Реч читаоцу:

С обзиром на све чешће појаве у нашој Цркви да се борба за веру у Христа Богочовека претвара у борбу против Цркве и црквеног поретка, почео сам са објављивањем серије чланака у којима ћу се бавити овом проблематиком. За разлику од разних анонимних "бораца за веру" пишем под својим именом и презименом са чврстим уверењем да се у наше време борба за истинску веру православну пре свега пројављује као борба за здраво и исправно схватање Цркве као Тела Христовог и спасења које бива кроз њу и светотајински живот црквени. Следујући речима Господњим да ће нас "Истина ослободити" (Jн. 8,32) почео сам да пишем о овој теми ослањајући се на аргументе са циљем да покажем да саврмени црквоборци манипулишу истином како би обманули необавештене. Циљ тих "бораца за веру" је заправо борба за ЗАВЕРУ која је усмерена против Цркве.

четвртак, 09. децембар 2010.

Колумна Борба за веру 20 - Црква и раскол, Правда 9. децембар 2010. год.

Протојереј мр Велибор Џомић

Још увек, али са смањеним интересовањем, медији прате случај рашчињеног Епископа Артемија. Наравно, медији и постоје ради извештавања о свим важним догађајима у друштву, па и о догађајима у и око Српске Цркве. Међутим, то право и обавеза медија не оправдавају бројне непрецизности, нетачности, једностраности, тенденциозности и олаке констатације.

Нетачно је да се рашчињавањем Епископа Артемија због бројних канонских кривица догодио „раскол у Српској Цркви“. Нико неће да примети да је реч о класичном стварању једне нове секте што представља сасвим природни завршетак након вишегодишњег секташког понашања и демонстрирања секташке психологије.

Пре свега, у Српској Цркви се није догодио раскол попут оног у Америци или Македонији. Још мање је упоредив случај рашчињеног Епископа Артемија са случејем рашчињеног Епископа Америчко-Канадског Дионисија 1963. године. Уз Епископа Дионисија су 1963.г. кренули верници, свештеници, мали број монаха, националне организације, изгнани политичари, део четника, а добар део храмова и црквене имовине је, због тамошњих правних прилика, остао под његовом јурисдикцијом. За монахом Артемијем, као што је познато, није кренуо народ са Косова и Метохије, храмови су у власништву Српске Цркве, сво свештенство и највећи део монаштва је веран црквеним одлукама и поретку. Нису невидљиве ни секташке методе Артемијевих следбеника које користе како би придобили вечи број нових жртава – шаљу СМС поруке и мејлове, обијају прагове необавештених домаћина, деле летке и разгледнице са Артемијевим сликама и стварају затворену заједницу „правоверних“!

„Познаваоци прилика“ и „верски аналитичари“ никако нису увидели да случај рашчињеног Епископа Артемија највише личи случају рашчињеног Епископа Западноевропског Дамаскина (Давидовића). Томе довољно иде у прилог и чињеница да управо г. Давидовић данас, након својевремене јавне подршке распопу Дедеићу у Црној Гори, шаље подршку и монаху Артемију док се лажно представља да је православни епископ. При томе, не треба заборавити је Артемије као епископ 2003.г. учествовао у доношењу саборске одлуке о Дамаскиновом рашчињењу. И то на исти начин као што је и Сабор ове године донео одлуку о Артемијевом рашчињењу. Тадашњем Епископу Артемију том приликом није сметало гласање, а Сабор није поредио са Скупштином као што то данас чини покушавајући да се прикаже „невином жртвом у Српској Цркви“.

До мене већ више месеци и од више људи који имају изражено национално осећање стижу гласови њихове забринутости „због раскола који ће досегнути неслућене размере и оставити трајне последице“. Иако поштујем и уважавам многе од тих људи, а посебно поштујем њихову борбу за национално достојанство Срба у времену глобализације и отуђења, сматрам да претерују или, боље рећи, да прегоне у таквим проценама. Разлог за такву забринутост пре свега видим у чињеници да њима није био познат садржај „случаја Артемије“. Затим, такав раскол је немогућ и из напред речених разлога.

Наравно, никоме не може да буде мило нити имамо разлога да будемо срећни и задовољни што је рашчињени Владика Артемије својим вишегодишњим чињењем и нечињењем нанео велику бруку и Српској Цркви и себи. Још је горчије сазнање да он нема намеру да стане у свом духовном суноврату.

Ипак, Српска Црква наставља своју мисију у своме народу сабирајући све духовне потомке Светога Саве на исти начин као што је то кроз векове радила у оваквим, па и много тежим ситуацијама. Цркву чине људи, али је чува Бог.

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.