Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 29. јун 2011.

Протојереј Велибор Џомић - Сарадња, а не сукоби између Цркве и државе, Побједа 27. јуни 2011.год.


ЛИЧНИ СТАВ

САРАДЊА, А НЕ СУКОБИ ИЗМЕЂУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ
(Правна анализа Темељног уговора између Владе Црне Горе и Свете Столице)
”Побједа”, Подгорица, 27. јуни 2011.г.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Као што је јавност информисана, премијер Црне Горе Лукшић и кардинал Бертонео су 24. јуна у Ватикану потписали темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице. Ријеч је, дакле, о уговору између једне суверене државе и једне вјерске институције. Досадашњи међудржавни споразуми државе Црне Горе и државе Ватикан о државним питањима се не разликују од сличних уговора које је Црна Гора потписала са другим државама, па и Ватиканом, и због тога нијесу побуђивали пажњу јавности.
            Митрополија Црногорско-Приморска је, прије потписивања уговора, јасно саопштила да се не противи уговорном рјешавању односа између државе и цркава и вјерских заједница. Ријеч је о европском стандарду који је примијењен у многим европским државама. Међутим, Митрополија је јасно саопштила да је против селективног, непринципијелног и дискриминаторног рјешавања односа у овом тренутку како због могућности увођења неравноправности у погледу правног положаја тако и због тренутно неадекватног правног оквира у Црној Гори. (Не)примјенљивост темељног уговора Црне Горе и Свете Столице ће у блиској будућности посвједочити исправност таквог става који је утемељен на важећим правним нормама црногорског законодавства.

Нови темељни уговор у црногорске друштвене и правне токове уноси доста новинâ. Прије свега, мора се нагласити да уговор, иако је потписан од стране овлашћених лица, још увијек не производи правна дејства ни у Црној Гори ни у Ватикану. Он ће ступити на снагу тек након спроведеног поступка ратификације у Скупштини Црне Горе и Светој Столици и правна дејства ће производити тек након размјене важећих докумената о ратификовању (чл. 21). У овом тренутку се само може нагађати о датуму када ће темељни уговор ступити на снагу.
            За разлику од уговора Књажевине Црне Горе и Свете Столице, који је имао 14 чланова, нови уговор има 21 члан (такође, има 2 члана мање од босанског и хрватског. За разлику од црногорског, босански уговор садржи и додатни протокол). Уговор, нема сумње, регулише правни оквир између Католичке цркве и државе Црне Горе, а што је и наглашено у првом ставу преамбуле уговора. Уговор је сачињен, како је наведено у преамбули, ”на основу уставних начела Црне Горе која се тичу вјерских слобода” и ”докумената II Ватиканског сабора и одредаба канонског права”.
             Осим што је ово први уговор у републиканској традицији Црне Горе, мора се нагласити да је ово први правни акт који у правном систему Црне Горе афирмише и у цјелости признаје одредбе канонског права, у овом случају Римокатоличке цркве. Овдје није ријеч ни о каквој екслузивности Црне Горе и Свете Столице. Ријеч је о стандарду који је примијењен у свим земљама Европске уније на који је, током претходних година, више пута указивано са више релевантних адреса. У тексту уговора, канонско право Римокатоличке цркве се помиње чак седам пута, а канонски прописи исте цркве једном. Та чињеница довољно говори о важности поштовања норми канонског права сваке цркве (или шеријатског права код муслимана) приликом регулисања њихових међусобних односа. Уговор јасно показује да без пуног поштовања унутрашњих канонских прописа цркве нема и не може бити регулисања њихових међусобних односа. Темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице демантује раније изношене ставове да држава није дужна да поштује одредбе канонског права приликом регулисања односа са црквама и вјерским заједницама.
Према научним критеријумима, у Црној Гори је, на основу важећег Устава и других прописа, примјењен тзв. систем стриктне одвојености државе и цркава и вјерских заједница. Тај систем је превазиђен и одбачен у скоро свим секуларним и грађанским државама Европске уније (осим у Француској и Холандији). Од изузетног је значаја што се у Црној Гори афирмише тзв. систем кооперативне сарадње између државе и цркава и вјерских заједница што јесте стандард модерних држава и представља велико цивилизацијско достигнуће. Тај систем почива на аксиоми позитивне улоге које су цркве и вјерске заједнице, којима, иначе, у свим државама припада највећи број грађана, одиграле кроз историју и коју имају данас у погледу њихове улоге на друштвеном, културном, образовном и хуманитарном плану. Тај систем показује да црква и држава представљају двије посебне институције које су одвојене у погледу својих надлежности, али које су упућене једна на другу у дјеловању, свака на свој начин, ради добра личности и заједнице. Овај систем цркву не своди на олтаре и црквене порте већ јој, напротив, признаје контруктивну улогу у друштву и јамчи слободу дјеловања у конкретном правном оквиру. То не значи да су црквени људи и клирици под неком врстом имунитета, али истовремено подразумијева слободу и одговорност. Устав Црне Горе у овом тренутку не представља правну сметњу да се убудуће примјењује систем кооперативне сарадње.
            У чл. 1. уговора се то јасно потврђује одредбом да су ”држава и Католичка црква, свака у свом подручју независне и самосталне” те да се ”обавезују да поштују то начело”, али ”и да ће међусобно сарађивати у циљу цјеловитог, тј. духовног и материјалног развоја човјека и промовисања општег добра”.
            Након овога, од изузетног је значаја и одредба по којој се Црна Гора обавезала да Римокатоличкој цркви, умјесто досадашњег грађанско-правног или приватно-правног, призна јавно-правни субјективитет. И то представља стандард у многим државама ЕУ. Црква у Црној Гори постаје јавно-правна институција са одређеним јавно-правним овлашћењима у оквиру закона. Јавно-правни субјективитет на основу готово истовјетних уговора већ имају Римокатоличка црква, СПЦ, Исламска заједница и неке евангелистичке цркве у Босни и Херцеговини и Хрватској. У Словенији су цркве и вјерске заједнице ”правна лица посебног права” (ст. 3. чл. 6. словеначког закона од 2007.г.). У Србији, гдје је на снази Закон о црквама и вјерским заједницама од 2006.г., цркве и вјерске заједнице немају јавно-правни субјективитет него су, као и у Словенији, институције sui generis (знајући само за ову веома важну правну разлику, сасвим су неосноване критике на рачун тог закона у погледу тих рјешења, јер је он цркавама и вјерским заједницама додијелио много мање од онога што имају у Хрватској и Босни). Искрено речено, иако сам раније знао да је у припремама новог уговора Црне Горе и Свете Столице помињана могућност признавања јавно-правног субјективитета Римокатоличке цркве, нијесам се надао да ће се таква одредба наћи у новом уговору и то из више разлога. Вјерујем да ће бити прилике да то образложим неком приликом. У сваком случају, ово је нови помак у правној историји Црне Горе.
            Црна Гора, након ступања овог уговора на снагу, има више обавеза према Римокатоличкој цркви у Црној Гори, а међу најважније спада: поштовање њене независности и самосталности; самосталности у погледу унутрашњег црквеног уређења које подразумијева оснивање, мијењање или укидање над/бискупије и нижих црквених тијела; именовања, смјењивања и премјештаја над/бискупа; поштовање богослужења и богослужбених мјеста, цркава, капела и самостана; увођење нових нерадних дана за римокатолике (већ раније у ”Побједи” помињани празник ”свих Светих” 1. новембра); поштовање права на црквену имовину и слободно располагање том имовином према одредбама канонског права и важећег законодавства); поштовање права на слободу комуникације са Светом Столицом и бискупским конференцијама других држава, као и црквама и вјерским заједницама; право на слободно вршење црквене мисије; признавање јавно-правног субјективитета Римокатоличке цркве у Црној Гори и свих црквених установа (над/бискупије, ординаријата, жупа, самостана, журних уреда итсл.) по одредбама канонског права, па чак и обавезу државних органа да у случају кривичне истраге против свештених лица прво обавијесте надлежне више црквене власти (чл. 8.) и многе друге.
            Римокатоличка црква у Црној Гори, по уговору, има далеко мање обавеза према Црној Гори и то: поштовање државно-правног поретка и регистровање канонских удружења и хуманитарних организација по препоруци црквених власти. Судећи по овоме, држава је преузела на себе много више обавеза које треба да испуни и испуњава.
            Иако вјерујем да ће се некима у Црној Гори учинити да је Римокатоличкој цркви дато превише права, ако се документ посматра у цјелости, може се констатовати да је Римокатоличка црква у Црној Гори добила мање права у односу на уговоре са државама у окружењу.
            Уговором је потврђено да имовина Римокатоличке цркве, укључујући и храмове и покретна добра који су заштићени као културна добра, припада Римокатоличкој цркви у Црној Гори. Уговором се не спори да се црквена имовина налази у држави Црној Гори и да остаје у Црној Гори, али је власник те имовине Римокатоличка црква, тј. њене канонске организационе установе. У прилог тој чињеници свједочи и ст. 1. чл. 12. уговора, који регулише питање реституције имовине која је Римокатоличкој цркви у Црној Гори одузета, као и Православној Цркви и Исламској заједници, након Другог свјетског рата. У погледу реституције, која представља обавезу сваке државе у процесу придруживања Европској унији, уговор, за разлику од свог босанског узора, не рјешава то питање у року од 10 година него начелно предвиђа да ће се реституција спровести у складу са законом који ће бити донијет, уз претходни договор са надлежним црквеним властима. Иако не бих имао ништа против да је и то питање ријешено уговором, ипак морам да констатујем да је уговор демантовао раније тврдње и ставове појединих римокатоличких званичника из Црне Горе (о томе имам и писане доказе) да ће се реституција одузете имовине Римокатоличке цркве ”рјешавати на дипломатском нивоу”. Оваква одредба темељног уговора данас упућује и представнике Римокатоличке цркве, која потражује одузету имовину, на разумијевање и конструктивну сарадњу како са државом Црном Гором тако и са Православном Црквом и Исламском заједницом.
            Од велике је важности и то што је потврђено искључиво право Свете Столице, тј. римског папе за именовање над/бискупа у Црној Гори. У овом погледу, уочава се разлика у односу на чл. 2. црногорског конкордата од 1886.г. по коме је римски папа, прије именовања Архиепископа (надбискупа) барског био дужан о имену кандидата обавијести Владу Црне Горе како би се утврдило ”има ли чина или разлога политичке или грађанске нарави који би се томе противили”. Стављањем права именовања над/бискупа и свих црквених чинова у искључиву надлежност Свете Столице и бискупа (чл. 6.), без икакве сагласности или мишљења Владе о личности кандидата, Црна Гора је испоштовала начело унутрашње аутономије Римокатоличке цркве, које је, мора се признати, и до сада било поштовано.
            Такође, веома је значајна уговорна најава увођења вјерске наставе у јавне школе по слободном избору ђака и њихових родитеља. Уговор Римокатоличкој цркви даје право на духовну бригу у оружаним снагама и полицији Црне Горе, а оно се остварује кроз увођење свештенства у те државне службе што је пракса ЕУ, па чак и НАТО-пакта.
            У уговору су регулисана и нека питања која су већ регулисана црногорским законима (право на духовну бригу у затворима, болницама и сиротиштима; право на оснивање хуманитарних организација; право на оснивање фондација и религиозних удружења; право на оснивање радио и ТВ станица; право на штампање и дистрибуцију религиозних издања; право на слободу дјеловања и јавног иступања и усмено и писмено изражавање итсл). Остаје нејасно шта се подразумијева под правом ”приступа јавним средствима информисања (новине, радио, телевизија, интернет)”. Питање је сложеније уколико се зна да у Црној Гори, као и у другим државама, постоје јавни сервиси и приватни медији. Влада нема права да утиче на креирање уређивачке политике ниједног медија. Остаје да се види реакција медија на ову одредбу, тј. да ли ће она бити схваћена као нарушавање аутономије медија. Али, сматрам да се конструктивним дијалогом, уз сагледавање упоредних искустава из других држава, може доћи до прихватљивих рјешења која неће угрозити аутономију и самосталност медија и која ће испоштовати оно што јесте стандард објективног информисања о духовном животу и активностима цркава и вјерских заједница у друштву.
            Након ове кратке правне анализе начела и одредаба Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице може се закључити да државне органе Црне Горе очекује велики и захтјеван посао у блиској будућности. С једне стране, треба приступити реализацији обавеза из Темељног уговора са Светом Столицом, а то се постиже кроз измјену постојећих закона (на примјер, Закона о војсци, полицији, образовању, свјетковању вјерских празника, матичним службама итд.) и доношење нових закона (о црквама и вјерским заједницама, о реституцији одузете имовине цркава и вјерских заједница). Дио постојећих закона (прије свега, Закон о својинско-правним односима, о заштити културних добара и слични) представљају довоаљан правни оквир за ова питања и не захтјевају хитне измјене и допуне). С друге стране, на исти начин као и са Римокатоличком црквом, сходно најави премијера Лукшића, треба отворити дијалог са Православном Црквом, Исламском заједницом и другим вјерским заједницама те припремити и потписати уговоре који ће и њима, на основу канонског и шеријатског права, гарантовати исти обим права и једнакост правног статуса. 

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.