Протојереј Велибор Џомић - Црна Гора и Конкордат(и) са Ватиканом

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРНА ГОРА И КОНКОРДАТ(И) СА ВАТИКАНОМ

Најаве да ће држава Црна Гора ускоро потписати Конкордат са Ватиканом отвара бројна правна питања. Портал Аналитика на овај начин отвара дијалог о том питању. Из тих разлога, позивамо стручњаке из разних области, а прије свега правнике, да се укључе у расправу на ову тему.

            Већ неколико година уназад веома често слушамо црногорске званичнике и политичаре како истичу чињеницу да је Књажевина Црна Гора 1886. године прва балканска држава која је закључила конкордат (уговор) са римским папом и на тај начин регулисала правни положај римокатолика у Црној Гори. Тачно је да је Књажевина Црна Гора 18. августа 1886.г. закључила уговор са римским папом. У Риму су га, након претходних договора папе Лава ХІІІ и Књаза Николе, потписали кардинал Лодовико Јакобини, папин лични секретар, и Јован Сундечић, књажев лични секретар. Текст потписаног конкордата је објављен  у ''Гласу Црногорца'' бр. 42 од 21. октобра 1886. године. До данас је прештампан у више књига и зборника.

            Конкордат и друге вјере: У данашње вријеме, нарочито током посљедњих неколико година, конкордат Књаза Николе и папе Лава ХІІІ се тумачи веома тенденциозно и приказује политикантски провидно. У неодмјереним изјавама поводом конкордата од 1886.г. се одлази толико далеко да једни истичу хиљадугодишњу, а други двије хиљаде година дуге везе Црне Горе и Римокатоличке цркве!?! Такви се у оцјенама не разилазе се много: само хиљаду година. Садржину конкордата и његов значај промашио је чак и папа Бенедикт ХVІ тврдњом, саопштеном преко амбасадора Црне Горе Антона Сбутеге, да је наведеним конкордатом у Црној Гори ''потврђена равноправност свих вјера'' (''Побједа'', 7. 2. 2007.г.). Конкордат се, судећи по одребама у њему, уопште није тицао других вјера у Црној Гори. Он се једино тицао припадника римокатоличке вјероисповијести с једне и Црне Горе као државе с друге стране. Конкордат се никако није тицао нити се могао тицати Православља као већинске и у то вријеме државне вјере у Црној Гори. Није се тицао ни припадника исламске вјероисповијести чији правни положај у Црној Гори током читаве владавине Књаза/Краља Николе није био регулисан на један од до тада примијењиваних правних начина. Не би било нормално, а ни прихватљиво, да један римски папа  (иако му не би било мрзно) потписује уговор о положају православних у њиховој држави и муслимана као мањине у тој држави. Ни Књаз Никола то ни у сну не би дозволио.

Конкордат и вјерска толеранција: Нису ријетки данашњи политичари, правници и историчари који међународни уговор о положају римокатолика у Црној Гори тумаче као ''врхунац вјерске толеранције'' подразумијевајући тај појам у његовом данашњем изразу и значењу. Црна Гора Књаза Николе је била књажевина у којој је православна вјера и прије доношења Устава од 1905.г. била државна вјера и уживала је, као таква, заштиту од црногорске државе и у предуставном и уставном периоду (примјера ради, један од механизама уставне заштите државне вјере види се и у норми члана 136. Устава од 1905.г. којом је била ''забрањена свака радња управљена против источно-православне цркве у Црној Гори (прозелитизам)''). Конкордат није закључен као некакав израз ''вјерске толеранције''. Ваљало би поново и пажљиво прочитати члан 27. Берлинског мировног уговора или прочитати књигу Расима Халилагића ''Босна и Херцеговина и Црна Гора од 1790. до 1918. године - територијално формирање у свјетлу међусобних политичких односа'' (ријеч је о магистарској тези која је 1998.г. одбрањена на Факултету политичких наука у Сарајеву пред комисијом којом је предсједавао Нијаз Дураковић. Књигу је 2001.г. објавио ''Ел-Калем'', Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Сарајеву).

Уговор са римским папом од 1886.г. није ништа друго него плод међународно преузете обавезе Црне Горе, а не нека самоникла појава, како то неки данас ненаучно и нетачно желе да прикажу. Црна Гора је морала и хтјела да испоштује своју обавезу и одлуке Берлинског конгреса. Конкордат од 1886.г. представља резултат почетка сређивања правног положаја неправославних у Црној Гори након њеног територијалног проширења и измјене вјерске структуре становништва. Не смије се губити из вида да је Црна Гора у то вријеме била држава без устава, а са неограниченом влашћу Књаза Николе. Ипак, морала је да се правно изграђује, а на то ју је упућивало и окружење. Посебно и највише - Србија.

Црна Гора и положај римокатолика: Дакле, конкордат јесте састављен, потписан од овлашћених представника Црне Горе и Римокатоличке цркве и потврђен је од папе Лава ХІІІ и Књаза Николе што је био услов да би његове одредбе ступиле на снагу и производиле правна дејства. Овим међународним уговором Црне Горе заштићени су, заправо, ''вјероисповиједни интереси'' римокатолика у Црној Гори; регулисан је положај вишег и нижег римокатоличког свештенства; прокламована слобода исповиједања римокатоличке вјере; прописан начин избора архиепископа барског и примаса српског; прописан је текст његове заклетве црногорском књазу; одређен дјелокруг његових унутрашњих надлежности; проглашена је пуноважност римокатоличких и мјешовитих бракова; призната надлежност архиепископа барског у брачним споровима римокатоличких и мјешовитих бракова и, што је посебно важно за овај текст, одређен је, о трошку црногорске владе, начин школовања будућих римокатоличких свештеника у Риму.

Конкордат и српски језик: То је регулисано у члану 12. Конкордата у коме се каже: ''Ради припреме црногорскијех младића способнијех да буду католичкијем свештеницима, Црногорска Влада у споразуму са Архијепископом Барскијем, избираће  неке заслужније, који ће се шиљати у Рим да тамо сврше науке, а ради исте сврхе Влада ће издавати њима пристојну годишњу припомоћ. За првијех пет година, бројећи од датума овога Уговора, шиљаће се по два младића сваке године, а послије само по један сваке година. Ти младићи бити ће обвезани да у Риму уче и српски језик''.

Конкордатом је, као што се види, прописан службени и богослужбени језик римокатолика у Црној Гори. Богослужење је обављано на словенском као богослужбеном, а сва остала комуникација у Црној Гори на службеном језику Црне Горе, а то је, како се из конкордата јасно види, српски језик. Увођење словенског језика у римокатолички мисал у Црној Гори започето је, заправо, чланом 11. конкордата у коме се каже да се ''молитва за Владаоца ''Господи спаси Књаза'' има пјевати при службама Божијим у словенском језику''.

Књаз Никола и језичка питања: Инсистирање Књаза Николе на дефинисању уговорне обавезе будућих римокатоличких свештеника из Црне Горе да у Риму, током теолошког школовања, обавезно уче српски језик представља веома јасну поруку. Књаз Никола није имао потребу да од свог већинског народа и у свом народу посебним правним нормама и законодавством штити српски језик као службени, али је међународним уговором са Римокатоличком црквом штитио службени језик своје државе у својој држави. И то што су и папа Лав ХІІІ и читава Римокатоличка црква прихватили захтјев Књаза Николе и Црне Горе да будући римокатолички свештеници - држављани Црне Горе - на школовању у Риму обавезно изучавају српски језик такође има своју тежину и за оно и за ово вријеме. И то из више разлога.

Из овога се јасно види како се називао службени језик Црне Горе у оно вријеме. Римски папа, чија је папска непогрјешивост одређена на Првом ватиканском концилу 1870. године (дакле само 16 година прије потписивања конкордата са Црном Гором), прихватио је захтјев Црне Горе у погледу српског језика као службеног језика свих римокатолика у Црној Гори. Такав став римског папе није, колико је нама познато, измијењен од потоњих римских понтифекса неким званичним документом сличне снаге. Чињеница је и то ниједан надбискуп барски и бискуп которски од тада до данас није, а и како би могао, порекао одлуку папе Лава ХІІІ о српском језику као службеном језику свих римокатолика у Црној Гори. Ни папа Лав ХІІІ, а ни његови насљедници, нису самовољно могли да мијењају ниједан члан конкордата, јер су чланом 13. једностране измјене конкордата биле забрањене. 

Барски надбискупи и српски језик: И ступање на дужност свих потоњих барских надбискупа након конкордата свједочи да им је српски језик био службени. Барски надбискупи су, сходно члану 4. конкордата, на службеном српском језику, а у руке Књаза Црногорскога, полагали заклетву. И то је лако објашњиво. Књаз Никола је заклетву у својој држави.

Занимљиво је и то да је и римокатоличка вјеронаука у државним школама извођена на службеном српском језику. То је ''дух конкордата који је Црна Гора потписала са Ватиканом крајем ХІХ вијека''. Сматрамо да је веома значајно што је предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић 16. јануара 2006.г. приликом аудијенције поклонио папи Бенедикту ХVІ примјерак конкордата из 1886. године. Ко пажљиво прочита одредбе Конкордата од 1886.г. лако ће уочити ове чињенице.

Црна Гора и нови конкордат: Већ неколико година, нарочито након референдума, један број државних званичника је више пута најавио могућност потписивања између Црне Горе и Свете Столице. Помињане су двије могућности: прва, ново ратификовање Конкордата од 1886.г. и друга, закључивање новог конкордата између Владе Црне Горе и Свете Столице.

У овом тренутку и у садашњем правном систему Црне Горе ни једна од двије могућности не би била законита и у складу са Уставом и важећим законима Црне Горе.

Прије свега, губи се из вида чињеница да је правни положај свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори већ регулисан. То законодавство није савршено, има доста мана и правних недостатака, али сваки правник ће се сложити да је у овом тренутку правни положај свих цркава и вјерских заједница регулисан на исти начин. У вријеме потписивања Конкордата од 1886.г. правни положај римокатолика у Црној Гори уопште није био правно регулисан. То је прва битна разлика у правном поретку ондашње и данашње Црне Горе. Ново ратификовање конкордата од 1886.г. би у садашњем правном систему Црне Горе представљало ”немогућу мисију” у правном погледу.

Држава Црна Гора и држава Ватикан: Црна Гора, сагласно ст. 1. чл. 15. Устава од 2007.г. ”на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама”. У том погледу, нема ничег спорног између пријатељских односа између државе Црне Горе и државе Ватикан. Црна Гора са свим међународно признатим државама, чланицама Уједињених нација, треба да сарађује и развија пријатељске односе. Али, ти односи, као и међународни уговори, не могу угрожавати правни поредак Црне Горе.

Овдје је од велике важности уочавање велике разлике између билатералних уговора државе Црне Горе и државе Ватикан од билатералних уговора државе Црне Горе и Свете Столице као вјерске институције. Црна Гора већ има међудржавне уговоре са државом Ватикан, а и, као што је познато, успостављене дипломатске односе на амбасадорском нивоу. Уговор између двије државе не нарушава равноправност цркава и вјерских заједница, али, у оваквим правним оквирима као што је црногорски, уговор о вјерским питањима за римокатолике би нарушавао равноправност цркава и вјерских заједница. Из тих разлога, такав конкордат је правно недопустив.

Конкордат и уставна неравноправност: Први и највећи проблем евентуалног будућег конкордата /чији нацрт, нигдје није објављен тако да то додатно оптерећује тај процес/ јесте нарушавање Уставом и законима загарантоване равноправности и једнакости правног положаја свих осталих цркава и вјерских заједница.

Како се конкордатом угрожава равноправност цркава и вјерских заједница у Црној Гори? Одговор на ово питање треба пронаћи, а лако га је наћи, у Уставу и важећим законима Црне Горе. У ст. 2. чл. 14. важећег Устава прописано је да су ”вјерске заједнице равноправне”. Ова одредба означава да се њихова правна равноправност постиже само и једино тако што ће им се на исти правни начин и у истом обиму права ријешити и гарантовати правни положај. Евентуалним конкордатом постојећа равноправност би била нарушена. У ст. 2. чл. 17. Устава је прописано да су ”сви пред законом једнаки, без обзира на било какву посебност или лично својство”. Ова одредба се односи на сва физичка и правна лица, па и на цркве и вјерске заједнице. Евентуалним конкордатом би се нарушила једнакост цркава и вјерских заједница без обзира на чињеницу што Ватикан представља и државну и црквену власт, тј. има такву посебност, тј. дуализам у односу на друге цркве и вјерске заједнице које су само вјерске институције. У ст. 1. чл. 8. Устава забрањена је ”свака непосредна или посредна дискриминација по било ком основу”. Како би се у случају потписивања конкордата извршила непосредна дискриминација? Свако, па и конкордатско нарушавање једнакости и равноправности представља темељни основ за дискриминацију. Друге цркве и вјерске заједнице би, након евентуалног потписивања конкордата, биле дискриминисане у односу на Римокатоличку цркву у Црној Гори тако што би њихов положај и даље остао ријешен на основу закона као израза једне, државне воље, а положај римокатолика уговором, тј. сагласношћу воља само двије стране. Све и када би све цркве и вјерске заједнице дале своју сагласност на потписивање конкордата, такав уговор би и даље био неуставан и незаконит. Имао би и несагледиве друштвене посљедице.

Конкордат и црногорски закони: Затим, у ст. 4. чл. 2. важећег Закона о правном положају вјерских заједница од 1977.г. прописано да ”све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај”. Евентуални конкордат са Ватиканом би створио такву могућност да све вјерске заједнице немају једнака права и једнак правни положај. И из тог разлога, евентуални конкордат би био незаконит. Даље, ст. 2. чл. 8. истог закона о вјерским заједницама забрањује било какве повластице, предности или посебну заштиту по основу својих вјерских убјеђења. Ова одредба се односи и на грађане и на вјерске заједнице.

Ово је више него довољно правних чињеница о овом питању, али их има још /довољно је погледати нови анти-дискриминациони закон у Црној Гори/.

Како су то ријешиле друге државе? Они који су припремали конкордат нису имали у виду напријед изнијете правне чињенице, а, према мојим сазнањима носилац тог пројекта је амбасадор Црне Горе у Ватикану Антон Сбутега, љекар и рођени брат покојног римокатоличког свештеника дон Бранка Сбутеге. Нећу да будем малициозан, па да његове активности у том погледу посматрам кроз чињеницу да је амбасадор ревносни, јавни римокатолички вјерник /што изузетно поштујем/ и рођени брат пок. дон Бранка Сбутеге. Прва чињеница коју уочавам јесте да он није правник. Сложићемо се да чињеница да је неко вјерник и љекар не може замијенити правна знања. Тај оптерећујућа чињеница не ослобађа одговорности правнике из ресорних министарстава.

Ни у Хрватској као земљи са већинским римокатоличким становништвом правни положај Римокатоличке цркве није ријешен тако што је нарушен Устав Хрватске, било који закон или угрожена равноправност других цркава и вјерских заједница. Исти је случај и са Босном и Херцеговином. Наводим само ова два примјера као земаља које су у блиској прошлости потписале конкордате са Светом Столицом, али и другим црквама и вјерским заједницама. Да су осмислитељи новог евентуалног конкордата проучили како су потписани конкордати у ове двије земље онда не би упали у озбиљан правни проблем. Наиме, и Хрватска и Босна су прво донијеле нове законе о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница и у њима прописале могућност за закључивање конкорадата, али не само са Светом Столицом него са свим цркама и вјерским заједницама. Те државе су, након доношења закона, приступиле потписивању конкордата, тј. уговора са свим црквама и вјерским заједницама које врше вјерску мисију у тим државама. На жалост, важећи црногорски Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г. не допушта такву могућност. Из тих, као и претходно наведених разлога, евентуални конкордат са Светом Столицом би био незаконит.

Конкордат и имовинска питања римокатолика: Ван памети су наводи да ће се конкордатом ”ријешити имовинска питања Римокатоличке цркве у Црној Гори”. Свакоме је јасно да су та питања већ ријешена не само за Римокатоличку цркву него и за друге цркве и вјерске заједнице. Можда се то некоме не свиђа, али морам да подсјетим да су имовинска права свих физичких и правних лица ријешена и заштићена важећим Законом о својинско-правним односима, који је недавно усвојен двотрећинском већином у Скупштини Црне Горе. Из тих разлога, а и на основу тога закона, не може се конкордатом као Владиним уговором нарушавати важност Закона о својинско-правним односима и уводити додатна правна заштита имовинских права Римокатоличке цркве која уопште нису угрожено и која, као и свака друга имовина, има сасвим довољан правни оквир заштите у постојећем законодавству.

Може бити да ће се евентуални конкордат бавити реституцијом одузете имовине Римокатоличке цркве у Црној Гори након Другог свјетског рата. Али, и ту постоји правни проблем. Држава још није донијела Закон о реституцији одузете имовине црквама и вјерским заједницама /а дужна је то учини у процесу европских интеграција/. Ни то питање се не може рјешавати на начин који ће нарушити равноправност и једнакост цркава и вјерских заједница у том погледу.

Православна Црква у Црној Гори је безброј пута до сада јавно апеловала на власт да осјетљиво питање правног положаја цркава и вјерских заједница ријеши тако што ће донијети један модеран европски закон за ту област. Из тих разлога је је прије неку годину и одржан велики међународни научни скуп у Бару на коме су учествовали бројни стручњаци, па чак и неки из најважнијих европских институција. На жалост, ти апели до сада нису уродили плодом из свима познатих разлога.

На крају, Црна Гора мора водити рачуна да је земља са апсолутно већинским православним становништвом, али и о свом угледу. Ако се имају у виду све напријед наведене правне чињенице, а има их још, онда такав уговор не би могао бити ратификован у Скупштини Црне Горе нити би, судећи по законским нормама, могао да добије сагласност надлежних скупштинских одбора. Уколико би се то и неким случајем догодило вољом владајуће већине, а против Устава и закона, онда би цио случај ишао пред Уставни суд. А ако би и Уставни суд донио одлуку која би била у супротности са Уставом и законима онда би случај дошао до Европског суда за људска права, који не толерише нарушавање неравноправности и спровођење дискриминације. Мислим да ни Црној Гори ни Светој Столици такав епилог не иде у корист.

Треба имати у виду да питање конкордата са Светом Столицом нигдје није тако избрзано као у Црној Гори. Књажевина Црна Гора је о томе деценијама разговарала и преговарала, а то се најбоље види из сачуване преписке ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера. Не видим ниједан разлог да се данас томе приступа на овакав, правно неутемељен, да не кажем дилетантски начин. Прво треба донијети европски закон о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори у коме треба предвидјети и такву одредбу за све цркве и вјерске заједнице, а потом приступити потписивању појединачних, али истовјетних конкордата и уговора са свим црквама и вјерским заједница. То је једини правни пут.