Колумна Борба за веру 15 - Калуђерски штрајкови, 4. новембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Ових дана се распламсала прича о појединачним калуђерским штрајковима, демонстрацијама, протестима и тзв. анти-екуменским скуповима. Углавном се постављају следећа питања: да ли свештеници и монаси, који су пресудама црквених судова, рашчињени могу да се представљају као свештеници и монаси Српске Цркве? Да ли могу да носе мантије и да ли могу да демонстрирају против Српске Цркве представљајући се као "клирици СПЦ"? Посебно се апострофира став државне власти према таквим типовима или "скитајућим калуђерима".
   
Пре свега, та питања нису нова. Таквих случајева је било и има у свим државама кроз историју. Ни државе у овом делу Европе нису имуне од тих вируса. Таквих случајева и самозванаца је итекако било и за време Кнежевине и Краљевине Србије и Књажевине и Краљевине Црне Горе.
   
С обзиром да прича није нова онда није на одмет да се подсетимо како се то решавало у Србији за време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Двојица калуђера из Манастира Каленића никако нису поштовала црквени поредак. Из тих разлога је кнез Милош 6. јула 1824. године писао Павлу Штулу да "ако их тамо где ухвати, обрије их; но не само да им браде обрије, но и бркове, косе, обрве, удари им по 150 штапова, а после свега овога да их отпусти". Постоји још доста сличних, блажих или тежих случајева од овог који смо навели као пример како је државна власт поступала у таквим случајевима.
   
Данас смо дошли у парадоксалну ситуацију да се поједини одбегли и скитајући калуђери, између осталог, грчевито боре и за тековине Србије 19. века и славне српске државне прошлости, али не знају да би се те тековине у једном делу прво одразиле на њих. Наравно, под условом да је на челу Србије владар попут кнеза Милоша. 
   
Признаћемо, лако је било кнезу Милошу Обреновићу. У то време није постојала и није важила Европска конвенција о људским правима на чије се чланове често позивају скитајући калуђери, а посебно неки који су на основу црквених правила лишени чина и изопштени из Цркве.
   
Држава данас сваком човеку мора да гарантује сва права и слободе, али само до мере у којој се не угрожавају други тако да прича о бријање браде, бркова  150 штапова остаје део историје. Али, држава је, с друге стране, дужна да штити и права и слободе других. Та правила су јасна и недвосмислена.
   
Данас, заиста, свако има право да верује у шта год хоће и како год хоће. Међутим, нико нема право да обмањује јавност, лажно се представља и ствара погрешан утисак, а то је управо оно што је проблематично у савременим злоупотребама људских права и слободâ када су у питању атаци на традиционалне цркве и верске заједнице у многим европским државама.
   
Православни хришћани добро знају да монаси нису позвани и призвани на демонстрације нити да штрајковима поправљају друге. Хришћани су, а посебно монаси, позвани да постом, молитвом, сузама, смирењем, трпљењем и покајањем у својим манастирима и домовима поправљају себе знајући да се само тако поправља свет. И, зато, кад год видим калуђера да је напустио манастир, да скита по свету, да тражи нека права иако се добровољно одрекао света и свега у свету, да носи транспаренте, да држи мегафон, да се удомио на улици знам да није добар монах и да је кренуо на широк пут којим, на жалост, многи иду и који води у пропаст. И још боље знам да такав може да нанесе штету Цркви Христовој само због тога што он пропада као монах. Давно је речено да кад монаха удари торбица ни методе кнеза Милоша Обреновића тешко могу да врате на прави пут.