Колумна Борба за веру 16 - Земљотрес, 11. новембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

У Краљеву се још од 14. октобра 1941. године, када су немачки окупатори стрељали недужни народ, не памти горег дана и несреће од земљотреса, који је унесрећио хиљаде људи. Божијим чудом, пале су само две људске жртве, али је траума покосила десетине хиљада људи. Преко 13 хиљада домова, више зграда, скоро све школе, дечији вртићи, многе установе затворене су, а неколико десетина секунди снажног потреса било је довољно да се све претвори у рушевину.

Ових дана сам обишао свој родни град. Искрен да будем, нисам могао да га препознам, а исто тако нисам могао да препознам ни људе. Мука их је зближила, несрећа повезала, туга опхрвала и нада напустила. За сваку је похвалу чињеница да се те кобне ноћи није догодила ниједна крађа, ниједна отимачина, ниједно злопочинство. У граду у коме су се током претходних деценија сабрали људи из свих крајева, први пут се није гледало ко је одакле дошао.

 По ко зна који пут се посведочило да свака мука која задеси народ обавезно задеси и Манастир Жичу. Слично, па и горе су прошли и стара краљевачка Црква Свете Тројице, стари Владичански двор у коме се налази Духовни центар Владике Николаја и многе приградске и сеоске парохијске цркве. Рањени су и Музеј, и Архив, и позориште, и домови културе, а посебно болница. Страдала је, први пут у својој историји, и римокатоличка црква.

Наравно, нико се није надао земљотресу. Нико га никада и не може предвидети. И још је већа чињеница да су многи градови кроз историју нестајали са лица земље управо од земљотреса.

Народ је огорчен на локалну самоуправу, а, искрен да будем, док сам гледао градоначелника Краљева како даје штуре изјаве сваког тренутка сам очекивао неки нови земљотрес. Иако се труди, стиче се утисак да се не сналази и да је остао сам. Нико од њега и локалних моћника не очекује да преко ноћи саграде куће, поправе зграде, испоруче новац. Али, сви од њега и његових сарадника очекују охрабрење, уливање наде и подстрека да ће се претрајати и преживети. Међутим, у њиховим наступима нигде наде, нигде подстрека, нигде зрака сунца и нигде излаза.

Преко локалне телевизије сам слушао једну баку, кивну на сваку власт, сваки режим и сваког председника, како тражи од Владе Србије да 10 милиона евра које су обећали за информације о скровишту генерала Ратка Младића ургентно усмере као прву помоћ народу у Краљеву!?!

 Наравно, ни краљевачка локална власт, као ни било која друга власт, није могла да пророкује и претпостави да ће Краљево разорити земљотрес, али је још већа чињеница да политички земљотрес у Краљеву траје већ годинама. Тај земљотрес је оставио другачије последице у људској унутрашњости за разлику од овог који оставља страшне последице у спољашњости.

 Гледам и чудим се: како се људи на земљи тркају да буду на власти, да буду први, да буду градоначелници и начелници, да се питају, да одлучују. До пре неколико месеци су се за гуше хватали, тукли и срамотили да буду на власти и да буду први, а сада се стиче утисак да важи она народна да у коло можеш да уђеш кад год хоћеш, али из њега можеш да изађеш тек када те пусте. Или, дала баба банку да уђе у коло, а дала би пет да из њега изађе. А опозиција и даље за све оптужује власт. И тако даље. И тако редом. Политички земљотрес траје и оставља последице.

 Најтрагичније је што нико од моћника не види да је за санацију последица земаљског потреса неопходно да престану унутрашњи земљотреси у човеку и међу људима.