И АЛБАНСКЕ ФИРМЕ У ОБНОВИ СВЕТИЊА, Правда, 30. јуни 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Зашто је у Видованском Меморандуму Владике Артемија Косово поменуто поред независних држава Србије и Црне Горе, Грчке и других земаља? Владика Артемије је први дозволио могућност да и власници грађевинских фирми са Косова и Метохије учествују на тендерима за обнову порушених Светиња, а за то су у јавности оптужени други?

Видовданским Меморандумом Владике Артемија и Зане Крејзију није уведена само равномерна заступљеност српске и албанске стране него је омогућено да у обнови порушених Светиња учествују и компаније са Косова. Под компанијама са Косова не морају се стриктно подразумевати само они чији су власници Албанци. Ако се има у виду да је на Косову и Метохији, након етничког чишћења Срба, највише остало Албанаца онда је логичан закључак да је и највише компанија које су у власништву Албанаца. Треба имати у виду катастрофалне безбедносне услове па српске и друге компаније нису могле да буду конкурентне са другима на Косову и Метохији.

На жалост, касније су у јавности за то решење неправедно оптуживани други, а пре свих Свети Синод и Патријарх Павле.

Напред наведено не представља најгоре у Видовданском Меморандуму. И у српском и у енглеском тексту Видовданског Меморандума се наводи да ће се на глобалне тендере за обнову порушених Светиња моћи "пријављивати компаније са Косова, из Србије и Црне Горе, Грчке и других земаља". Невероватно је, али тачно (а факсимили енглеског и српског текста више него јасно то документују) да је Косово на Видовдан 2004.г. у документу, који је потписао Владика Артемије, равноправно и то прво поменуто са независним и међународно признатим државама - Србијом и Црном Гором, Грчком и другим земљама. Отуда Косово, према Видовданском Меморандуму, није део Србије, а испод тога стоји потпис српског владике!?! И то потпис Владике Рашко-Призренског Артемија!

Не верујем, наравно, да је Владика Артемије тај који би признао независност Косова и Метохије и помирио се са неприхватљивом чињеницом да Косово није део Србије, али је, због грубих грешака и неконсултовања са својом браћом архијерејима у Синоду и Сабору направљен груби скандал раван катастрофи. Судећи по подвлачењима у српском тексту Видовданског Меморандума јасно се закључује да је главна пажња онога ко га је подвлачио била усмерена на тендере, новац, препоруке Савета Европе, а не и на друге, много битније ствари.

Познато је да се овакви документи, барем у међународним фондовима не припремају брзо. Њима увек претходе бројни разговори и преговори, а непун месец дана пре потписивања Видовданског Меморандума Владике Артемија је заседао Сабор СПЦ. На жалост, то највише тело, као ни Свети Синод, није било упознато са оваквим документом.

Из Меморандума од 2005.г., који је потписао Патријарх Српски Павле, на сву срећу, уклоњена је претходна формулација којом је са потписом Владике Артемија Косово именовано поред независних држава. Да ништа друго није учињено у Меморандуму од 2005.г. могло би се казати да је исправљена катастрофална грешка и сачуван образ Српске Цркве. Управо би Владика Артемије са својим "бранитељима" требало да буде благодаран Патријарху Павлу и члановима Светог Синода што су мудро реаговали и спасавали што се спасавати могло.

На жалост, и Патријарх Павле и чланови Светог Синода су и тада, као и Патријарх Иринеј и чланови Светог Синода данас, били јавно критиковани а што су, наводно, "омогућили да наше Светиње обнављају рушитељи и палитељи"!?!

(СУТРА: Цркве или Српске Цркве?)

САДРЖАЈ ВИДОВДАНСКОГ МЕМОРАНДУМА, Правда 29. јуни 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Шта чини садржај првог Меморандума о разумевању о договореним општим принципима обнове црква на Косову и Метохији, који је на Видовдан, након мартовског погрома Срба, потписао Владика Артемије са Заном Крејзију, секретаром привременог Министарства културе, спорта и медија из Приштине? Ко је увео представнике привремених приштинских институција у процес обнове срушених цркава?

Видовдански Меморандум Владике Артемија са Заном Крејзију представља први званични документ, који је неко од представника Српске Цркве потписао са представницима привремених институција у Приштини. Није ми познато да је било других, осим ако нису завршили у приватним архивама и остали незаведени у црквеним протоколима каквих је било случајева. Узгред, иако се налази у црквеној архиви, Видовдански Меморандум није заведен и протоколисан сходно црквеним правилима.

Видовдански Меморандум Владике Артемија у једном делу осветљава неке од проблема на Косову и Метохији. Познато је да је Владика Артемије веома често имао саветнике, а за одређене послове је ангажовао и плаћене лобисте. Да ли су они прегледали тај текст пре него што га је Владика Артемије потписао на Видовдан 2004.г.?

У архиви Епархије Рашко-Призренске нема радних верзија овог Меморандума. Не могу да верујем да је Владика Артемије тако важан документ о обнови порушених Светиња, у коју су укључени и представници привремених институција из Приштине, потписао без икаквих примедаба или измена? О овако важном документу није обавештен ни Свети Синод у своје време. Нема ни података да је тај документ пре потписивања уступан на увид члановима Правног савета СПЦ како би својим сугестијама и примедбама утицали на побољшање понуђеног предлога.

Више пута су, након потоњих противљења Владике Артемија и његових јавних критика Патријарха Павла због потписа Меморандума од 2005.г., чланови Светог Синода указивали на постојање Видовданског Меморандума. Нисам приметио да су се национални бранитељи, јавни брижници и опадачи највиших црквених тела потрудили да дођу до овог документа и изанализирају га у црквеном, националном и геополитичком погледу.Меморандумом је формирана петочлана Комисија, а право на председавање је припало међународном експерту. Право на чланство су имали по један представник СПЦ и Завода за заштиту споменика културе Србије (погрешно је насловљен као "Институт за заштиту споменика из Београда"), као и по један представник "Института за заштиту споменика са Косова" (није наведено "из Приштине", као што је наведено у случају српског) и привременог министарства културе (у српском преводу није назначено да је реч о привременим институцијама него "ИПС").

Није јасно зашто међу потписницима нема представника државе Србије или барем Завода за заштиту споменика културе. Зашто је држава Србија на тако деликатан начин искључена као партнер у тако важном питању као што је питање обнове порушених Светиња?

Видовданским Меморандумом је постављен програм обнове срушених цркава на Косову и Метохији. Њиме је уведена равномерна заступљеност српске и албанске стране у одлучивању о обнови храмова под председништвом страног експерта. А и једна и друга страна су биле дужне да спроводе "препоруке Савета Европе за хитне интервентне радове током лета и јесени 2004. године".

(СУТРА: И албанске фирме у обнови светиња)

ВИДОВДАНСКИ МЕМОРАНДУМ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА, Правда, 28. јуни 2010. год.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

 Поводом утврђивања канонске одговорности и трајног разрешења Владике Артемија од управљања Епархијом Рашко-Призренском један број неупућених саговорника је преко појединих медија непрестано истицао да су одлуке Светог Архијерејског Синода и Сабора "инструисане од страних сила због противљења Владике Артемија глобализму, папизму, екуменизму, као и обнови порушених Светиња на Косову коју би спроводили рушитељи". Да ли је то заиста тако?

На данашњи велики дан пре шест година, на Видовдан 2004., Владика Артемије је са Заном Крејзију, секретаром у шиптарском Министарству за културу, омладину и спорт у Приштини (ни у српском ни у енглеском преводу, на жалост, није наведено да је реч о привременим косовским институцијама), потписао први Меморандум о разумевању о договореним општим принципима обнове цркава. Садржај Меморандума је и у српском и у енглеском тексту својим потписом у својству сведока оверила Бијала В.П. Рао, главник међународни званичник (МКОС/УНМИК).

Не сматрам посебно важним, али вреди констатовати да је било приличније да је сапотписник са српским епископом у овом случају био привремени министар за културу, омладину и спорт из Приштине. Разумем да Владика Артемије можда није могао да утиче на то ко ће бити овлашћени представник привременог Министарства. Али, ако је већ поставка била таква онда је било сасвим оправдано да је у овом случају за потпис писмено овластио секретара Епархијског управног одбора што би одговарало рангу секретара неког министарства. Истина, Владики Артемију не би било први пут да својим сарадницима даје писмена овлашћења за одређене епархијске послове (нпр. Дејану Виловском, а тадашњем Протосинђелу Симеону Виловском као свом "личном секретару" (недавно је одлуком Великог Црквеног суда рашчињен и изопштен из СПЦ на три године) више пута давао чак и генерална овлашћења за заступање Епархије).

Посебно је зачуђујући датум потписивања Меморандума. Владика Артемије је први документ о обнови порушених и спаљених Светиња са Заном Крејзију потписао баш на Видовдан после Свете Литургије у Грачаници и помена Косовским јунацима на Гази-местану. И то тачно три месеца након мартовског погрома Срба, њихових домова и Светиња!?! Није ми јасно зашто је баш Видовдан одабран као дан за потпис Меморандума о обнови цркава! Да ли се и ту можда радило о "завери међународне заједнице"? Додуше, можда Владика Артемије у бризи за обновом порушених Светиња није имао избора. Ако је то разлог онда га треба и разумети.

Морам да констатујем да је Владика Артемије потписивањем првог Видовданског Меморандума са Заном Крејзију, због деликатне ситуције наше Цркве на Косову и Метохији, унео једну новину у црквени живот. Не сматрам да је у том погледу погрешио с обзиром да је и на тај начин посведочио да је Црква живи организам, који живи и слободно се развија сведочећи јеванђелску мисију спасења. Али, ни Владика Артемије, а ни други не могу да оспоравају тај приступ само ако им одређени потези у датом моменту не иду у прилог.

Владика Артемије је пред Видовдан 2004.г. проценио да је од суштинске важности да се порушене и оскрнављене Светиње Српског народа на Косову и Метохији што пре обнове и тако поново буду српски духовни светионици.

Срби данас на Косову и Метохији треба све да траже и захтевају - и повратак, и обнову порушених кућа, и поништење фантомских уговора о отимачини њихове имовине, и обнову храмова. Видовдански Меморандум Владике Артемија је представљао основу за Меморандум од 2005.г. који је потписао блаженопочивши Патријарх Павле, а чији је жестоки критичар управо Владика Артемије!?!

(сутра, 29. јуни 2010: САДРЖАЈ ВИДОВДАНСКОГ МЕМОРАНДУМА)

Колумна "Борба за веру", ЦРКВОБОРЦИ, Правда, 24. јуни 2010

пише Протојереј мр Велибор Џомић

Од како се Српска Црква, након увођења вишестраначја, вратила у жижу јавности и друштвеног живота тако су се намножили самозвани "социолози религије", "верски аналитичари", "стручњаци за верска питања", "експерти за правни поредак СПЦ", "познаваоци прилика у СПЦ" или тзв. "борци за веру", како воле да се називају по разноразним интернет сајтовима којима се не знају ни оснивачи, ни финансијери, ни уредници, а ни одговорна лица.

Морам да признам да се ни у широј, а ни ужој, стручној јавности још увек није појавила објективна анализа или студија о деловању тзв. самозваних и напред побројаних "експерата" у разним медијима у Србији и региону само, на пример, око боловања блаженопочившег Патријарха Павла, саборских заседања у време његове болести или око избора 45. Патријарха СПЦ. Да не говоримо о савременим "тумачима небеских прилика" у Епархији Рашко-Призренској од фебруара ове године до данас.

Једно је сигурно. "Борба за веру" самопроглашених "експерата" се у ово време најпре претворила у борбу против одлука Светог Синода, а потом и против одлука Светог Архијерејског Сабора, а, следствено томе, и против одлука Патријарха Иринеја као председавајућег Сабора и Синода. "Борба за веру" се, по природи ствари, на тај начин претворила у борбу против Цркве. "Вероборци" су постали црквоборци, а то је чињеница која је видљива и са земље и са неба.

Самопроглашени "експерти за СПЦ" су "у име борбе за веру" у јавности месецима од сваког догађаја, па и око догађаја у Епархији Рашко-Призренској, старали слику као о наводном "преседану у СПЦ" и тиме покушавали да духовне потомке Светога Саве на нови начин и у новом времену одбијају од Цркве Светога Саве. Тако је продужена стара прича - да Србе у новом времену на нови начин, а тобоже у име Цркве, супротстављају њиховом Сабору, Синоду и Патријарху и то лансирањем теза да је само "народ чувар вере".

Онима који бар мало познају историју Цркве Христове, па и историју Српске Цркве, није тешко да, као и у животу, раздвоје жито од кукоља, Патријарха Иринеја од сајташких "бораца за веру", Свети Архијерејски Сабор, Синод и сву пуноћу Српске Цркве од неколико десетина одбеглих калуђера из Рашко-Призренске Епархије.

Историја Цркве Христове показује да све ово што се данас дешава није ништа ново, непознато, а ни необично. Историја Цркве Христове показује благочешће верности верника и трагедију отпадије од Цркве оних који, на жалост, нису имали довољно вере, духовног расуђивања, смирења и послушности у различитим искушењима, па и овим данашњим.

У новије време се појавила једна невиђена новотарија која се покушава наметнути као „предањска“ само због тога што се на до сада невиђен начин наводно бори за „Свето Предање и његово поштовање у Српској Цркви“.

Интернетовско-сајтовски новотарци као тобожњи "борци за веру" објављују текстове у којима се за потребе шире и углавном теолошки необразоване јавности, кроз секташки питке и класичне замене тезе, као и неметолодошке приступе православној теологији, напада српска свештена јерархија за наводна „духовна застрањивања и већ спремљену издају Православља“. С друге стране, јавност остаје ускраћена за информацију ко су власници, финансијери, уредници, пропагатори и подржаваоци тих сајтова.

У тобожњој „борби за веру“ се непрестано позивају на Свете Оце, који се, као што је познато, нису крили него су своју веру исповедали јавно и борили се, чак и по цену највећих страдања, само под својим именом и презименом. Борци против Цркве под паролама наводне "борбе за веру“ на тај начин покушавају да уведу некакве своје новотарије или новачења покушавајући да постану, како то воле другима да кажу и залепе, новатори, новаци или новотарци.

(наставља се)