+Драгутин Драган Рајковић - ПЕСНИК ИЗГНАНИКА

Пред Видовдан се у Господу упокојио Драгутин Драган Рајковић - песник изгнаника. Кад год се на било ком меридијану земљине кугле казало "песник изгнаника" - знало се да је реч о Драгану Рајковићу. Зато је и данас, када објављујемо ову тужну вест, довољно да кажемо да се упокојио песник изганика.

Драган Рајковић је рођен 23. децембра 1920.г. у Дубровнику као четврто од шесторо деце Стевана Рајковића и мајке Милице р. Шћепановић. Драганов отац Стеван представља занимљиву историјску личност Књажевине и Краљевине Црне Горе. Породица је из разних разлога, а веома често и политичких, мењала места становања. Стигли су и до Аргентине, а потом и до Београда у коме су остали до почетка Другог светског рата. Породица Стевана и Милице Рајковић је 1941.г. дошла у Црну Гору.
Комунистичко зло је утицало и да се Драганов отац Стеван активно укључи у ширење истине о злу бољшевизма и трагедији грађанског рата у Црној Гори. У цетињској штампи је храбро сведочио истину и објављивао своје текстове, а понекад је користио и псеудоним "Аргус". Врхунац његовог плодног публицистичког рада у Црној Гори представља осам свезака под називом "Пакао или комунизам у Црној Гори", које је објавио "Глас Црногорца", а које су неки касније у емиграцији прештампавали под својим именом и прикривајући име стварног приређивача. Под псеудонимом Стеван Ј. Вучетић у Детроиту је одмах после рата објавио књигу "Грађански рат у Црној Гори".

Породица Рајковић је и сама окусила "пакао комунизма у Црној Гори". Крајем 1943.г. у Манастиру Острогу, заједно са пуковником Бајом Станишићем, ђенералом Блажом Ђукановићем и националним борцима, убијен је и Драганов малолетни брат Милутин, који се затекао у манастиру. Милутинова смрт је представљала вишедеценијску непреболну рану породице Рајковић. Ту рану је увећавало сазнање да је и Милутинов гроб, као и гробови његових сапатника, необележен, па чак и погањен од припадника комунистичких радних бригада између Доњег и Горњег Манастира Острог. Дубина те личне и породичне, али и националне ране можда се најбоље огледа у песми коју је Драган написао и објавио 1944.г. под насловом "Сенима Острошких мученика" и само је потписао са "Д".

Данас се слободно може рећи да су Острошка трагедија, потоња Босанска голгота и вишедеценијско странствовање од Драгана Рајковића створиле - песника изгнаника. Трагизам братоубилаштва је најдубље осетио Драган Рајковић и зато је тако упорно, а снагом поетског израза сведочио о њему.

Драган Рајковић је поделио патњу и тугу са својим народом на путу "од Везировог до Зиданог Моста", а и касније кроз логоре и странствовања. Његов крик и његов јаук сабран је у стиховима и редовима његових књига: Песме, Дневник, Иза копрене мрака, Прољеће 1945. О тим књигама су написани похвални, али веома ретки прикази у српској емигрантској штампи док је књижевна критика у Отаџбини деценијама, па чак и после доласка слободе, прећуткивала и пренебрегавала изузетну књижевну и националну вредност емигрантских песника и књижевника и блага које су своме народу оставили. Један од таквих, у Отаџбини прећутаних песника, на жалост, јесте и Драган Рајковић. Мислим, а лако се може доказати, да у Црној Гори након Другог светског рата никада није објављена ниједна песма Драгана Рајковића.

Име Драгана Рајковића је одавно уписано међу великане српске заграничне поезије. Ако су Милан Ракић и Алекса Шантић обележили и својим стиховима овековечили време у коме су живели онда се слободно може рећи да су то у српској емиграцији сличним набојем и поетским изразом учинили Милан Петровић и Драган Рајковић. И по томе ова два великана стиха остају запамћени.

Драган Рајковић је инспирацију за своју поезију црпио из дубоке вере која је деценијама сведочена свенародним страдањем и личном жртвом. У времену разних врста отуђења и још већег дијапазона модернизама и отуђења, Драган Рајковић је остао веран највишим идеалима Српскога народа.

Иако је у његовим стиховима описана српска патња, ипак из њих веје оптимизам. Можда се то најбоље огледа у стиховима песме "Кораци у ноћи", коју је посветио својој мајци:

"Знам да тешко патиш моја мајко јадна.

Милутин је пао, за ме не знаш ништа.

Под старе се дане, немоћна и гладна,

Превијаш крај нашег згаженог огњишта."

Ту драме своје, али и сваке српске мајке тога времена песник је завршио:

"Минуће и ове свирепости клете

И ја ћу к'о мало раздрагано дете

Загрлити опет твоје косе седе

И утихнуће кораци у ноћи".

О Драгану Рајковићу и његовој поезији ће се тек говорити и писати.

Песник Драган Рајковић је сахрањен на гробљу Манастира Нове Грачанице у присуству Епископа Новограчаничког и Средњезападноамеричког г. Лонгина. Дивним беседама од њега су се опростили Протојереј-Ставрофор Драгољуб Павићевић и председник Српске народне одбране Славко Пановић.

Нека Господ у Царству своме упокоји Драгана Рајковића - песника српских изгнаника, а његовој кћерки Соњи и Српском народу нека буде на утеху што је Драган остао веран Богу, Роду и српској поезији.

Протојереј мр Велибор Џомић