Протојереј мр Велибор Џомић
Један сам од оних који је заступао став да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ као највише тело Српске Цркве још у мају могао да донесе одлуку о рашчињењу тадашњег Епископа Артемија. Сабор је тада под председништвом Патријарха Иринеја са пуним правом поступио сходно начелу канонске икономије и донео одлуку о његовом трајном разрешењу са катедре Епископа Рашко-Призренског. Закључио сам да је Сабор на тај начин исказао однос поштовања према његовом епископском раду током прве, али и јасан критички став према бројним пропустима и злоупотребама у његовом архијерејском раду током друге деценије његовог владичанства.
Ондашња саборска одлука се некоме свиђала, а некоме није, али је за све чланове Српске Цркве требало да буде обавезна. Међутим, саборску одлуку су критиковали и својим понашањем дерогирали тадашњи Епископ Артемије и они који су из емотивних, интересних и сличних разлога везани за његову личност. Углавном, о том "случају" су се изјашњавали они који нису ни привирили у саборску и синодску архиву која се мери килограмима када је у питању сада већ монах Артемије. Изјаве, ставови, несувисла и посве нецрквена тумачења разних, намах битних, типова постале су чињенице, а праве чињенице почивају тамо где им је место - у архиви Патријаршије.
Приметно је да начин изјашњавања црквене јавности више није исти. Интернет технологије у једном делу атакују парохије, намесништва и епархије тако што се и слабо упућени верници укључују у јавну дискусију о питањима за која, по канонским правилима, нису надлежни. То, наравно, не утиче на садржај црквених одлука, али отвара више питања за размишљање. Једно је сигурно - све канонске кривице и финансијске злоупотребе рашчињеног Епископа Артемија морају бити обнародоване.
Као што сам у мају ове године тврдио да тадашњи Епископ Артемије очигледно нема намеру да стане у војевању против одлука Синода и Сабора тако и сада, без икакве претенциозности, слободно тврдим да монах Артемије и даље нема намеру да стане у изазивању јавне саблазни кроз његову "борбу за веру". Али, још боље знам да Свети Канони прописују казне и за такве случајеве.
Лицемерна је прича о "анти-екуменизму, анти-глобализму, римском папи, унијаћењу" и свему другоме када је јасно да је екипа око тадашњег Епископа Артемија са његовим знањем и одобрењем злоупотребила огроман новац намењен српској сиротињи, свештеницима, повратницима и светињама на Косову и Метохији. Јасно је да је бившем Епископу Артемију много лакше да скреће тему и прича о "римском папи и екуменизму" него о потрошеним и злоупотребљеним црквеним фондовима, својим приватним рачунима, штампарији, кућама, плацевима, позајмицама сопственој Епархији, неовлашћеном крчмљењу и тајној продаји црквених непокретности итд. Трагична је жалопојка монаха Артемија коме његови секретари, попут савремених транзиционих менаџера, нису уплаћивали радни стаж, али су зато за Виловског вршили ретроактивне уплате и то из Фонда за гладне на Косову и Метохији!?! Да не говорим о његвој промашеној дипломатији у распону од Медлин Олбрајт и Била Клинтона преко Хашима Тачија и Зане Крејзију до Џима Џатраса. И све то за њега и његове поклонике "није доказано и не постоји", али би да причају измишљену причу о тобожњем "унијаћењу Срба" уз незвано обијање прагова руске амбасаде и прославе педесетогодишњице монашења у краљевачком хотелу испод знака ротарирајанаца!?!
Пример монаха Артемија је трагичан, али и поучан. Поучан је за сваког православног хришћанина без обзира да ли је лаик, свештеник или епископ. Може човек да се годинама труди, а довољно је само неколико погрешних корака да се све то проспе. Никада не треба заборавити да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. У чему ће наћи монаха Артемија - остаје да се види!
четвртак, 25. новембар 2010.
среда, 24. новембар 2010.
Протојереј Велибор Џомић - Артемију прети анатема, Политика 24. новембар 2010. год.
Рашчињени епископ рашко-призренски Артемије, после одлуке Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве да буде враћен у ред обичних монаха, не може да служи литургију, обави крштење, венчање, опело, не може да даје благослове, нити да носи владичанска обележја. Једном речју, он је трајно лишен чина, додаје уз ова објашњења конкретних последица саборске одлуке протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске.
– Мислим да је јасно да је он сада под надлежношћу патријарха. Може да се обрати за канонски отпуст за неку другу православну епархију. Он не може бити православни монах без припадности некој епархији и манастиру. Из његовог порицања саборске одлуке јасно се закључује да у његовом случају није крај са црквеним казнама. Уколико настави да се лажно представља или да служи службу неминовно је да ће бити лишен и монашког чина. Ако би кренуо путем организовања некакве псеудоцркве онда би био и анатемисан попут Мираша Дедеића. У таквим случајевима, судили би Епархијски црквени суд и Велики црквени суд – каже отац Велибор.
Архијерејима у првом степену суди Свети архијерејски Синод, а Сабор, као највише црквено тело, у другом и последњем. На одлуку Сабора није могуће уложити жалбу. Отац Велибор истиче и да епархијски црквени судови нису надлежни за суђење епископима и додаје да свега неколико канона говори о процедури суђења епископима, као да ни Устав СПЦ нема много чланова који прописују ту процедуру.
– Ипак, то не значи да тај део није црквено-правно јасан за свакога ко црквеном проблему жели да приступи на црквено утемељен начин. Највише канона говори о томе шта епископи и клирици не би смели да чине и прописују казне. Процедура суђења епископима је углавном иста у свим помесним црквама. Довољно је да поменем да руски патријарх има право да без одлуке Синода или Сабора разрешава и смењује епископе. Рашчињени епископ Артемије није ни први ни једини епископ коме је тако суђено, а многи заборављају да је црква јерархијска. Онима који црквене проблеме и питања искључиво посматрају лично, идеолошки, партијски или кроз било коју диоптрију овога свега таква питања могу бити спорна или нејасна. Сабор у пуном заседању, дакле, у присуству најмање две трећине епископа има право не само да суди архијерејима него и да својим одлукама мења уставне одредбе или да их допуњује. То очевидно не знају неки клирици и правници и из таквог превида настају погрешна тумачења Устава, а таквима је онда лако да синодске и саборске одлуке неодговорно и неутемељено проглашавају „неуставним” – наводи отац Велибор.
После седнице сабора у петак, када је донета одлука о рашчињењу, незванично се могло чути да је на Сабору било предлога да се оформи суд од 12 епископа који би одлучивао о бившем епископу рашко-призренском. Протојереј Велибор Џомић, међутим, каже да пракса суда од 12 епископа не постоји у српској Цркви, као и да је једини услов који канони захтевају да архијереју не суди мање од 12 епископа.
– Уколико нека помесна Црква нема довољан број епископа онда се недостајући број допуњује архијерејима из друге помесне Цркве. Одлуку о лишењу архијерејског чина доноси Сабор помесне Цркве на челу са патријархом. Викарни и умировљени епископи у таквим случајевима немају право гласа. Тако је било и у случају рашчињеног епископа Артемија – каже отац Велибор.
Пре почетка јесењег заседања Сабора било је јасно да ће се поједини Артемијеви ставови и поступци после његовог умировљења наћи на дневном реду, а незванично се говорило и да би га Сабор могао позвати на део седнице на којем ће се расправљати о њему. То се, на крају, није десило. Отац Велибор наводи да је рашчињени владика Артемије до сада више пута позиван на саслушање пред црквеним органима и да се годинама на скоро сваком Сабору водила расправа о његовом непоштовању и неизвршавању саборских и синодских одлука.
– Његове канонске и друге кривице за Сабор су више него јасне. Изгледа да само њему није јасно шта је он то скривио те отуда све друге, осим себе, позива на покајање. Он и његови следбеници упорно превиђају чињеницу да је направио један од највећих преступа – служење литургије под забраном свештенодејства, покушај отимачине манастира, лажно представљање и фалсификовање печата епископа рашко-призренског. То су факта која ни он не оспорава и која не захтевају додатно појашњење саслушавањима на Сабору. Уосталом, онако како се постаје епископом, односно одлуком Сабора, тако се и на основу утврђене канонске одговорности и лишава владичанског чина – истиче отац Велибор.
Јелена Чалија
– Мислим да је јасно да је он сада под надлежношћу патријарха. Може да се обрати за канонски отпуст за неку другу православну епархију. Он не може бити православни монах без припадности некој епархији и манастиру. Из његовог порицања саборске одлуке јасно се закључује да у његовом случају није крај са црквеним казнама. Уколико настави да се лажно представља или да служи службу неминовно је да ће бити лишен и монашког чина. Ако би кренуо путем организовања некакве псеудоцркве онда би био и анатемисан попут Мираша Дедеића. У таквим случајевима, судили би Епархијски црквени суд и Велики црквени суд – каже отац Велибор.
Архијерејима у првом степену суди Свети архијерејски Синод, а Сабор, као највише црквено тело, у другом и последњем. На одлуку Сабора није могуће уложити жалбу. Отац Велибор истиче и да епархијски црквени судови нису надлежни за суђење епископима и додаје да свега неколико канона говори о процедури суђења епископима, као да ни Устав СПЦ нема много чланова који прописују ту процедуру.
– Ипак, то не значи да тај део није црквено-правно јасан за свакога ко црквеном проблему жели да приступи на црквено утемељен начин. Највише канона говори о томе шта епископи и клирици не би смели да чине и прописују казне. Процедура суђења епископима је углавном иста у свим помесним црквама. Довољно је да поменем да руски патријарх има право да без одлуке Синода или Сабора разрешава и смењује епископе. Рашчињени епископ Артемије није ни први ни једини епископ коме је тако суђено, а многи заборављају да је црква јерархијска. Онима који црквене проблеме и питања искључиво посматрају лично, идеолошки, партијски или кроз било коју диоптрију овога свега таква питања могу бити спорна или нејасна. Сабор у пуном заседању, дакле, у присуству најмање две трећине епископа има право не само да суди архијерејима него и да својим одлукама мења уставне одредбе или да их допуњује. То очевидно не знају неки клирици и правници и из таквог превида настају погрешна тумачења Устава, а таквима је онда лако да синодске и саборске одлуке неодговорно и неутемељено проглашавају „неуставним” – наводи отац Велибор.
После седнице сабора у петак, када је донета одлука о рашчињењу, незванично се могло чути да је на Сабору било предлога да се оформи суд од 12 епископа који би одлучивао о бившем епископу рашко-призренском. Протојереј Велибор Џомић, међутим, каже да пракса суда од 12 епископа не постоји у српској Цркви, као и да је једини услов који канони захтевају да архијереју не суди мање од 12 епископа.
– Уколико нека помесна Црква нема довољан број епископа онда се недостајући број допуњује архијерејима из друге помесне Цркве. Одлуку о лишењу архијерејског чина доноси Сабор помесне Цркве на челу са патријархом. Викарни и умировљени епископи у таквим случајевима немају право гласа. Тако је било и у случају рашчињеног епископа Артемија – каже отац Велибор.
Пре почетка јесењег заседања Сабора било је јасно да ће се поједини Артемијеви ставови и поступци после његовог умировљења наћи на дневном реду, а незванично се говорило и да би га Сабор могао позвати на део седнице на којем ће се расправљати о њему. То се, на крају, није десило. Отац Велибор наводи да је рашчињени владика Артемије до сада више пута позиван на саслушање пред црквеним органима и да се годинама на скоро сваком Сабору водила расправа о његовом непоштовању и неизвршавању саборских и синодских одлука.
– Његове канонске и друге кривице за Сабор су више него јасне. Изгледа да само њему није јасно шта је он то скривио те отуда све друге, осим себе, позива на покајање. Он и његови следбеници упорно превиђају чињеницу да је направио један од највећих преступа – служење литургије под забраном свештенодејства, покушај отимачине манастира, лажно представљање и фалсификовање печата епископа рашко-призренског. То су факта која ни он не оспорава и која не захтевају додатно појашњење саслушавањима на Сабору. Уосталом, онако како се постаје епископом, односно одлуком Сабора, тако се и на основу утврђене канонске одговорности и лишава владичанског чина – истиче отац Велибор.
Јелена Чалија
петак, 12. новембар 2010.
Колумна Борба за веру 16 - Земљотрес, 11. новембар 2010. год.
Протојереј мр Велибор Џомић
У Краљеву се још од 14. октобра 1941. године, када су немачки окупатори стрељали недужни народ, не памти горег дана и несреће од земљотреса, који је унесрећио хиљаде људи. Божијим чудом, пале су само две људске жртве, али је траума покосила десетине хиљада људи. Преко 13 хиљада домова, више зграда, скоро све школе, дечији вртићи, многе установе затворене су, а неколико десетина секунди снажног потреса било је довољно да се све претвори у рушевину.
Ових дана сам обишао свој родни град. Искрен да будем, нисам могао да га препознам, а исто тако нисам могао да препознам ни људе. Мука их је зближила, несрећа повезала, туга опхрвала и нада напустила. За сваку је похвалу чињеница да се те кобне ноћи није догодила ниједна крађа, ниједна отимачина, ниједно злопочинство. У граду у коме су се током претходних деценија сабрали људи из свих крајева, први пут се није гледало ко је одакле дошао.
По ко зна који пут се посведочило да свака мука која задеси народ обавезно задеси и Манастир Жичу. Слично, па и горе су прошли и стара краљевачка Црква Свете Тројице, стари Владичански двор у коме се налази Духовни центар Владике Николаја и многе приградске и сеоске парохијске цркве. Рањени су и Музеј, и Архив, и позориште, и домови културе, а посебно болница. Страдала је, први пут у својој историји, и римокатоличка црква.
Наравно, нико се није надао земљотресу. Нико га никада и не може предвидети. И још је већа чињеница да су многи градови кроз историју нестајали са лица земље управо од земљотреса.
Народ је огорчен на локалну самоуправу, а, искрен да будем, док сам гледао градоначелника Краљева како даје штуре изјаве сваког тренутка сам очекивао неки нови земљотрес. Иако се труди, стиче се утисак да се не сналази и да је остао сам. Нико од њега и локалних моћника не очекује да преко ноћи саграде куће, поправе зграде, испоруче новац. Али, сви од њега и његових сарадника очекују охрабрење, уливање наде и подстрека да ће се претрајати и преживети. Међутим, у њиховим наступима нигде наде, нигде подстрека, нигде зрака сунца и нигде излаза.
Преко локалне телевизије сам слушао једну баку, кивну на сваку власт, сваки режим и сваког председника, како тражи од Владе Србије да 10 милиона евра које су обећали за информације о скровишту генерала Ратка Младића ургентно усмере као прву помоћ народу у Краљеву!?!
Наравно, ни краљевачка локална власт, као ни било која друга власт, није могла да пророкује и претпостави да ће Краљево разорити земљотрес, али је још већа чињеница да политички земљотрес у Краљеву траје већ годинама. Тај земљотрес је оставио другачије последице у људској унутрашњости за разлику од овог који оставља страшне последице у спољашњости.
Гледам и чудим се: како се људи на земљи тркају да буду на власти, да буду први, да буду градоначелници и начелници, да се питају, да одлучују. До пре неколико месеци су се за гуше хватали, тукли и срамотили да буду на власти и да буду први, а сада се стиче утисак да важи она народна да у коло можеш да уђеш кад год хоћеш, али из њега можеш да изађеш тек када те пусте. Или, дала баба банку да уђе у коло, а дала би пет да из њега изађе. А опозиција и даље за све оптужује власт. И тако даље. И тако редом. Политички земљотрес траје и оставља последице.
Најтрагичније је што нико од моћника не види да је за санацију последица земаљског потреса неопходно да престану унутрашњи земљотреси у човеку и међу људима.
среда, 3. новембар 2010.
Колумна Борба за веру 15 - Калуђерски штрајкови, 4. новембар 2010. год.
Протојереј мр Велибор Џомић
Ових дана се распламсала прича о појединачним калуђерским штрајковима, демонстрацијама, протестима и тзв. анти-екуменским скуповима. Углавном се постављају следећа питања: да ли свештеници и монаси, који су пресудама црквених судова, рашчињени могу да се представљају као свештеници и монаси Српске Цркве? Да ли могу да носе мантије и да ли могу да демонстрирају против Српске Цркве представљајући се као "клирици СПЦ"? Посебно се апострофира став државне власти према таквим типовима или "скитајућим калуђерима".
Пре свега, та питања нису нова. Таквих случајева је било и има у свим државама кроз историју. Ни државе у овом делу Европе нису имуне од тих вируса. Таквих случајева и самозванаца је итекако било и за време Кнежевине и Краљевине Србије и Књажевине и Краљевине Црне Горе.
С обзиром да прича није нова онда није на одмет да се подсетимо како се то решавало у Србији за време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Двојица калуђера из Манастира Каленића никако нису поштовала црквени поредак. Из тих разлога је кнез Милош 6. јула 1824. године писао Павлу Штулу да "ако их тамо где ухвати, обрије их; но не само да им браде обрије, но и бркове, косе, обрве, удари им по 150 штапова, а после свега овога да их отпусти". Постоји још доста сличних, блажих или тежих случајева од овог који смо навели као пример како је државна власт поступала у таквим случајевима.
Данас смо дошли у парадоксалну ситуацију да се поједини одбегли и скитајући калуђери, између осталог, грчевито боре и за тековине Србије 19. века и славне српске државне прошлости, али не знају да би се те тековине у једном делу прво одразиле на њих. Наравно, под условом да је на челу Србије владар попут кнеза Милоша.
Признаћемо, лако је било кнезу Милошу Обреновићу. У то време није постојала и није важила Европска конвенција о људским правима на чије се чланове често позивају скитајући калуђери, а посебно неки који су на основу црквених правила лишени чина и изопштени из Цркве.
Држава данас сваком човеку мора да гарантује сва права и слободе, али само до мере у којој се не угрожавају други тако да прича о бријање браде, бркова 150 штапова остаје део историје. Али, држава је, с друге стране, дужна да штити и права и слободе других. Та правила су јасна и недвосмислена.
Данас, заиста, свако има право да верује у шта год хоће и како год хоће. Међутим, нико нема право да обмањује јавност, лажно се представља и ствара погрешан утисак, а то је управо оно што је проблематично у савременим злоупотребама људских права и слободâ када су у питању атаци на традиционалне цркве и верске заједнице у многим европским државама.
Православни хришћани добро знају да монаси нису позвани и призвани на демонстрације нити да штрајковима поправљају друге. Хришћани су, а посебно монаси, позвани да постом, молитвом, сузама, смирењем, трпљењем и покајањем у својим манастирима и домовима поправљају себе знајући да се само тако поправља свет. И, зато, кад год видим калуђера да је напустио манастир, да скита по свету, да тражи нека права иако се добровољно одрекао света и свега у свету, да носи транспаренте, да држи мегафон, да се удомио на улици знам да није добар монах и да је кренуо на широк пут којим, на жалост, многи иду и који води у пропаст. И још боље знам да такав може да нанесе штету Цркви Христовој само због тога што он пропада као монах. Давно је речено да кад монаха удари торбица ни методе кнеза Милоша Обреновића тешко могу да врате на прави пут.
Ових дана се распламсала прича о појединачним калуђерским штрајковима, демонстрацијама, протестима и тзв. анти-екуменским скуповима. Углавном се постављају следећа питања: да ли свештеници и монаси, који су пресудама црквених судова, рашчињени могу да се представљају као свештеници и монаси Српске Цркве? Да ли могу да носе мантије и да ли могу да демонстрирају против Српске Цркве представљајући се као "клирици СПЦ"? Посебно се апострофира став државне власти према таквим типовима или "скитајућим калуђерима".
Пре свега, та питања нису нова. Таквих случајева је било и има у свим државама кроз историју. Ни државе у овом делу Европе нису имуне од тих вируса. Таквих случајева и самозванаца је итекако било и за време Кнежевине и Краљевине Србије и Књажевине и Краљевине Црне Горе.
С обзиром да прича није нова онда није на одмет да се подсетимо како се то решавало у Србији за време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Двојица калуђера из Манастира Каленића никако нису поштовала црквени поредак. Из тих разлога је кнез Милош 6. јула 1824. године писао Павлу Штулу да "ако их тамо где ухвати, обрије их; но не само да им браде обрије, но и бркове, косе, обрве, удари им по 150 штапова, а после свега овога да их отпусти". Постоји још доста сличних, блажих или тежих случајева од овог који смо навели као пример како је државна власт поступала у таквим случајевима.
Данас смо дошли у парадоксалну ситуацију да се поједини одбегли и скитајући калуђери, између осталог, грчевито боре и за тековине Србије 19. века и славне српске државне прошлости, али не знају да би се те тековине у једном делу прво одразиле на њих. Наравно, под условом да је на челу Србије владар попут кнеза Милоша.
Признаћемо, лако је било кнезу Милошу Обреновићу. У то време није постојала и није важила Европска конвенција о људским правима на чије се чланове често позивају скитајући калуђери, а посебно неки који су на основу црквених правила лишени чина и изопштени из Цркве.
Држава данас сваком човеку мора да гарантује сва права и слободе, али само до мере у којој се не угрожавају други тако да прича о бријање браде, бркова 150 штапова остаје део историје. Али, држава је, с друге стране, дужна да штити и права и слободе других. Та правила су јасна и недвосмислена.
Данас, заиста, свако има право да верује у шта год хоће и како год хоће. Међутим, нико нема право да обмањује јавност, лажно се представља и ствара погрешан утисак, а то је управо оно што је проблематично у савременим злоупотребама људских права и слободâ када су у питању атаци на традиционалне цркве и верске заједнице у многим европским државама.
Православни хришћани добро знају да монаси нису позвани и призвани на демонстрације нити да штрајковима поправљају друге. Хришћани су, а посебно монаси, позвани да постом, молитвом, сузама, смирењем, трпљењем и покајањем у својим манастирима и домовима поправљају себе знајући да се само тако поправља свет. И, зато, кад год видим калуђера да је напустио манастир, да скита по свету, да тражи нека права иако се добровољно одрекао света и свега у свету, да носи транспаренте, да држи мегафон, да се удомио на улици знам да није добар монах и да је кренуо на широк пут којим, на жалост, многи иду и који води у пропаст. И још боље знам да такав може да нанесе штету Цркви Христовој само због тога што он пропада као монах. Давно је речено да кад монаха удари торбица ни методе кнеза Милоша Обреновића тешко могу да врате на прави пут.
Изјава о протестима Драгана Давидовића, Политика, 2. новембар 2010. год.
Бивши монах не одустаје од протеста
„Некадашњи сабрат манастира Црна Река није више ни монах ни члан СПЦ, уствари, он се лажно представља“, кажу у црквеним круговима
– Сматрамо да је реч о крупној ствари, одбрани православља и нећемо од тога одустати, а наш једини захтев је да СПЦ иступи из екуменског покрета. Из полицијске управе Стари град за сада само усмено нам је саопштено да су сва даља окупљања забрањена, али ми ћемо и даље бити пред Патријаршијом сваке суботе, а нарочито у дане заседања Светог архијерејског Сабора – каже за „Политику” Давидовић.
У СПЦ су изричити: „Некадашњи сабрат манастира Црна Река, бивши монах Антоније, односно Драган Давидовић, није више ни монах ни члан СПЦ, будући да је одлуком црквеног суда лишен монашког чина, враћен у ред световњака и изопштен из црквене заједнице на две године”.
Црква не може никоме да забрани да носи мантију, али свештеник или монах који је рашчињен, а и даље носи монашку или свештеничку одећу, као што је овде случај, и иступа као да је и даље члан Српске православне цркве, уствари се лажно представља, објашњавају у црквеним круговима.
– Ретко се прибегава томе да Црква пријави световним властима рашчињеног свештеника који и даље носи црквену одору или се представља као клирик. Такође, одлука црквеног суда о лишењу Давидовића монашког чина и искључењу из црквене заједнице јавно је објављена и свима доступна управо да не би долазило до неких забуна – кажу у СПЦ.
Протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске наводи да се не само у овом, већ и у другим оваквим случајевима који су се јављали кроз историју Цркве, поступа по унутрашњим прописима и црквеним канонима, али и да се раздваја оно што је искључиво у надлежности државе.
– Његов статус је више него јасан када је у питању његов положај у Цркви. Он није монах и не може да се причести, не може да учествује ни у једној светој тајни или црквеном обреду. С обзиром да традиционалне цркве и верске заједнице у Србији према прописима Министарства вера имају посебан статус у правном систему може се очекивати да му се државним законима спречи лажно представљање и обмањивање јавности. Наиме, држава је донела Закон о црквама и верским заједницама и она је дужна да тај закон спроводи, а како и на који начин ће спроводити норме које је донела, није на представницима Цркве да дискутују – каже протојереј мр Велибор Џомић.
Он додаје и да би у већини држава такве ствари веома јасно биле онемогућене – у Италији, на пример, немогуће је да се неко представља као свештеник Римокатоличке цркве, ако он то није, истиче наш саговорник.
Иначе, члан осам Закона о црквама и верским заједницама, између осталог, прописује да „држава штити службену униформу и њене делове, као и обележја чина и достојанства свештених лица, односно верских службеника, у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице“. У недавној расправи о уставности одређених одредаба Закона о црквама и верским заједницама, и овај члан поменут је као један од спорних, уз навођење да је нејасно због чега и како држава штити униформу свештеника.
Јелена Чалија
Пријавите се на:
Постови (Atom)