Интервју "Политици" о канонизацијама у тзв. МПЦ, 28. август 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић,
члан Правног савета Митрополије Црногорско-Приморске и аутор више књига о Новим Српским Мученицима

- Да ли МПЦ може да врши канонизацију светитеља будући да је канонски непризната?

- Данас у ери људских слобода и права свако може да ради шта му падне на памет под условом да не угрожава другога. Међутим, правила овога света не важе у Цркви Христовој, а посебно не важе у случају о коме говоримо. У еклисиолошком и канонском смислу, постоје јасна правила пре свега о Цркви, а онда и остала у која спадају и древна, освештана правила о увршћивању достојних православних хришћана у диптихе светих. Чим се каже да је реч о "канонски непризнатој цркви" онда је и одговор у погледу њихове канонске и црквене могућности за канонизацију светитеља више него јасан.

- Какав би статус имали такви "светитељи"?

- Свети Божији људи су вером, подвижништвом и другим хришћанским врлинама на земљи задобили, како би наш народ рекао, место код Господа. Сабор архијереја својим канонским одлукама о прибројавању таквих Божијих људи ликовима Светитеља, након озбиљне процедуре, само потврђује оно што је Господ пројавио, народ осетио и уводи их у богослужбени живот Цркве кроз посебно молитвено обраћање, појање служби, поштовање њихових икона. Дакле, то увек ради Црква, а не "канонски непризната црква". То увек ради црквена јерархија, а не јерархија која је у расколу. Историја Цркве је више пута показала да се исхитреним и еклисиолошки неутемељеним поступцима у тако озбиљним стварима само повећава број спорних питања.

- Архимандрит Јоаникије се упокојио 1940.г. у време када МПЦ још увек није постојала, односно кад је на тим просторима била само СПЦ. Може ли он постати светитељ МПЦ?

- Познато је да постоји више канонских неправилности и озбиљних проблема у деловању јерархије тзв. МПЦ која је већ деценијама у расколу не само са Српском него са свим Православном Црквама. Управо се због тога годинама мукотрпно траже пут и начин да се ти проблеми реше на предањски и црквени начин. Тога је свесна и тамошња јерархија која је у расколу. Светитељи Цркве Христове нису и не могу бити ни "републички" ни "државни". Помесна Црква о новоприбројаним светитељима обавештава остале помесне Православне Цркве и оне то прихватају. Уколико би се томе приступило у Скопљу на начин како извештавају медији, дакле, пре решавања спорних питања, онда таква одлука не би имала никакву важност у ниједној Помесној Цркви, јер би се радило о одлукама јерархије која, на жалост, пребива у расколу. Древно је искуство да Светитељи помажу, али да нису за игру такве врсте. Свети Божији људи се не гурају и не журе да уђу у црквени календар.

- Како Црква гледа на локалне светитеље, односно подвижнике и мученике који се у народу поштују као светитељи, али их СПЦ још увек није уврстила у диптихе светих. Да поменемо пример Јована Стјеничког, Мученицу Јелицу чија се рука чува у Манастиру Рукумија?

- Свети људи нису само они чија се имена налазе у календару. Царство небеско је препуно Божијих угодника и мученика. Само да поменемо колико је међу светима Јасеновачких, Јадовинских и других мученика из нашег православног Српског народа, који су због вере и имена пострадали од нациста и комуниста, а не знају ни се ни сва њихова имена. Њихова имена Бог зна, а памћење о њима и њиховој вери и подвигу се чува у Цркви од јерархије и народа. Управо по јеванђелској речи да се не може град сакрити кад на гори стоји. Ми та имена већ годинама брижљиво сакупљамо и најпре помињемо на богослужењима. Тако и започиње поступак да надлежне црквене комисије у будућности испитају и евентуално предложе Сабору њихово прибрајање ликовима светих.

- Има ли још примера да је нека канонски непризната црква прогласила неког православног подвижника за светитеља?

- Такви случајеви се дешавају тамо где постоје озбиљни канонски проблеми попут овог у БЈР Македонији, Украјини и на другим странама. Показало се кроз историју да су такви црквено неутемељени потези веома често били потребни ради одржавања необавештеног народа у духовним заблудама. Подсетићу, иако није упоредиво са Македонцима, да су следбеници бившег свештеника Мираша Дедеића у Црној Гори пре неколико година тобоже "канонизовали" Ивана Црнојевића, али то не важи у Цркви, иако сви ми поштујемо његове историјске заслуге као владара Црне Горе и ктитора Цетињског манастира.

Колумна Борба за веру 5 - Црква и медији

Протојереј мр Велибор Џомић

Бојим се да многима данас није јасан однос Српске Православне Цркве и медија, а ради се о веома важном и сложеном односу. Веома често се дешава да јерархија не разуме медијске посленике, а још чешће се дешава да медијски посленици не знају много о Српској Православној Цркви и не схватају мисију и улогу јерархије. И тако, на жалост, настају проблеми који се најчешће завршавају на најгоре могуће начине - инаџијским и тенденциозним текстовима или прекидом комуникације.

Српска Црква треба да има своје место у друштву и да слободно врши своју јеванђелску мисију спасења. Улогу Цркве у друштву током овог и претходног века у једној мери креирају медији и то представља новину у црквеном животу. Ко мало боље познаје историју Цркве не може да буде изненађен тобожњим "сензацијама" у Цркви. Одувек је у мањој или већој мери било јеретичких учења, догматских и екслисиолошких размимоилажења, расколничких тенденција, непослушних и самовољних епископа, калуђерских напуштања манастира, проблема са појединим свештеницима. Ништа то није ново, а савремени проблематични случајеви у Епархији Рашко-Призренској не представљају никакав "преседан" како га погрешно представљају поједини одбегли калуђери. Одувек су се у црквеним питањима налазиле две стране - сабори архијереја као највиша и легитимна црквена тела и они који су се, на дуже или на краће, од Цркве одвајали и правили проблеме.

У новије време се медији појављују као "трећа страна" у унутрашњим црквеним питањима!?! Познато је да ниједно канонско и црквено правило не предвиђа учешће медија у унутрашњим црквеним питањима. Међутим, савремена цивилизација и технолошки напредак су медије уздигли на много више место него што је пуко информисање јавности. Тако су се медији, мимо црквених правила, нашли и у функцији која им, уз дужно поштовање, не припада.

Ни ту није крај. Као "четврта страна" су се, опет мимо канона, појавиле поједине политичке партије, као "пета страна" невладине организације које би да, из својих разлога и интереса, утичу на црквене одлуке. И тако даље. И тако редом.

Не спадам у оне који сматрају да новинари и медији немају шта да траже у Цркви и око Цркве. Не сматрам ни да новинари и медији имају право да игноришу питања из црквеног живота. Црква јесте део друштва и она за апсолутну већину грађана-верника, по њиховој слободној вољи, представља најважнију институцију у друштву. У мери која не нарушава црквени живот увек треба изаћи у сусрет медијима. Али, не сматрам ни да се јерархија Цркве Христове мора управљати по медијским правилима. Још мање сматрам да се увек мора све и рећи, јер су, по вековном искуству Цркве, ћутање и трпљење понекад значајнији и гласнији од сваке приче.

Међутим, најгоре је када медији такву поруку Цркве не схватају и када се у таквим ситуацијама упорно труде да, мимо овлашћених, нађу "алтернативног представника у мантији" чију ће неовлашћену реч јавност схватити као "став Цркве".

Ставове СПЦ могу да саопштавају Сабор, Синод, Патријарх или архијереј који је за то овлашћен од највиших црквених тела. Ставове Епархије могу да саопштавају надлежни епископ, епархијска тела или овлашћени свештенослужитељ те епархије. Ако таквих ставова по неким питањима нема онда медијски посленици то само могу да констатују, али изналажење "алтернативних саговорника у мантији", а посебно оних који су у неспоразуму са црквеним правилима, представља кршење медијских правила. Наравно, сваки човек, па и сваки свештенослужитељ има право и на личне ставове, али то нису ставови СПЦ. Дакле, и ови редови које исписујем једино могу да се подведу под лично размишљање. 

Кад се то буде схватило онда ће и виртуелних проблема, а и неспоразума између представника Цркве и медија бити мање.

Српска Православна Црква и друштвена питања - излагање на округлом столу, Ниш 28-29 мај. 2010.

Протојереј мр Велибор Џомић

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ДРУШТВЕНА ПИТАЊА

(Излагање на Округлом столу "Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве", Фондација Конрад Аденауер и ЈУНИР, Ниш, 28. и 29. мај 2010.г.)


Поштована Господо, уважени учесници Округлог стола!

Чини ми велику част и задовољство да Вас као представник Српске Православне Цркве, а са благословом Његове Светости Архиепископа Пећког, Митрополита Београдско-Карловачког и Патријарха Српског г. Иринеја, поздравим на овом Округлом столу у овом древном граду и изразим задовољство како због присуства и учешћа у његовом раду тако и због објављивања зборника радова, који је пред нама. Посебно се захваљујем организаторима Округлог стола - Фондацији Конрад Аденауер и Југословенском удружењу за научно истраживање религије на позиву, као и на њиховом вишегодишњем труду на овом веома значајном, али многима на нашем простору још увек недовољно познатом пољу. Нема сумње да се овим скупом помера граница у том погледу на нашим просторима те је већ и та чињеница довољна препорука како за овај Округли сто тако и за референтни зборник "Могућности и домети социјалног учења Православља и Православне Цркве", који су приредили Драгољуб Ђорђевић и Милош Јовановић.

Држећи се планираног времена, а и свестан чињенице да је највећи број теза веома озбиљно елабориран у зборнику који је пред нама, укратко желим да подсетим на неколико веома важних теза и чињеница како у погледу ове опште црквене и друштвене теме тако и у њеном значају на простору канонске јурисдикције Српске Православне Цркве којој припадам.

Црква Христова је Тело Христово и богочовечански организам. Она је од свога настанка присутна у разним и различитим друштвима и државама са бројним питањима, али је њен положај, како њена историја показује, различит од времена до времена, од епохе до епохе, од цивилизације до цивилизације, од друштва до друштва, од државе до државе, од континента до континента. Са друге стране, однос Православне Цркве пре свега према човеку као личности, али и према свету или друштву је исти кроз векове како у погледу учења тако и у погледу одговорности. Јасно се закључује да је немогуће говорити само о једној врсти положаја Цркве, али и других верских заједница у друштву као што је данас, управо из напред наведеног разлога, немогуће говорити само о једној врсти положаја Цркве у држави и њиховог односа кроз историју.

Изјава поводом инцидента на Ивановим Коритима, Вечерње новости, 21. август 2010. год.

изјава протојереја мр Велибора Џомића за Вечерње новости, 21. август 2010. у чланку:

"Литургија - јавни скуп"

Црна Гора: Зашто полиција није дозволила да се у храму на Ивановим коритима одржи Божја служба

ЦЕТИЊЕ - Опет кордони полиције око цркве!

На Ивановим коритима код Цетиња у четвртак, свештеници Митрополије црногорско-приморске и верници литургију су морали да служе под ведрим небом - јер им цетињска испостава полиције није дозволила да уђу у храм Преображења Господњег.

Није, касније, дозвољен ни улазак присталицама тзв. Црногорске православне цркве који сваке године на Преображење покушавају исто - да одрже службу у тој црквици која је метох Цетињског манастира - па су и они своју литургију одржали напољу, под будним оком плавих униформи.

За разлику од ранијих година, када су Иванова корита била поприште свађа и сукоба, у четвртак није било директног сусрета верника и свештенства Митрополије и присталица тзв. ЦПЦ, па ни инцидената.

Полиција има своје виђење овог догађаја.

- На основу оперативних сазнања и претходних искустава - како је саопштено из Управе полиције - предузете су превентивне радње у циљу спречавања окупљања и инцидената, као и оперативно-тактичке мере ради спречавања прекршаја и кривичних дела.

О књизи Предрага Илића - Још једном!

Протојереј мр Велибор Џомић

Иако сам као православни свештеник у Црној Гори заокупљен првенствено пастирским обавезама, али и борбом за истину о црногорској лажној цркви - тој небивалој духовној превари у данашњем времену, као и учествовањем у расправи за слободу вероисповести у мери евроспких оквира и прав(ед)но решење статуса традиционалних цркава и вјерских заједница у новом уставу Црне Горе, прихватио сам позив организатора – Удружења за политичке науке Србије и Истраживачко-издавачког центра Нова српска политичка мисао из Београда да учествујем у расправи поводом књиге ''Српска Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву патријарха Гаврила и епископа Николаја у Дахауу'' Предрага Илића, доцента на Криминалистичко-полицијској академији и, ако се не варам, пуковника тајне полиције Србије.

Књигу П.Илића сам прочитао и о њој сам написао критички приказ који је објављен у ''Светигори'', ''Канадском србобрану'' и тематском броју ''Двери српских'' посвећеном Св. Николају Жичком. У свом критичком осврту сам се, због скучености простора који, по природи ствари, намећу уређивачка правила разних листова, само у кратким цртама осврнуо на неколико основних проблема књиге која ни по чему не представља оригинални и научни рад П. Илића. Морам да напоменем да тај критички осврт, чак ни у скраћеном облику, није могао бити објављен у београдској ''Политици'' без обзира на чињенице што је иста новина објавила Илићев фељтон у 32 наставка и да је моја маленкост цитирана у 28. наставку фељтона (28. август 2006.г.). Нећу понављати све него само неке ставове које сам у свом критичком осврту учинио јавним.

Данашњи округли сто може да се, с једне стране, тиче књиге и, с друге стране, онога што је, углавном активношћу П. Илића и медија који су га подржавали, књигу пратило. Занимљиво је да Илић праве циљеве књиге није открио у књизи, како би, иначе, било уобичајено него у бројним интервјуима које је дао након изласка књиге. Из јавних наступа П. Илића сазнали смо о ненаучним циљевима књиге. Не знам како се назива научни метод који открива прави или ''лажни ореол мученика'' (''Вечерње новости'' 7. август 2006.г.) или онај који ''демистификује свеца'' (''Недељни телеграф'', бр.539 / 23. август 2006.г.), а посебно онај научни метод који открива да су ''Гаврило и Николај јели из СС кухиње'' (''Ревија 92'', бр. 537 / 15. август 2006.г.)!?!

Борба за веру 4 - Преображење

Протојереј мр Велибор Џомић

Данас смо, као и раније, са разних страна и адреса засути разним порукама, позивима, призивима, дозивима и упутима. Једни позивају на овакве или на онакве земаљске промене. Други упућују на овај или на онај пут. Трећи нас окрећу према истоку, а четврти према западу. Црква све то поштује, али Црква људе вековима позива на преображење.

Христос се у слави, пред својим ученицима, на Таворској гори преобразио и учинио ново чудо. Његови ученици у том тренутку нису могли да у довољној мери сагледају смисао, значај и поруку Христовог преображења на Тавору. Од силине преображењске, Божије светлости су попадали на земљу, а своје очи су, како се види на фрескама тог чудесног празника, прекривали рукама не могавши да приме ту количину чудесне и животворне преображењске, Божије светлости и енергије.

Посматрајући данашњи свет лако увиђамо да се та чудесна библијска сцена, барем што се Господа Христа тиче, ни мало није променила. Господ се непрестано јавља и подсећа нас својим преображењем, а многи не само да нису свесни дубине, значаја, смисла и поруке преображењског јављања него су, шта више, окренули главе од чудесне преображењске светлости.

Давно су Божији људи рекли да је увек лакше мењати друге него мењати себе. Свети Владика Николај је дао најбољу дефиницију народног преображења: "ако хоћеш да поправиш другога - почни прво од себе; ако хоћеш да поправиш породицу - почни од себе; ако хоћеш да поправиш село или град - почни од себе; ако хоћеш да поправиш државу - почни прво од себе".

У тој поуци лежи корен свих правих и истинских промена међу људима. Савремени човек је готово заборавио да нас преображењски празник увек позива да себе и свој живот непрестано и свакодневно преображавамо вером, истином, правдом, љубављу, трпљењем, смирењем и сваком другом јеванђелском врлином. Истински преображени човек постаје светило које исијава светлост и другима око себе.

Све док не будемо свесни ове велике, а посве једноставне истине ваљаћемо се у понорима беспућа и лутаћемо по земаљској тмуши. Избор човеку у сваком, па и у овом нашем времену је једноставан: или ћемо путем светлости или ћемо путем таме? Није лако ићи путем светлости, али је још теже и страшније ходити путем таме.

Наши свети преци су знали за ту истину и зато су и у најтежим временима и неприликама лако проналазили земаљски пут. На нама стоји обавеза да људима, који су деценијама силом одвајани од светлости и радости Христових празника, ту радост приближимо и да им посведочимо да таворска светлост и даље светли - за свакога од нас и за све нас заједно.

Човек испуњен божанском силом јесте прави и истински човек, који је кадар да сачува душу, образ и свој земаљски дом. Исто важи и за народ. Народ испуњен божанском силом јесте кадар да се у сваком погледу сачува од сваке здувине на свакој ветрометини. Зато је Божији човек давно и са пуним правом рекао да "Србе неће спасити вештина него врлина".

Изјава за БЛИЦ о сујеверју

Протојереј мр Велибор Џомић,
парох Подгорички у Митрополији Црногорско-Приморској

18. август 2010.г.

Земље бившег комунизма су, након вишедеценијског атеизма, постале простор за својеврсно духовно насиље које над духовно непросвећеним људима врше разноразни врачари, гатари, магови, астролози, спиритисти и лажни пророци. Они се више и не крију. Некада су такви типови били законом санкционисани, али данас то није случај.

У највећем броју случајева, људи бивају преварени и "добровољно" опљачкани, али нису ретки случајеви озбиљних душевних поремећаја. Сујеверје и магија се, на жалост, рекламирају и преко појединих електронских медија тако се то зло у наше време проширило готово астрономском брзином. Није тешко извући закључак о озбиљности овог проблема само ако се погледа садржај и поруке плаћених ноћних, па и дневних термина на приватним телевизијама.

Ширењу сујеверја и лажних култова на просторима бивше Југославије, а посебно у Црној Гори и Србији, посебно доприносе бројни економски проблеми и срушени системи вредности савременог човека. Неупућени људи мисле да нешто суштински могу да побољшају живот и реше своје животне проблеме тако што ће отићи код врачара и гатара. Они не знају да нема помоћи на тај начин и да тако постају и њихове жртве. А када се томе дода и чињеница да врачари и гатари у својим просторијама држе православне иконе и деле бројанице онда превара наивних и невољних бива успешнија. Чињеница је да такви типови немају благослов Цркве за такво духовно нездраво деловање.

Жива вера у живога Бога духовно просвећује људе кроз светотајински живот у Цркви. Човек је призван и позван да се вером преображава кроз врлински живот, а не да се саображава са сујеверјем и тако удаљује од Бога и спасења.

Црквени Устав "по правилима баба Смиљане"

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРКВЕНИ УСТАВ - "ПО ПРАВИЛИМА БАБА СМИЉАНЕ"

У последње време се све више уочава да црквено законодавство тумаче и правници и они који то нису, и позвани и непозвани, и овлашћени и неовлашћени. То можда не би било проблематично ако се има у виду да озбиљни разговори, па и полемике о црквено-правним питањима могу да допринесу развоју пре свега црквене, а потом и правне свести међу читаоцима.

Проблематично је што неодговорна и погрешна тумачења Светих Канона, Устава СПЦ и других норми важећег црквеног законодавства под паролом "борбе за веру и очување Светог Предања" игноришу Свету Цркву као вечни богочовечански организам и упорно је погрешно промовишу као једну, у читавом низ других, световних правних институција. Тако се дошло у ситуацију да се сложено црквено законодавство од неправника, па чак и од неких правника, тумачи, како би рекао Вук Караџић, "по правилима баба Смиљане".

Најновије тумачење важећег црквеног Устава "по правилима баба Смиљане" се огледа у тексту "Шта пише у Уставу СПЦ", који је потписао и на више анти-црквених сајтова објавио одбегли и под забрану свештенодејства стављени јеромонах Бенедикт (Прерадовић), бивши настојатељ Манастира Свети Архангели код Призрена.

Приказ - Црква, држава и културна добра

ПРИКАЗ
"ЦРКВА, ДРЖАВА И КУЛТУРНА ДОБРА"
(Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске,
приређивач Протојереј мр Велибор Џомић, Цетиње, 2010.г.)

У издању Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске објављен је зборник "Црква, држава и културна добра". Књига је објављена са благословом Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-Приморског г. Амфилохија, а њен приређивач је Протојереј мр Велибор Џомић, члан Правног савјета Митрополије.

Влада Црне Горе је 25. марта 2009. године на предлог Министарства културе, спорта и медија утврдила Нацрт менаџмент плана историјског језгра Цетиња и Нацрт закона о културним добрима. Правни савјети Митрополије Црногорско-Приморске и Епархије Будимљанско-Никшићке су 25. маја 2010.г. у Подгорици тим поводом организовали Округли сто „Црква, држава и културна добра“.

Питање правног положаја споменика културе, које је створила Црква и који су у вишевјековном власништву Цркве, током посљедњих шездесетак година је, како наводи приређивач, добијало на интензитету кроз више различитих законских решења која су веома често била у пратњи владајуће идеологије и односа државних органа према Цркви и другим вјерским заједницама као духовним институцијама. Вриједно је напоменути да су током претходних деценија бројне међународне конвенције о заштити споменичког насљеђа постајале оквири за регулисање правног положаја споменика културе у националним законодавствима. Такође, питање односа државе према споменицима културе и Цркви и другим вјерским заједницама као ствараоцима споменика културе и чуварима њиховог култа кроз историју, али и као законитим власницима, тицало се и тиче и односа Цркве и државе у једном значајном дијелу. Отуда је, наводи приређивач, потпуно разумљива и природна брига Цркве као једног од највећих власника споменика културе у Црној Гори да се кроз адекватна, примјенљива и прихватљива законска решења обезбиједи законска заштита и пропише обавеза материјалне подршке државе у заштити, проучавању и очувању Светиња као споменика културе и дијелу насљеђа културе са ових простора.

Један на један: Мр Велибор Џомић - Мухамед Јусуфспахић, Курир 15. август 2010.

Протојереј поручује
Мом саговорнику, уваженом муфтији Мухамеду Јусуфспахићу, као и реису Зилкићу, муфтији Зукорлићу, исламским верским посленицима, као и свим припадницима исламске вероисповести, желим да празнике дочекају у духовном миру и врлинском животу.


Муфтија поручује
Мир Божји вама.

ПИТАЊА

1. Да ли су хришћани и муслимани на овим просторима браћа?
2. Како оцењујете оно што у Санџаку ради Муамер Зукорлић?
3. Где се ислам и православље спајају, а где раздвајају?
4. Како је православље изашло на крај са комунизмом?
5. Шта за вас лично представља Исус Христос?
6. Шта највише цените у вери саговорника?
7. Шта највише цените код саговорника?

мр Велибор Џомић, биографија

 

Рођен 13. децембра 1969. године у Краљеву. Завршио Правни факултет. Академски степен постдипломске специјализације стекао одбраном специјалистичког рада под називом "Начело одвојености цркава и верских заједница од државе и његова примена у уставном систему Србије и Црне Горе".

1. Бог је отац свих људи. У праву је српски песник из Црне Горе који каже: „Сви су људи на свијету браћа - то је вјера права и најкраћа“. Чињеница је да су хришћани и муслимани браћа у Адаму, али је још већа чињеница да нису и браћа у Христу и у томе је велика разлика. Ипак, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле, за све људе има довољно места под сунцем на овој земљи. И од рођеног брата се, ипак, очекује да прво буде човек.

2. С обзиром на то да су јавне активности уваженог муфтије Зукорлића разноврсне те да се крећу у широком дијапазону од верских до политичких, сматрам да је потребан већи простор за њихову јавну оцену.

3. У догматском погледу, разлике су огромне и непремостиве. У цивилизацијском пак погледу нагласак се може ставити на то да је и у једном и у другом случају реч о монотеистичким верама. Не треба губити из вида ни културно прожимање кроз векове. Православље и ислам се на овим просторима спајају и истовремено раздвајају кроз нас и наш живот.

4. Врло тешко, страдалнички, али га је наџивело и претрајало. Српска црква је више него десеткована од комуниста. У својим књигама сам, након вишегодишњих исцрпних архивских истраживања, објавио податак да су комунисти убили 482, а усташе 219 српских свештеника и монаха. Најпре су људи убијани због Бога, а потом је Бог систематски убијан у људима. Ово друго убијање је страшније и оставило је веће последице. Још увек нисам успео да прочитам бројчане податке о страдању свештених лица и верских службеника Римокатоличке цркве и Исламске заједнице.

5. Сина Божјег, Богочовека, Спаситеља и Искупитеља. Дакле, онога кога су пророци пророковали, анђели објавили и људи који су вековима седели „у сени и тами смртној“, како певамо у црквеној песми, очекивали, па се зато и време мери до Христа и од Христа.

6. Реч је о једној великој светској религији.

7. Посвећеност својој вери, уважавање разлика и склоност ка дијалогу. Породица Јусуфспахић је, свиђало се то некоме или не, синоним исламске вере у Београду и Србији.

Мухамед Јусуфспахић, биографија

 

Заменик реис-ул-улеме Исламске заједнице Србије, син муфтије Хамдије Јусуфспахића, рођен је 1968. године. Завршио основну школу у Београду, медресу - средњу верску школу у Сарајеву, Факултет исламско-арапских наука у Сарајеву, па у Каиру, где је и магистрирао.

1. Сви су људи на свим просторима браћа, адамовског језика и боје.

2. Хушкање послушника, недозрело, нимродовски, фараонски...

3. Где се спајају: У Богу, непролазном, Живом. Он, Бог, један је! Бог је уточиште свакоме! Родио није, нит рођен је! Неупоредив је, неупоредив је! А где раздвајају? У Богу који није троједан, нити је отац, већ је Творац и Једини.

4. Уз Божју помоћ.

5. Име му је Спас. Мајка му је Марјам. Безгрешно је зачет, вољом Божјом. Месих или Месија... Без њега не могу бити муслиман, поданик Божји. Он је Реч Божја, Медијатор Речи Божје, Божји посланик, а не син.

6. Умереност и скромност.

7. Умереност и скромност.

Још неколико речи о књизи П. Илића

Протојереј мр Велибор Џомић

(дискусија на Округлом столу у Заводу за проучавање културног развитка Србије, 9. јуна 2007.г. у Београду)

Разумем и схватам, али не могу да оправдам чињеницу да академик Момчило Зечевић данас мора да брани и књигу о којој говоримо и др Предрага Илића. Академик Зечевић данас, бранећи књигу ''Српска Црква и тајна Дахауа'' и П. Илића, заправо брани себе и још двојицу историчара (проф. др Милана Ристовића и проф. др Љубодрага Димића) са којима је као рецензент препоручио књигу-плагијат. Академик Момчило Зечевић је, да подсетим, рецензент и академику Зорану Лакићу. Управо академик Зоран Лакић о Патријарху Гаврилу и његовом страдању у концентрационом логору Дахау пише сасвим супротно од П. Илића коме је академик Момчило Зечевић, такође, рецензент. Није добро да један рецензент, и то академик, својим људским и стручним ауторитетом препоручује два дијаметралано супротна става у науци. То се управо догодило са академиком Момчилом Зечевићем и то је нови аспект у науци. Није добро, а није ни научно да рецензент једну књигу не прочита и пристане да буде рецензент, а другу књигу да прочита па и њој да буде рецензент!?!

Академик Зечевић је, бранећи ову књигу на округлом столу, истакао да је ''поведен оркестрирани напад на личност аутора П. Илића''. Илић је дугогодишњи припадник тајне комунистичке полиције и не видим каква је то увреда када га неко назове ''удбашем''. Ја сам свештеник, али има Срба који свештеника зову попом. Зашто бих ја био увређен ако би ме неко ословио као попа. Ја сам поп и тога се не стидим. Илић је радио у тајној комунистичкој полицији, а сада тамо, како каже, официјелно није запослен, али Срби људе који су радили у тој служби зову ''удбашима''. Илић каже да се тајна комунистичка полиција у којој је он радио звала Служба државне безбедности (СДБ), али то је по свему исто. Добри познаваоци рада и метода тајне комунистичке полиције тврде да та служба није реформисана још од 1944.г. када је основана као ОЗНА или Одељење за заштиту народа. Она је само мењала своје називе, али не и идеологију и методе рада. Сматрам да није да се мењају тезе и прави магла око више него јасних ствари. Можемо да кажемо да официјелни назив те службе није битан, али нико не може да оспори да је реч о тајној и више него бруталној комунистичкој полицији. Да режим и та служба која га је одржавала на власти деценијама нису били такви - зашто би онда народ вапио за променама?

Борба за веру (3) - Посредник

Протојереј мр Велибор Џомић

Медијске сензације не недостају на српском говорном подручју чак ни када је реч о унутрашњим црквеним питањима. Разумем потребу медија и медијских посленика да се изборе за информацију управо због тога што је основна намена медија садржана у информисању јавности. Међутим, данас се све више наглашава улога медија у обликовању јавности и ту веома често настају бројни проблеми. Проблеми се још више умножавају када се јавност парцијално обликује кроз бројне штампане и електронске медије. А када се то све догађа у друштву у транзицији онда имамо ово што данас имамо у Србији, Црној Гори, Републици Српској и у региону.

Морам да признам да одговорност за то не сносе само новинари. Веома често, више од новинара, одговорност за то носе и личности које иступају у јавности и то искључиво на сензационалистички начин. Класичан пример за напред изнете тврдње налазим и у сензационалистичком иступу адвоката Томе Филе поводом македонског раскола.

Не треба губити из вида да је сваки раскол трагичан и да се, по учењу Светих Отаца Цркве, изазивање раскола не може опрати ни проливањем мученичке крви. Не треба губити из вида ни историјат македонског раскола. Посебно не треба губити из вида активну улогу атеистичких лидера Комунистичке партије Југославије у изазивању и одржавању македонског раскола. Такође, не треба губити из вида ни бројне друге важне моменте политичке природе у овом случају од тада до данас.

Лепо је и похвално када хришћанин има добру намеру, али хришћанин треба да зна своје место, као и чињеницу да две хиљаде година дуго искуство Цркве сведочи да добро које није учињено на добар начин - није добро. Бојим се да је Фила, уз дужно поштовање, у жељи за медијским сензационализмом то веома важно искуство и поуку превидео. И због тога је, по мом осећају, сензационализмом већ на почетку поразио своју идеју и озбиљно довео у питање добру намеру.

Пре свега, није добро што је Фила превидео чињеницу да дијалог између представника СПЦ и тзв. МПЦ одавно постоји и да је пролазио кроз различите фазе. Још је горе што није схватио да проблем македонског раскола није у протоколарним посетама македонског председника Манастиру Прохор Пчињски. А најгоре је што није схватио да се решењем македонског раскола пре свега решавају најважнија духовна питања македонског народа у Цркви Христовој без којих нема спасења, а не протоколарна питања ради путовања "његовог председника".

Чини ми се да је Фила на неки начин потценио владике којима, наводно, за решавање унутрашњих црквених питања треба нека спољашња помоћ и интервенција. Историја Цркве показује да такви проблеми никада нису брзо и лако настајали, а ни да се нису брзо и лако решавали. Историја Цркве још показује и то да се такви проблеми никада нису решавали уз спољашње асистенције лобистичких група, попут Филине и амбасадорове, неко по осећању пастирске савести и одговорности архијереја.

Дефинитивно сам се разочарао када сам прочитао да се у тој Филиној лобистичкој групи налази и актуелни македонски амбасадор. Јасно је да је политика и у овом случају већ уплела своје прсте и да ће, као и много пута до сада, без обзира на добру вољу појединаца проблеме само увећати. Остало је нејасно да ли се у тој групи налазе и Владан Батић и Мирко Ђорђевић као "експерти за унутрашња црквена питања".

У сваком случају, ваља сачекати да, како рече поглавар канонски непризнате МПЦ г. Стефан, прође врућина. Ваљда ће се и лоби група до јесени охладити, а пастири радити оно што се од њих очекује и чега су они, без икакве Филине и амбасадорове лоби групе, итекако свесни и то ради добра Цркве и народа Божијега, а не ради путовања било којег председника.

Хотел или логор, уживање или тамновање? - Реагопвање на књигу Предрага Илића

Р Е А Г О В А Њ Е

ХОТЕЛ ИЛИ ЛОГОР,
УЖИВАЊЕ ИЛИ ТАМНОВАЊЕ?

(Поводом књиге Предрага Илића ''Српска Православна Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву Патријарха Гаврила и Епископа Николаја Велимировића у Дахауу'', издање аутора, Београд, 2006.г.)

Пише: јереј мр Велибор Џомић


Статус новог ''златоустог проповедника Васкрслог Христа'' – новојављеног Светитеља Николаја Охридског и Жичког, по свему судећи, не мења се ни у монархији ни у републици, ни у једнопартијском комунистичком тоталитаризму ни у парламентарној демократији, ни у слободи (или њеном привиду), а ни у окупацији у различитим појавним облицима. С једне стране, његова богонадахнута реч све више, кроз велики, можемо рећи рекордни, број издања његових књига, стиже до Срба, ''свих и свуда'', и тако их враћа Богу и Светој Цркви, предању и завету, а одводи од греха, сатане, безакоња, идолопоклонства, самозаборава и самопорицања. С друге стране, у житију Светог Николаја Охридског и Жичког, које се свакодневно исписује, налазе се записане и шибе и батинаши који су га тукли и за живота и након упокојења, а посебно након његовог прибројавања ликовима Светих Божијих Угодника из Рода Светога Саве. И то је доказ како његове величине тако и његове светости.

Вишедеценијској дугачкој листи клеветника Светога Владике Николаја недавно се, уз многе друге, придружио и један дугогодишњи професионални партијско-полицијски чиновник са титулом научника из области међународног јавног права. Реч је о др Предрагу Илићу, пуковнику негдашње комунистичке УДБ-е и доценту Полицијске академије у Београду, и његовој књизи ''Српска Православна Црква и тајна Дахауа – мит и истина о заточеништву Патријарха Гаврила и Епископа Николаја Велимировића у Дахауу''. Иначе, Илић је скоро тридесет година, како сам говори у својој књизи, радио у Служби државне безбедности или, у Српском народу озлоглашеној УДБ-и. Илић је индиректно признао да је он, заправо, радио у оном делу УДБ-е који је, с пуним правом, називан ''верском'', а веома често и ''зверском'' тајном полицијом.

Др Предраг Илић, Србин са Косова, из Ибарског Колашина, представио се или, боље рећи, обрукао се са својом (а по тезама и закључцима туђом) књигом против Српске Цркве, Патријарха Гаврила и Светога Николај Жичког. Иначе, Илић је, на неки начин, признао да је његова књига заправо плод његових удбашких активности и задатака. У предговору књизи Илић каже: ''бавећи се проучавањем социолошко-религијских и правно-политичких аспеката деловања верских заједница у југословенском и српском друштву, у последњих неколико деценија, аутор ове књиге је често морао да залази у ближу и даљу прошлост тих заједница и историју њихових односа са државом и другим политичким субјектима. То залажење у историјско поље најчешће је било успутно, кратко и парцијално, само у функцији бољег разумевања одређених актуелних догађања и кретања. У неколико случајева, он је био приморан да се крајње озбиљно позабави истраживањем историјских корена и аспеката тих догађања, јер је установио да им наша историографија није посветила одговарајућу пажњу'' (стр. 9). Из овога се јасно закључује да се П. Илић као професионални удбаш бавио црквама и верским заједницама у данима и годинама неслободе Српског народа - како за време Брозовог ''комунизма'' тако и за време Милошевићевог ''социјализма''. А након тзв. промена од 5. октобра 2000.г. и он се променио - аванзовао је са места удбашког чиновника на место помоћника тадашњег ''демократског'' министра полиције Душана Михајловића!?!