Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

среда, 3. новембар 2010.

Изјава о протестима Драгана Давидовића, Политика, 2. новембар 2010. год.

Бивши монах не одустаје од протеста

„Некадашњи сабрат манастира Црна Река није више ни монах ни члан СПЦ, уствари, он се лажно представља“, кажу у црквеним круговима

Рашчињени монах приведен је у суботу на скупу који је одлуком полиције забрањен. Драган (Антоније) Давидовић, некадашњи сабрат манастира Црна Река, са групом присталица већ шест месеци протестује пред зградом Патријаршије у Београду, а како је навео у саопштењу написаном истог дана када је приведен, то ће наставити и убудуће да чини упркос забранама полиције. Он каже да су шест месеци истрајавали у „антиекуменским окупљањима православаца“ и да ће то наставити да чине.

– Сматрамо да је реч о крупној ствари, одбрани православља и нећемо од тога одустати, а наш једини захтев је да СПЦ иступи из екуменског покрета. Из полицијске управе Стари град за сада само усмено нам је саопштено да су сва даља окупљања забрањена, али ми ћемо и даље бити пред Патријаршијом сваке суботе, а нарочито у дане заседања Светог архијерејског Сабора – каже за „Политику” Давидовић.

У СПЦ су изричити: „Некадашњи сабрат манастира Црна Река, бивши монах Антоније, односно Драган Давидовић, није више ни монах ни члан СПЦ, будући да је одлуком црквеног суда лишен монашког чина, враћен у ред световњака и изопштен из црквене заједнице на две године”.

Црква не може никоме да забрани да носи мантију, али свештеник или монах који је рашчињен, а и даље носи монашку или свештеничку одећу, као што је овде случај, и иступа као да је и даље члан Српске православне цркве, уствари се лажно представља, објашњавају у црквеним круговима.

– Ретко се прибегава томе да Црква пријави световним властима рашчињеног свештеника који и даље носи црквену одору или се представља као клирик. Такође, одлука црквеног суда о лишењу Давидовића монашког чина и искључењу из црквене заједнице јавно је објављена и свима доступна управо да не би долазило до неких забуна – кажу у СПЦ.

Протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске наводи да се не само у овом, већ и у другим оваквим случајевима који су се јављали кроз историју Цркве, поступа по унутрашњим прописима и црквеним канонима, али и да се раздваја оно што је искључиво у надлежности државе.

– Његов статус је више него јасан када је у питању његов положај у Цркви. Он није монах и не може да се причести, не може да учествује ни у једној светој тајни или црквеном обреду. С обзиром да традиционалне цркве и верске заједнице у Србији према прописима Министарства вера имају посебан статус у правном систему може се очекивати да му се државним законима спречи лажно представљање и обмањивање јавности. Наиме, држава је донела Закон о црквама и верским заједницама и она је дужна да тај закон спроводи, а како и на који начин ће спроводити норме које је донела, није на представницима Цркве да дискутују – каже протојереј мр Велибор Џомић.

Он додаје и да би у већини држава такве ствари веома јасно биле онемогућене – у Италији, на пример, немогуће је да се неко представља као свештеник Римокатоличке цркве, ако он то није, истиче наш саговорник.

Иначе, члан осам Закона о црквама и верским заједницама, између осталог, прописује да „држава штити службену униформу и њене делове, као и обележја чина и достојанства свештених лица, односно верских службеника, у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице“. У недавној расправи о уставности одређених одредаба Закона о црквама и верским заједницама, и овај члан поменут је као један од спорних, уз навођење да је нејасно због чега и како држава штити униформу свештеника.

Јелена Чалија

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.