устројио такав начин обнове и у тај процес самовољно укључио ”компаније са Косова” које је поменуто равноправно са Србијом и Црном Гором и другим независним и међународно признатим државама.

Интервју "Побједи", протојереј мр Велибор Џомић, 23. јануар 2011. год.

Протојереј мр Велибор Џомић,

координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

ИНТЕРВЈУ "ПОБЈЕДИ" 23. јануар 2011.г.

- Да ли је у Црној Гори након рјешавања државног сада на ред дошло и црквено питање?

            - Црквено питање, а то само може да значи питање положаја свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори је ријешено и правно регулисано Уставом и важећим законима, као и ратификованим међународним документима. У јавност је тенденциозно лансирана прича да цркве и вјерске заједнице наводно дјелују у правно нерегулисаном простору. Мислим да такве тезе највише наносе штете Црној Гори, јер стварају погрешан утисак да црногорско државно законодавство у једном важном сегменту друштвених односа не постоји те да Црна Гора представља земљу без закона у тој области, а то није тачно.

            Не само да мислим него и знам да сада није на реду, како кажете, "црквено питање". Прво, важећи Устав независне Црне Горе прописује одвојеност цркава и вјерских заједница од државе, а то значи да је и држава одвојена од цркава и вјерских заједница. Она се, управо по норми Устава, не може мијешати у унутрашња питања цркава и вјерских заједница, као ни оне у питања из њене надлежности. Држава има право да на правно утемељен и по свјетским и европским стандардима пропише њихов правни положај, али не појединачно него за све на исти начин.

            Имамо озбиљне стручне примједбе на поједине норме важећег државног законодавства о црквама и вјерским заједницама, али се не може рећи да постоји некакав правни вакуум у Црној Гори. Те примједбе се не износе само по медијима него у законом утврђеној процедури. Ипак, не треба заборавити древну правничку максиму да је и најгори закон бољи од безакоња, али упорно захтијевамо да се ти прописи још више унаприједе и побољшају.

            - Шта предвиђају европски стандарди за регистрацију црквене имовине?

            - Црквена имовина се не региструје и нема другачији правни статус од имовине других правних и физичких лица. Ваш стан и црква, на примјер, имају статус непокретности која има свог титулара. У том погледу, европски, а то значи општи правни стандарди су већ имплементирани у црногорском Уставу и законима. Подсјетићу да је владајућа структура током претходних неколико година у Влади и Парламенту припремила и усвојила Закон о својинско-правним односима и то двотрећинском већином, као и законе о државној имовини, о заштити културних добара, о државном премјеру и катастру. Из тих закона се јасно види да се имовина цркава и вјерских заједница не налази у државној својини. То исто важи и за сакралне споменике културе што се јасно види и из бројних рјешења о проглашењу појединих сакралних објеката за споменике културе. Важећи закони у Црној Гори су донијети у оквиру процеса европских интеграција и добили су зелено свијетло од међународних институција. У том погледу, нема и не може бити другачијег правног рјешења. Све друго је ствар медијске атракције. Важно је да се зна да позиви на другачија поступања у погледу имовине Православне цркве у Црној Гори представљају позив на насиље над правом и Митрополијом или, најблаже речено, нови вид национализације као најнеприхватљивији европски и свјетски модел.

            - Да ли су правно изједначене вјерске заједнице у Црној Гори?

            - Ако знамо да закон подједанко важи за све онда се лако долази до одговора. Отуда су смијешне тезе и захтјеви да се одузимање имовине и делегитимисање спроведе само према Митрополији Црногорско-Приморској и осталим православним епархијама у Црној Гори. Такав дискриминаторан приступ не дозвољавају Устав и закони.

            - Како је СПЦ у Црној Гори стекла имовину?

            - То би исто било као када бисте ме питали како је Ватикан стекао имовину у Црној Гори. Титулари имовине су код римокатолика надбискупија, бискупија, самостан, жупни уред и друге духовне институције те вјероисповијести, а код православних митрополија, епархија, црквена општина, управа манастира итсл. Историјски посматрано, одговоре о имовини Митрополије најбоље дају повеље, хрисовуље и завјештања Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића и других појединачних задужбинара и црквених добротвора. Довољно је да погледате, рецимо, повељу Ивана Црнојевића који каже да владика влада над имовином коју је завјештао Цетињском манастиру "и нека је све под његову заповијед". Правно посматрано, све цркве и вјерске заједнице у Црној Гори, а и свуда у свијету, своју имовину стичу само на начине који су прописани законима. У том погледу, нема изузетака, а ријеч је углавном о задужбинама, поклонима, добровољним прилозима и свим другим видовима које закони дозвољавају и који су постојали и постоје још од римског права. Та имовина се не може отимати или прекњижавати без правног основа како неки данас мисле. Познато је да Црквом Светог Ђорђа не може да управља Свети Ђорђе, како неки погрешно приказују, него духовне институције православне вјероисповијести "којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт", како је у модерној црногорској државности кодификовано још од времена Валтазара Богишића до данас. Црквена имовина се користи и, наравно, увећава за црквену мисију и унапређење црквеног живота. Она се налази у Црној Гори, не иде из ње, очувана је и унапријеђена тако да и данас служи вјерницима на начин који прописује канонско право без гледања да ли је неко Црногорац или Србин. Није логично да црквеном имовином управљају мјесне заједнице као државне структуре у којима има и атеиста и припадника других вјера.

            - Како коментаришете чињеницу да СПЦ има пола Црне Горе у власништву?

            - Ни СПЦ, а ни Митрополија нема пола Црне Горе у свом власништву. То је нетачан податак и веома је лако провјерљив. Не може се одокативном методом квалификовати нешто што је веома лако измјерљиво. Митрополија има своју имовину и она је на законит начин стечена и укњижена од како је Црне Горе до данас. Оваквим питањима се намјерно скреће пажња са питања реституције одузете имовине свим црквама и вјерским заједницама која је одузета по разним основима у вријеме комунистичког система. Можда то вама није познато, али док разговарамо о овим веома јасним темама тече процес реституције одузете црквене имовине. Модерна држава јесте важна и значајна, али она у оквирима европских стандарда и Европској унији више није, као у средњовјековном праву, "бог на земљи". Свака модерна европска држава, па и Црна Гора међу њима, дужна је да се придржава начела законитости и међународних стандарда. Ни мање, а ни више од тога.

            - Зашто је Владика Никанор крајем осамдесетих година ХХ вијека изјавио да титулар Цркве Светог Димитрија у Љуботињу није Митрополија Црногорско-Приморска него црквена општина?

            - Црква Светог Димитрија у Љуботињу је рјешењем Завода за заштиту споменика културе у Цетињу од 8. јула 1961.г. проглашена за споменик културе чији је власник, како стоји у том документу, Црквена општина Цетиње. Тај документ вам уступам са молбом да га објавите као прилог тачности мојих ријечи. Ако погледате све титуларе имовине свих цркава и вјерских заједница видјећете њихову разноликост, али то су веома познате вјерске институције које свака власт поштује и у њих не може да се мијеша као што се и не мијеша ни код православних, ни код католика, а ни код муслимана.

            - Да ли СПЦ у Црној Гори има статус правног лица?

            - СПЦ нема, али имају Митрополија Црногорско-Приморска и Епархија Будимљанско-Никшићка. О томе постоји много докумената и, судећи по тим мјеродавним и важећим документима, она има својство грађанско-правног лица као што га, рецимо, има и Барска надбискупија која је под директном јурисдикцијом римског папе и Свете Столице. Довољно је да подсјетим на званичан документ Владе Црне Горе бр. 02-6431 од 31. октобра 2003.г. у коме стоји да Митрополија "има својство правног лица и несумњиво сва својинска овлашћења која произилазе из својства правног лица".

            - Ипак, нијесте регистровани по Закону о правном положају вјерских заједница од 1977. године.

            - Сложићемо се да закон спроводе државни органи, а тумаче судови. Ако пажљиво прочитамо тај закон онда и без великог правничког знања можемо видјети да у њему није прописана обавеза накнадне регистрације цркава и вјерских заједница које су постојале у вријеме доношења тог закона. Стручно исказано, тај закон поштује континуитет правног субјективитета цркава и вјерских заједница из тог времена. Имам много важних и важећих докумената државе Црне Горе који јасно и недвосмислено потврђују статус грађанско-правног лица Митрополије Црногорско-Приморске, Епархије Будимљанско-Никшићке или Манастира Острога. Вјероватно вам није познато да и пракса црногорских судова стоји на том становишту, јер су судови такве приговоре неких странака у разним поступцима против Митрополије одбацивали као неосноване.

            -  Да ли је тачно да се СПЦ бави хотелијерством, туризмом и угоститељством?

            - Митрополија се не бави хотелијерством, а ако под ходочашћем подразумијевате туризам или вјерски туризам онда сте у праву. Вјерски туризам не постоји само када негдје путујете него и кад дочекујете вјернике, који са најузвишенијим духовним потребама долазе на поклоњење светињама. То је дио мисије Цркве одувијек, а не само данас. Никада никоме није пало на памет да такво питање покрене и код других цркава у Црној Гори које имају чак и спортске дворане за изнајмљивање. То је, по мом мишљењу, позитивно, али је далеко од онога што имају цркве у Европи као што су црквене школе, болнице, универзитети, дјечији вртићи, телевизије и слично. Све је то у служби мисије цркве. Добро је што сте покренули та питања па да упоредимо европску и нашу праксу.

            Када се неколико два духовна центра у Подгорици и Никшићу приказују као "угоститељство" онда се пренебрегава чињеница да су то мјеста у којима нема дроге, порнографије, дуванског дима и у којима се сакупљају вјерници и омладина послије богослужења. Губи се из вида и да пост представља темељну основу православне духовности и потребу вјерника, како је и прописано у важећем Закону о ПДВ, а посне хране, као и хране за муслимане, нема у студентским мензама, радничким, војничким ресторанима и другим мјестима која се финансирају од пореских обвезника. Нико не види ту тешку дискриминацију вјерника, а ни њихове потребе. И вјерници су, признаћемо, грађани ове земље и о њиховим вјерским потребама је одувијек бринула и брине Црква уз помоћ државе.

Колумна Борба за веру 26 - Крстовданска пријава, Правда, 20. јануар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

            Виши државни тужилац из Подгорице је лицем на Крстовдан, уочи Богојављења, сензационално преко црногорског јавног сервиса објавио да ће ових дана против Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија поднети прекршајну пријаву због наводног "говора мржње". Сензација је, разуме се, емитована у другом дневнику, а потом је пренета у скоро свим медијима у Црној Гори и региону. Према наводима тужиоца, Митрополит Амфилохије је у својим беседама испољавао говор мржње и ширио националну, расну и верску нетрпељивост и то само због тога што је архипастирском речју бранио Храм Свете Тројице на Румији од рушења.

            У Митрополију Црногорско-Приморску, а ни Митрополиту Амфилохију није стигла никаква пријава нити било какав документ тако да нисмо били у ситуацији да се са правне стране о томе детаљније одредимо. Наравно, ако и када такав документ буде дошао, Митрополит Амфилохије ће се о њему изјаснити и у томе неће бити ничег спектакуларног.

            Није до сада виђено, барем у Црној Гори, да тужилаштво најављује своја будућа правна поступања. Обично је јавност о томе обавештавана након покретања поступака у различитим случајевима. Сада је, са јасним разлогом, поступљено другачије. Тужилац је слободан да у границама закона одлучи о својим поступцима и медијским иступима, али се не можемо отети утиску да се и тужилаштво на тај начин укључило у медијску харангу против Цркве у време божићних празника.

            Сасвим је извесно да модерној Црној Гори, уколико тај поступак буде покренут, неће бити први пут да суди и да гони црногорске митрополите. Довољно је да подсетимо како су Бајице и Доњокрајци гонили Светог Петра Цетињског или како су комунистичке власти 1954.г. у монтираном судском процесу осудили Митрополита Арсенија (Брадваровића). У сваком случају, Црна Гора ће, ако покрене тај поступак, бити прва држава у модерној Европи у 21. веку која ће на суд изводити свог црквеног великодостојника само због вербалне одбране Светиње или, зашто не рећи, својеврсног вербалног деликта.

            Питају ме новинари ових дана да ли је уобичајено да се суди црквеним великодостојницима. Нисам имао друге него да их подсетим да су и Господу Христу, Који се у ове дане крстио у Јордану од Светог Јована Крститеља, судили Понтије Пилат и дружина, као и да је суђено многим његовим ученицима кроз толике векове црквене историје. Искрено, много је више оних Христових ученика који су уморени без суда, суђења и пресуде од оних којима је суђено и пресуђивано.

            Знам сигурно да је оваквом харангом повређено свако људско и верско осећање православних верника и свештенства. Није искључено да ће свештенство и монаштво, појединачно, саборно и јавно изговорити исте речи које је изговорио Митрополит Амфилохије па да тужиоцима, кад су већ орни за такве процесе, учинимо на вољу и да нам свима, заједно са митрополитом, суде како им је год воља.

            Жалосно је да тужилаштво у Црној Гори као дубоко подељеној земљи није приметило вишедеценијски говор мржње и понижавања православних хришћана, а посебно оне који су од појединих представника мањина јавно, јасно и гласно изговарани чак и у црногорском парламенту.

            Више је него јасно да је циљ медијског линча заправо предстојећи попис становништва у Црној Гори. Режим на овакав начин шаље јасну поруку и врши притисак да Срба и верника буде што мање. Ипак, они још увек не познају народ!

Ни Турци нам нису тражили регистрацију, Интервју "Вијестима" 9. јануара 2011.год.

Протојереј мр Велибор Џомић,
члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

НИ ТУРЦИ НАМ НИЈЕСУ ТРАЖИЛИ РЕГИСТАЦИЈУ

ИНТЕРВЈУ "ВИЈЕСТИМА"
9. јануара 2011.г.

- Када је и гдје Митрополија регистрована?

Никада ниједан правни пропис у Црној Гори није налагао обавезу било какве регистрације традиционалних цркава и вјерских заједница, а Митрополија је најстарија духовна институција на црногорском простору којој ни Турци тражили регистрацију. Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г., правним речником исказано, поштује континуитет правног субјективитета традиционалних цркава и вјерских заједница, а свим будућим вјерским заједницама омогућава право да стекну статус грађанско-правног лица регистрацијом.
 Митрополија је у вријеме доношења тог закона постојала као што су постојале и постоје Барска надбискупија, Которска бискупија и Мешихат Исламске заједнице. Ставом 2. члана 2. овог закона прописана је обавеза да је „оснивање или престанак рада вјерске заједнице, односно њеног органа или организације оснивач дужан у року од 15 дана пријавити органу управе надлежном за унутрашње послове на чијој је територији сједиште новоосноване или укинуте вјерске заједнице, односно њеног органа или организације“. Јасно је да се ова одредба односи само на оснивање нових или на укидање постојећих вјерских заједница и њихових органа. Ваљда је јасно да се Црква не може укинути. Није прописана обавеза накнадне регистрације оних цркава и вјерских заједница које су постојале у моменту доношења овог закона. И наредне одредбе то јасно потврђују. Прије свега, закон је донијет како би регулисао питање општег правног положаја у то вријеме постојећих цркава и вјерских заједница, али и будућих вјерских заједница. Годинама након доношења овог закона у Црној Гори није регистрована ниједна вјерска заједница. Ствара се погрешна слика да само Митрополија није регистрована, а пренебрегава се чињеница да исти статус, рецимо, има и Барска надбискупија и Которска бискупија и нико их не назива нелегалним или непостојећим.

- Одличан сте правник, али не могу да се отмем утиску да се, уз сагласност државних органа, сјајно сналазите у правним пословима.

Хвала на комплименту, али законе не доносе цркве и вјерске заједнице него државни органи. Црква као правно лице, а ми као свештеници и као грађани имамо право да користимо сва права као и други. Зар нисте примијетили да само Митрополија годинама тражи доношење модерног, европског закона о правном положају цркава и вјерских заједница?

- Стално помињете традиционалне цркве и остале, а у Црној Гори нема те подјеле.

Ја нисам државни чиновник него свештеник Митрополије која представља историјски темељ Црне Горе и то са поносом истичем. Такође, и за вријеме комунизма је постојала иста формулација, али се увијек, чак и у комунистичким вјерским комисијама, говорило о традиционалним црквама и тзв. малим вјерским заједницама као што су Јеховини свједоци, адвентисти и слични.

- Ако, како тврдите, нијесте морали да се региструјете, како сте онда барем деценију имали право на жиро-рачуне, ПИБ, коришћење не једног печата, као што припада правном лицу, него најмање тридесетак различитих печата?

Та права имамо не само деценију него увијек и на исти начин као и Римокатоличка црква и Исламска заједница. Ни мање, а ни више од тога. Није вам добра информација у вези печата. Мало је тридесетак, јер свака црквена општина, парохија, манастир и богословија има свој печат. Исти је случај и са жупним уредима, самостанима, џематским одборима, новој медреси која, како видимо, има проблема са регистрацијом, а представља потребу Исламске заједнице. Чињеница да говорите о жиро-рачунима треба да вас радује, јер то говори о најлегалнијем виду постојања.

Реаговање на текст "Од духовних центара и туристичке агенције до хотела у Будви", Вијести 5. јануар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић,
члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

РЕАГОВАЊЕ НА ТЕКСТ
"Од духовних центара и туристичке агенције до хотела у Будви"
"Вијести", 5. јануар 2010.г.

Уочљиво је да се питања црквене имовине у Црној Гори већ неколико година уназад покрећу само пред Божић и Васкрс као највеће хришћанске празнике. Наравно, медији су слободни да врше избор тема и саговорника, али је, чини ми се, цивилизацијска и људска норма да се свештенству и вјерницима свих вјера испоштује право да вјерске празнике проведу у миру и молитви, а не у полемикама и надгорњавањима по медијима.

Примијетно је и то да се питањима имовине и мисије Митрополије Црногорско-Приморске приступа селективно. Још нијесам прочитао текст о мисији и пословању Римокатоличке цркве у Црној Гори или Исламске заједнице. Без обзира на важну чињеницу да те традиционалне цркве и вјерске заједнице у Црној Гори дјелују у истим правним оквирима, Митрополија се тенденциозно и злонамјерно приказује као "институција мимо и изнад сваког важећег закона" што, наравно, није случај. На такав начин се крши одредба чл. 2. важећег Закона о правном положају вјерских заједница којим је прописано да "све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај" те да имају својство грађанско-правних лица. Митрополија се таквим поступањем доводи у дискриминаторан положај у односу на друге цркве и вјерске заједнице, а њено свештенство и вјерници, који чине већину у Црној Гори, доводе у статус дискриминисаних лица.

Само правно неуки људи могу да се позивају на чл. 6. поменутог Закона који вјерским заједницама забрањује дјелатност од "општег  и посебног друштвеног значаја", јер дјелатност грађанско-правних субјеката не спада у такву дјелатност која је у комунистичком периоду, када је донијет тај закон, означавала, као што и данас означава потпуно друге дјелатности као што су војна индустрија, ваздухопловство, јавно-правне установе и слично. То најбоље потврђује и став Министарства финансија који је базиран на важећим прописима.

Није тачно да Митрополија није порески обвезник у Црној Гори, јер је на законом прописани начин регистрована и као порески обвезник са својим пореским идентификационим и регистарским бројем и шифром дјелатности која је предвиђена за вјерске заједнице. Та чињеница може да се некоме свиђа или не свиђа, али је она истинита и нико нема право да је прећуткује и ствара виртуелну слику. Порески обвезник је и Епархија Будимљанско-Никшићка која се намјерно прећуткује као да не постоји у Црној Гори. То су јавни подаци и ријеч је о јавним исправама које су доступне и до којих се веома лако долази само уколико има добре воље.

Демонстрирана логика више личи на ону превазиђену из периода када је гоњена Црква, а не на један цивилизацијски и професионални приступ тако озбиљним питањима. У центру Подгорице римокатоличка црква посједује и спортску дворану коју изнајмљује за потребе других привредних и спортских друштава. Сматрам да је то нормално као што је нормална чињеница да цркве и вјерске заједнице у скоро свим земљама ЕУ имају своје болнице, универзитете, хуманитарне мисије и сличне институције које дјелују у складу са законима тих земаља. Данас смо дошли у позицију да се Митрополија налази на стубу срама само због тога што унапрјеђује своју мисију у складу са важећим законима. Зар вјерници немају право на информисање и да ли то значи да им треба укинути Радио Светигору?

Свештеници и вјерски службеници плаћају ПДВ као и сви други грађани у Црној Гори, а на сав грађевински материјал за обнову и градњу храмова се, такође, плаћа ПДВ. Познато је да сва привредна друштва послују у складу са законом и она се не региструју код Митрополита Амфилохија или у манастирима него у привредним судовима и подложна су свакој контроли и инспекцији.

Митрополији се, као и Римокатоличкој цркви и Исламској заједници у Црној Гори, мора вратити неправедно одузета имовина из времена комунизма, а Црна Гора као земља којој се диктира законодавство из Брисела, у складу са европским стандардима, мора још више да се отвори према црквама и вјерским заједницама и помогне њихову духовну мисију кроз потпуно укидање ПДВ ради општег добра личности и друштва.

Колумна Борба за веру 21 - Калуђерска тужба, Правда, 16. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Рашчињени епископ, сада монах Артемије из дана у дан тоне све дубље у борби против Српске Цркве и њеног поретка. Његова борба против Српске Цркве је двојака. С једне стране, он не поштује одлуке Сабора, неовлашћено и без благослова служи некакве службе које назива "литургијама", насељава се на туђем имању, мења намену задужбине проте Томе Марковића, лажно се представља као "владика", прави псевдо-црквене сајтове, уверава необавештене људе да је "правоверан" и тврди да је "све нормално" осим што траје "прогон Цркве у Србији". С друге стране, жестоко се упире да те своје "истине" пласира преко било ког медија, али то више и не завређује пажњу.

Само се тако може разумети његова громопуцатељна објава да је суду тужио Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа Атанасија, као и неке медије. Додуше, рат са медијима и новинарима је раније започео, али је пропустио да због истих ствари тужи и медије Српске Патријаршије.

Свако данас има право да се суди пред световним судовима, па и да бира кога хоће, а кога неће да тужи. То право има и монах Артемије као грађанин Србије. И нико му то право не може и не сме ускратити. Међутим, црквена правила изричито забрањују свима који су у било ком црквеном чину, а и монах о коме пишемо је још увек један од таквих, да једни друге предају световним судовима пре него што црквени судови утврде кривицу и кривца казне по црквеним правилима. То је можда најбољи илустратор јавног деловања рашчињеног епископа - у борби за терање своје правде и истине прекрши многа црквена правила, а понаша се као да се то није догодило.

И, када је монах Артемије у питању, поново долазимо до хиљадитог парадокса по реду. Док тврди да се у Србији врши "прогон Цркве" дотле се редовно обраћа државним судовима "државе која гони Цркву", тј. њега и тридесетак његових следбеника. Даље, наводно се бори за "поштовање црквеног поретка и канона", а он их и на овом примеру, као и на десетинама других, безобзирно крши. Тако изгледа "канонско право" у верзији монаха Артемија и двојице његових "канонско-правних саветника".

Елем, монаху Артемију је засметао лични утисак, који је једном дневнику изнео Митрополит Амфилохије. Затим, засметало му и отворено писмо Епископа Атанасија. На Артемију је да одреди шта му смета као човеку и добро је што је барем ту одмах био јасан. Знам да је свима више преко главе "случај Артемије" и терање његове "истине и правде". Из тог угла и посматрам конкретне ставове Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија. Ипак, ради "неверних Тома", и ја сматрам да је да је могло и без тога уз подсећање да није изнета тврдња да се дотични дрогира него лични утисак да дотични изгледа као дрогиран. То је јасно, али нека, по монаховој вољи, о томе реши световни суд.

И пензија овог монаха је доспела до медија. Нико не види да је то први случај да човек у 75. години живота тражи пензију "по закону", а да је хтео по закону онда је то требало да уради још пре 10 година. Артемију треба уплатити радни стаж по закону, иако његови сарадници у жељи да то заврше себи из средстава Фонда за гладне на Косову и Метохији нису завршили и њему и то из редовних црквених буџета и фондова. При томе, прескаче се чињеница да је овај "несуђени пензионер" сваког месеца од Владе Србије, и то ове Цветковићеве, као и Коштуничине, примао апанажу од 1500 евра уз све плаћене трошкове. Искрено, он стаж није ни уплаћивао рачунајући да ће до смрти примати црквене и државне апанаже.

Давно је речено да само истина ослобађа. Зато под хитно треба учинити јавним, и то у факсимилима, све његове малверзације, а посебно све приходе од државе и од Цркве током највеће народне несреће на Косову и Метохији.

Колумна Борба за веру 20 - Црква и раскол, Правда 9. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Још увек, али са смањеним интересовањем, медији прате случај рашчињеног Епископа Артемија. Наравно, медији и постоје ради извештавања о свим важним догађајима у друштву, па и о догађајима у и око Српске Цркве. Међутим, то право и обавеза медија не оправдавају бројне непрецизности, нетачности, једностраности, тенденциозности и олаке констатације.

Нетачно је да се рашчињавањем Епископа Артемија због бројних канонских кривица догодио „раскол у Српској Цркви“. Нико неће да примети да је реч о класичном стварању једне нове секте што представља сасвим природни завршетак након вишегодишњег секташког понашања и демонстрирања секташке психологије.

Пре свега, у Српској Цркви се није догодио раскол попут оног у Америци или Македонији. Још мање је упоредив случај рашчињеног Епископа Артемија са случејем рашчињеног Епископа Америчко-Канадског Дионисија 1963. године. Уз Епископа Дионисија су 1963.г. кренули верници, свештеници, мали број монаха, националне организације, изгнани политичари, део четника, а добар део храмова и црквене имовине је, због тамошњих правних прилика, остао под његовом јурисдикцијом. За монахом Артемијем, као што је познато, није кренуо народ са Косова и Метохије, храмови су у власништву Српске Цркве, сво свештенство и највећи део монаштва је веран црквеним одлукама и поретку. Нису невидљиве ни секташке методе Артемијевих следбеника које користе како би придобили вечи број нових жртава – шаљу СМС поруке и мејлове, обијају прагове необавештених домаћина, деле летке и разгледнице са Артемијевим сликама и стварају затворену заједницу „правоверних“!

„Познаваоци прилика“ и „верски аналитичари“ никако нису увидели да случај рашчињеног Епископа Артемија највише личи случају рашчињеног Епископа Западноевропског Дамаскина (Давидовића). Томе довољно иде у прилог и чињеница да управо г. Давидовић данас, након својевремене јавне подршке распопу Дедеићу у Црној Гори, шаље подршку и монаху Артемију док се лажно представља да је православни епископ. При томе, не треба заборавити је Артемије као епископ 2003.г. учествовао у доношењу саборске одлуке о Дамаскиновом рашчињењу. И то на исти начин као што је и Сабор ове године донео одлуку о Артемијевом рашчињењу. Тадашњем Епископу Артемију том приликом није сметало гласање, а Сабор није поредио са Скупштином као што то данас чини покушавајући да се прикаже „невином жртвом у Српској Цркви“.

До мене већ више месеци и од више људи који имају изражено национално осећање стижу гласови њихове забринутости „због раскола који ће досегнути неслућене размере и оставити трајне последице“. Иако поштујем и уважавам многе од тих људи, а посебно поштујем њихову борбу за национално достојанство Срба у времену глобализације и отуђења, сматрам да претерују или, боље рећи, да прегоне у таквим проценама. Разлог за такву забринутост пре свега видим у чињеници да њима није био познат садржај „случаја Артемије“. Затим, такав раскол је немогућ и из напред речених разлога.

Наравно, никоме не може да буде мило нити имамо разлога да будемо срећни и задовољни што је рашчињени Владика Артемије својим вишегодишњим чињењем и нечињењем нанео велику бруку и Српској Цркви и себи. Још је горчије сазнање да он нема намеру да стане у свом духовном суноврату.

Ипак, Српска Црква наставља своју мисију у своме народу сабирајући све духовне потомке Светога Саве на исти начин као што је то кроз векове радила у оваквим, па и много тежим ситуацијама. Цркву чине људи, али је чува Бог.

Нема раскола у СПЦ, за Тањуг протојереј мр Велибор Џомић, 1. децембар 2010.год.

Понашање рашчињеног владике Артемија, који је првог дана божићног поста, лажно се представљајући, служио лажну литургију у цркви у шумадијском селу Љуљаку, више је стварање секте, него уводјење раскола у Српску православну цркву (СПЦ), изјавио је данас подгорички парох, протојереј Велибор Џомић.

Џомић, стручњак за црквено право, рекао је Тањугу да нема говора о било каквом расколу у СПЦ, јер сада "монах Артемије нема ниједног свештеника, ниједан храм и ниједан манастир, а верници Епархије рашко-призренске остали су тамо где су вековима и били - уз своје цркве и светиње на Косову и Метохији".

“О расколу у пуном смислу речи могли би се говорити да је Артемије своју целокупну некадашњу епархију издвојио из Српске цркве”, казао је Џомић, који је стручњак за црквено право.

Овако, додао је он, Артемије је из јединства Цркве издвојио себе и групицу својих следбеника, учинивши притом “највећи црквени преступ” јер је служио службу под забраном чинодејствовања због чега га је Сабор, измедју осталог, и лишио епископског чина.

Џомић каже да Артемије сада покушава да себе представи као жртву.

Артемије замењује тезе о "светској завери" против њега, његовог антиекуменизма и антиглобализма, уместо да положи рачуне због неовлашћеног отудјивања црквене имовине, трговине с косовским Албанцима, поседовања приватних рачуна, кућа, штампарије и више плацева по бањама широм Србије, рекао је Џомић.

Он је указао да је управо Артемије био зачетник и родоначелник дијалога са “свим и сваким из медјународне заједнице, па и са политичким лидерима косовских Албанаца и то у тренутку када су они униформе ОВК заменили оделима и краватама”.

Џомић зато сматра да у том контексту ваља посматрати и причу о гласању у Светом архијерејском сабору током доношења одлуке о лишавању Артемија епископског чина.
Он напомиње да се у медијима Сабор представља као некаква црквена скупштина налик световном парламенту, што она није.

“Свети архијерејски сабор је највише законодавно, али и судско тело у Српској православној цркви, што световна скупштина није и све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Без обзира на то како су одлуке Сабора донете, оне су обавезујуће и то од дана његовог доношења”, навео је Џомић.

Сабор је, на пример, подсетио је он, на исти начин “пресудио” рашчињеном епископу Дамаскину (Давидовић), новембра 2003. године.

Џомић каже да црквени суд није надлежан за епископе, а "по логици Артемија, Сабор може епископа да изабере, али не и да га смени и да му суди, што је правни нонсенс, јер ни српски патријарси нису увек бирани једногласно, али то не значи да су епископи који нису гласали за Павла 1990. године или Иринеја ове године, против српског патријарха".

Колумна Борба за веру 19 - Љуљаци, Правда 2. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Питомо шумадијско село Љуљаци, смештено на средокраћи пута од Крагујевца до Горњег Милановца, ових дана је без своје заслуге доспело у жижу јавности. Тако се догодило и 1941. године, па и сада, скоро шест деценија касније.

Само је мало бољим познаваоцима српске историје у ХХ веку познато да је један обрачун четника и партизана против немачких окупатора, баш у Љуљацима, у октобру 1941.г. представљао повод за крваву нацифашистичку одмазду у Крагујевцу. У Љуљацима је том приликом убијено 13, а рањено 26 немачких војника. Убрзо је уследила одмазда над ђацима и недужним народом у трагичном "Крагујевачком октобру". Не бих овом приликом отварао још увек спорна питања о броју Крагујевачких Новомученика, али је више него јасно да су комунистички историчари претерали са цифром од седам хиљада стрељаних у Крагујевцу. Не бих овом приликом отварао теме о улози четника, партизана, а посебно љотићеваца у тим данима и догађајима. То за ову прилику није битно. Битно је да се за Љуљаке тада чуло не само у Србији него и шире.

Тако је и овога пута. Љуљаци су ових дана доспели у жижу јавности захваљујући расколничком деловању рашчињеног Епископа Артемија. Он је одабрао ово село да баш из њега, са тридесетак одбеглих калуђера, крене у покушај стварања раскола у срцу Србије. У Цркви Светог Јована Крститеља, задужбини почившег Проте Томислава и протинице Милице Марковић, служио је лажну службу уз лажно представљање. Артемије као трећи рашчињени владика у историји Српске Цркве је најпре у Љуљацима, а потом и преко једне нижеразредне сарајевске телевизије показао оно што је Синоду и Сабору СПЦ одавно и белодано јасно - да се и фактички и формално издвојио из јединства Српске Цркве.

 Рашчињени епископ, на жалост, још увек није завршио своју тужну причу на путу без повратка. У 76. години живота је кренуо у духовну вратоломију гору од оне у коју су 1941.г. пошли тадашњи младићи од којих су једни мислили да ће брзо ослободити Србију од немачког окупатора и вратити краља, а други да ће тако помоћи Совјетском савезу, Стаљину и успоставити комунизам у Србији. Трагична "дипломатија" и још трагичнија "политика" рашчињеног епископа је свој завршетак, на жалост, добила у изазивању раскола као греха који, како и сам признаје, "ни мученичка крв не може опрати".

Имао сам прилику да у октобру 1995.г. посетим Љуљаке и то на дан освећења темеља будуће цркве. Дошао сам на позив ктитора који је имао намеру да ту, у срцу Србије, направи старачки дом и гробно место попут Зејтилника за српске емигранте који су од 1941. до 1945.г. остали без дома и Отаџбине. Знам да ктитори нису имали намеру да ту праве расколничко збориште и удомиште за одбегле калуђере. Још боље знам да ктитору ни у примисли није било да на своју ујчевину навлачи проклетство лажне службе и лажног причешћа. О овом храму и чињеници да он, као и друге цркве и манастири на том простору, припада Епархији Жичкој више од распопских наклапања по медијима сведочи повеља коју је тадашњи Епископ Жички Стефан (Боца) са ктиторима положио у темеље храма. Копија те повеље са потписом епископа и ктирора се и данас чува у архиви Епархије Жичке и представља правни основ да се тај храм врати својој намени.

 Остаје да се види докле је рашчињени Артемије спреман да иде у терању своје "истине", али је више него јасно да село Љуљаци, без обзира што га други стављају у жижу збивања на сваких пола века, никада није било ни расколничко, ни распопско, ни раскалуђерско, ни распопско село.