БОРБА ЗА ВЕРУ - протојереј Велибор Џомић

Протојереј Велибор Џомић - Сарадња, а не сукоби између Цркве и државе, Побједа 27. јуни 2011.год.

2011-06-29T17:48:00.002+02:00

ЛИЧНИ СТАВ

САРАДЊА, А НЕ СУКОБИ ИЗМЕЂУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ

(Правна анализа Темељног уговора између Владе Црне Горе и Свете Столице)

”Побједа”, Подгорица, 27. јуни 2011.г.

Пише: Протојереј мр Велибор Џомић

Као што је јавност информисана, премијер Црне Горе Лукшић и кардинал Бертонео су 24. јуна у Ватикану потписали темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице. Ријеч је, дакле, о уговору између једне суверене државе и једне вјерске институције. Досадашњи међудржавни споразуми државе Црне Горе и државе Ватикан о државним питањима се не разликују од сличних уговора које је Црна Гора потписала са другим државама, па и Ватиканом, и због тога нијесу побуђивали пажњу јавности.

Митрополија Црногорско-Приморска је, прије потписивања уговора, јасно саопштила да се не противи уговорном рјешавању односа између државе и цркава и вјерских заједница. Ријеч је о европском стандарду који је примијењен у многим европским државама. Међутим, Митрополија је јасно саопштила да је против селективног, непринципијелног и дискриминаторног рјешавања односа у овом тренутку како због могућности увођења неравноправности у погледу правног положаја тако и због тренутно неадекватног правног оквира у Црној Гори. (Не)примјенљивост темељног уговора Црне Горе и Свете Столице ће у блиској будућности посвједочити исправност таквог става који је утемељен на важећим правним нормама црногорског законодавства.

Нови темељни уговор у црногорске друштвене и правне токове уноси доста новинâ. Прије свега, мора се нагласити да уговор, иако је потписан од стране овлашћених лица, још увијек не производи правна дејства ни у Црној Гори ни у Ватикану. Он ће ступити на снагу тек након спроведеног поступка ратификације у Скупштини Црне Горе и Светој Столици и правна дејства ће производити тек након размјене важећих докумената о ратификовању (чл. 21). У овом тренутку се само може нагађати о датуму када ће темељни уговор ступити на снагу.

За разлику од уговора Књажевине Црне Горе и Свете Столице, који је имао 14 чланова, нови уговор има 21 члан (такође, има 2 члана мање од босанског и хрватског. За разлику од црногорског, босански уговор садржи и додатни протокол). Уговор, нема сумње, регулише правни оквир између Католичке цркве и државе Црне Горе, а што је и наглашено у првом ставу преамбуле уговора. Уговор је сачињен, како је наведено у преамбули, ”на основу уставних начела Црне Горе која се тичу вјерских слобода” и ”докумената II Ватиканског сабора и одредаба канонског права”.

Осим што је ово први уговор у републиканској традицији Црне Горе, мора се нагласити да је ово први правни акт који у правном систему Црне Горе афирмише и у цјелости признаје одредбе канонског права, у овом случају Римокатоличке цркве. Овдје није ријеч ни о каквој екслузивности Црне Горе и Свете Столице. Ријеч је о стандарду који је примијењен у свим земљама Европске уније на који је, током претходних година, више пута указивано са више релевантних адреса. У тексту уговора, канонско право Римокатоличке цркве се помиње чак седам пута, а канонски прописи исте цркве једном. Та чињеница довољно говори о важности поштовања норми канонског права сваке цркве (или шеријатског права код муслимана) приликом регулисања њихових међусобних односа. Уговор јасно показује да без пуног поштовања унутрашњих канонских прописа цркве нема и не може бити регулисања њихових међусобних односа. Темељни уговор између Црне Горе и Свете Столице демантује раније изношене ставове да држава није дужна да поштује одредбе канонског права приликом регулисања односа са црквама и вјерским заједницама.

Према научним критеријумима, у Црној Гори је, на основу важећег Устава и других прописа, примјењен тзв. систем стриктне одвојености државе и цркава и вјерских заједница. Тај систем је превазиђен и одбачен у скоро свим секуларним и грађанским државама Европске уније (осим у Француској и Холандији). Од изузетног је значаја што се у Црној Гори афирмише тзв. систем кооперативне сарадње између државе и цркава и вјерских заједница што јесте стандард модерних држава и представља велико цивилизацијско достигнуће. Тај систем почива на аксиоми позитивне улоге које су цркве и вјерске заједнице, којима, иначе, у свим државама припада највећи број грађана, одиграле кроз историју и коју имају данас у погледу њихове улоге на друштвеном, културном, образовном и хуманитарном плану. Тај систем показује да црква и држава представљају двије посебне институције које су одвојене у погледу својих надлежности, али које су упућене једна на другу у дјеловању, свака на свој начин, ради добра личности и заједнице. Овај систем цркву не своди на олтаре и црквене порте већ јој, напротив, признаје контруктивну улогу у друштву и јамчи слободу дјеловања у конкретном правном оквиру. То не значи да су црквени људи и клирици под неком врстом имунитета, али истовремено подразумијева слободу и одговорност. Устав Црне Горе у овом тренутку не представља правну сметњу да се убудуће примјењује систем кооперативне сарадње.

У чл. 1. уговора се то јасно потврђује одредбом да су ”држава и Католичка црква, свака у свом подручју независне и самосталне” те да се ”обавезују да поштују то начело”, али ”и да ће међусобно сарађивати у циљу цјеловитог, тј. духовног и материјалног развоја човјека и промовисања општег добра”.

Након овога, од изузетног је значаја и одредба по којој се Црна Гора обавезала да Римокатоличкој цркви, умјесто досадашњег грађанско-правног или приватно-правног, призна јавно-правни субјективитет. И то представља стандард у многим државама ЕУ. Црква у Црној Гори постаје јавно-правна институција са одређеним јавно-правним овлашћењима у оквиру закона. Јавно-правни субјективитет на основу готово истовјетних уговора већ имају Римокатоличка црква, СПЦ, Исламска заједница и неке евангелистичке цркве у Босни и Херцеговини и Хрватској. У Словенији су цркве и вјерске заједнице ”правна лица посебног права” (ст. 3. чл. 6. словеначког закона од 2007.г.). У Србији, гдје је на снази Закон о црквама и вјерским заједницама од 2006.г., цркве и вјерске заједнице немају јавно-правни субјективитет него су, као и у Словенији, институције sui generis (знајући само за ову веома важну правну разлику, сасвим су неосноване критике на рачун тог закона у погледу тих рјешења, јер је он цркавама и вјерским заједницама додијелио много мање од онога што имају у Хрватској и Босни). Искрено речено, иако сам раније знао да је у припремама новог уговора Црне Горе и Свете Столице помињана могућност признавања јавно-правног субјективитета Римокатоличке цркве, нијесам се надао да ће се таква одредба наћи у новом уговору и то из више разлога. Вјерујем да ће бити прилике да то образложим неком приликом. У сваком случају, ово је нови помак у правној историји Црне Горе.

Црна Гора, након ступања овог уговора на снагу, има више обавеза према Римокатоличкој цркви у Црној Гори, а међу најважније спада: поштовање њене независности и самосталности; самосталности у погледу унутрашњег црквеног уређења које подразумијева оснивање, мијењање или укидање над/бискупије и нижих црквених тијела; именовања, смјењивања и премјештаја над/бискупа; поштовање богослужења и богослужбених мјеста, цркава, капела и самостана; увођење нових нерадних дана за римокатолике (већ раније у ”Побједи” помињани празник ”свих Светих” 1. новембра); поштовање права на црквену имовину и слободно располагање том имовином према одредбама канонског права и важећег законодавства); поштовање права на слободу комуникације са Светом Столицом и бискупским конференцијама других држава, као и црквама и вјерским заједницама; право на слободно вршење црквене мисије; признавање јавно-правног субјективитета Римокатоличке цркве у Црној Гори и свих црквених установа (над/бискупије, ординаријата, жупа, самостана, журних уреда итсл.) по одредбама канонског права, па чак и обавезу државних органа да у случају кривичне истраге против свештених лица прво обавијесте надлежне више црквене власти (чл. 8.) и многе друге.

Римокатоличка црква у Црној Гори, по уговору, има далеко мање обавеза према Црној Гори и то: поштовање државно-правног поретка и регистровање канонских удружења и хуманитарних организација по препоруци црквених власти. Судећи по овоме, држава је преузела на себе много више обавеза које треба да испуни и испуњава.

Иако вјерујем да ће се некима у Црној Гори учинити да је Римокатоличкој цркви дато превише права, ако се документ посматра у цјелости, може се констатовати да је Римокатоличка црква у Црној Гори добила мање права у односу на уговоре са државама у окружењу.

Уговором је потврђено да имовина Римокатоличке цркве, укључујући и храмове и покретна добра који су заштићени као културна добра, припада Римокатоличкој цркви у Црној Гори. Уговором се не спори да се црквена имовина налази у држави Црној Гори и да остаје у Црној Гори, али је власник те имовине Римокатоличка црква, тј. њене канонске организационе установе. У прилог тој чињеници свједочи и ст. 1. чл. 12. уговора, који регулише питање реституције имовине која је Римокатоличкој цркви у Црној Гори одузета, као и Православној Цркви и Исламској заједници, након Другог свјетског рата. У погледу реституције, која представља обавезу сваке државе у процесу придруживања Европској унији, уговор, за разлику од свог босанског узора, не рјешава то питање у року од 10 година него начелно предвиђа да ће се реституција спровести у складу са законом који ће бити донијет, уз претходни договор са надлежним црквеним властима. Иако не бих имао ништа против да је и то питање ријешено уговором, ипак морам да констатујем да је уговор демантовао раније тврдње и ставове појединих римокатоличких званичника из Црне Горе (о томе имам и писане доказе) да ће се реституција одузете имовине Римокатоличке цркве ”рјешавати на дипломатском нивоу”. Оваква одредба темељног уговора данас упућује и представнике Римокатоличке цркве, која потражује одузету имовину, на разумијевање и конструктивну сарадњу како са државом Црном Гором тако и са Православном Црквом и Исламском заједницом.

Од велике је важности и то што је потврђено искључиво право Свете Столице, тј. римског папе за именовање над/бискупа у Црној Гори. У овом погледу, уочава се разлика у односу на чл. 2. црногорског конкордата од 1886.г. по коме је римски папа, прије именовања Архиепископа (надбискупа) барског био дужан о имену кандидата обавијести Владу Црне Горе како би се утврдило ”има ли чина или разлога политичке или грађанске нарави који би се томе противили”. Стављањем права именовања над/бискупа и свих црквених чинова у искључиву надлежност Свете Столице и бискупа (чл. 6.), без икакве сагласности или мишљења Владе о личности кандидата, Црна Гора је испоштовала начело унутрашње аутономије Римокатоличке цркве, које је, мора се признати, и до сада било поштовано.

Такође, веома је значајна уговорна најава увођења вјерске наставе у јавне школе по слободном избору ђака и њихових родитеља. Уговор Римокатоличкој цркви даје право на духовну бригу у оружаним снагама и полицији Црне Горе, а оно се остварује кроз увођење свештенства у те државне службе што је пракса ЕУ, па чак и НАТО-пакта.

У уговору су регулисана и нека питања која су већ регулисана црногорским законима (право на духовну бригу у затворима, болницама и сиротиштима; право на оснивање хуманитарних организација; право на оснивање фондација и религиозних удружења; право на оснивање радио и ТВ станица; право на штампање и дистрибуцију религиозних издања; право на слободу дјеловања и јавног иступања и усмено и писмено изражавање итсл). Остаје нејасно шта се подразумијева под правом ”приступа јавним средствима информисања (новине, радио, телевизија, интернет)”. Питање је сложеније уколико се зна да у Црној Гори, као и у другим државама, постоје јавни сервиси и приватни медији. Влада нема права да утиче на креирање уређивачке политике ниједног медија. Остаје да се види реакција медија на ову одредбу, тј. да ли ће она бити схваћена као нарушавање аутономије медија. Али, сматрам да се конструктивним дијалогом, уз сагледавање упоредних искустава из других држава, може доћи до прихватљивих рјешења која неће угрозити аутономију и самосталност медија и која ће испоштовати оно што јесте стандард објективног информисања о духовном животу и активностима цркава и вјерских заједница у друштву.

Након ове кратке правне анализе начела и одредаба Темељног уговора Владе Црне Горе и Свете Столице може се закључити да државне органе Црне Горе очекује велики и захтјеван посао у блиској будућности. С једне стране, треба приступити реализацији обавеза из Темељног уговора са Светом Столицом, а то се постиже кроз измјену постојећих закона (на примјер, Закона о војсци, полицији, образовању, свјетковању вјерских празника, матичним службама итд.) и доношење нових закона (о црквама и вјерским заједницама, о реституцији одузете имовине цркава и вјерских заједница). Дио постојећих закона (прије свега, Закон о својинско-правним односима, о заштити културних добара и слични) представљају довоаљан правни оквир за ова питања и не захтјевају хитне измјене и допуне). С друге стране, на исти начин као и са Римокатоличком црквом, сходно најави премијера Лукшића, треба отворити дијалог са Православном Црквом, Исламском заједницом и другим вјерским заједницама те припремити и потписати уговоре који ће и њима, на основу канонског и шеријатског права, гарантовати исти обим права и једнакост правног статуса.

Протојереј Велибор Џомић - Црна Гора и Конкордат(и) са Ватиканом

2011-06-25T09:09:00.002+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

ЦРНА ГОРА И КОНКОРДАТ(И) СА ВАТИКАНОМ

Најаве да ће држава Црна Гора ускоро потписати Конкордат са Ватиканом отвара бројна правна питања. Портал Аналитика на овај начин отвара дијалог о том питању. Из тих разлога, позивамо стручњаке из разних области, а прије свега правнике, да се укључе у расправу на ову тему.

Већ неколико година уназад веома често слушамо црногорске званичнике и политичаре како истичу чињеницу да је Књажевина Црна Гора 1886. године прва балканска држава која је закључила конкордат (уговор) са римским папом и на тај начин регулисала правни положај римокатолика у Црној Гори. Тачно је да је Књажевина Црна Гора 18. августа 1886.г. закључила уговор са римским папом. У Риму су га, након претходних договора папе Лава ХІІІ и Књаза Николе, потписали кардинал Лодовико Јакобини, папин лични секретар, и Јован Сундечић, књажев лични секретар. Текст потписаног конкордата је објављен у ''Гласу Црногорца'' бр. 42 од 21. октобра 1886. године. До данас је прештампан у више књига и зборника.

Конкордат и друге вјере: У данашње вријеме, нарочито током посљедњих неколико година, конкордат Књаза Николе и папе Лава ХІІІ се тумачи веома тенденциозно и приказује политикантски провидно. У неодмјереним изјавама поводом конкордата од 1886.г. се одлази толико далеко да једни истичу хиљадугодишњу, а други двије хиљаде година дуге везе Црне Горе и Римокатоличке цркве!?! Такви се у оцјенама не разилазе се много: само хиљаду година. Садржину конкордата и његов значај промашио је чак и папа Бенедикт ХVІ тврдњом, саопштеном преко амбасадора Црне Горе Антона Сбутеге, да је наведеним конкордатом у Црној Гори ''потврђена равноправност свих вјера'' (''Побједа'', 7. 2. 2007.г.). Конкордат се, судећи по одребама у њему, уопште није тицао других вјера у Црној Гори. Он се једино тицао припадника римокатоличке вјероисповијести с једне и Црне Горе као државе с друге стране. Конкордат се никако није тицао нити се могао тицати Православља као већинске и у то вријеме државне вјере у Црној Гори. Није се тицао ни припадника исламске вјероисповијести чији правни положај у Црној Гори током читаве владавине Књаза/Краља Николе није био регулисан на један од до тада примијењиваних правних начина. Не би било нормално, а ни прихватљиво, да један римски папа (иако му не би било мрзно) потписује уговор о положају православних у њиховој држави и муслимана као мањине у тој држави. Ни Књаз Никола то ни у сну не би дозволио.

Конкордат и вјерска толеранција: Нису ријетки данашњи политичари, правници и историчари који међународни уговор о положају римокатолика у Црној Гори тумаче као ''врхунац вјерске толеранције'' подразумијевајући тај појам у његовом данашњем изразу и значењу. Црна Гора Књаза Николе је била књажевина у којој је православна вјера и прије доношења Устава од 1905.г. била државна вјера и уживала је, као таква, заштиту од црногорске државе и у предуставном и уставном периоду (примјера ради, један од механизама уставне заштите државне вјере види се и у норми члана 136. Устава од 1905.г. којом је била ''забрањена свака радња управљена против источно-православне цркве у Црној Гори (прозелитизам)''). Конкордат није закључен као некакав израз ''вјерске толеранције''. Ваљало би поново и пажљиво прочитати члан 27. Берлинског мировног уговора или прочитати књигу Расима Халилагића ''Босна и Херцеговина и Црна Гора од 1790. до 1918. године - територијално формирање у свјетлу међусобних политичких односа'' (ријеч је о магистарској тези која је 1998.г. одбрањена на Факултету политичких наука у Сарајеву пред комисијом којом је предсједавао Нијаз Дураковић. Књигу је 2001.г. објавио ''Ел-Калем'', Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Сарајеву).

Уговор са римским папом од 1886.г. није ништа друго него плод међународно преузете обавезе Црне Горе, а не нека самоникла појава, како то неки данас ненаучно и нетачно желе да прикажу. Црна Гора је морала и хтјела да испоштује своју обавезу и одлуке Берлинског конгреса. Конкордат од 1886.г. представља резултат почетка сређивања правног положаја неправославних у Црној Гори након њеног територијалног проширења и измјене вјерске структуре становништва. Не смије се губити из вида да је Црна Гора у то вријеме била држава без устава, а са неограниченом влашћу Књаза Николе. Ипак, морала је да се правно изграђује, а на то ју је упућивало и окружење. Посебно и највише - Србија.

Црна Гора и положај римокатолика: Дакле, конкордат јесте састављен, потписан од овлашћених представника Црне Горе и Римокатоличке цркве и потврђен је од папе Лава ХІІІ и Књаза Николе што је био услов да би његове одредбе ступиле на снагу и производиле правна дејства. Овим међународним уговором Црне Горе заштићени су, заправо, ''вјероисповиједни интереси'' римокатолика у Црној Гори; регулисан је положај вишег и нижег римокатоличког свештенства; прокламована слобода исповиједања римокатоличке вјере; прописан начин избора архиепископа барског и примаса српског; прописан је текст његове заклетве црногорском књазу; одређен дјелокруг његових унутрашњих надлежности; проглашена је пуноважност римокатоличких и мјешовитих бракова; призната надлежност архиепископа барског у брачним споровима римокатоличких и мјешовитих бракова и, што је посебно важно за овај текст, одређен је, о трошку црногорске владе, начин школовања будућих римокатоличких свештеника у Риму.

Конкордат и српски језик: То је регулисано у члану 12. Конкордата у коме се каже: ''Ради припреме црногорскијех младића способнијех да буду католичкијем свештеницима, Црногорска Влада у споразуму са Архијепископом Барскијем, избираће неке заслужније, који ће се шиљати у Рим да тамо сврше науке, а ради исте сврхе Влада ће издавати њима пристојну годишњу припомоћ. За првијех пет година, бројећи од датума овога Уговора, шиљаће се по два младића сваке године, а послије само по један сваке година. Ти младићи бити ће обвезани да у Риму уче и српски језик''.

Конкордатом је, као што се види, прописан службени и богослужбени језик римокатолика у Црној Гори. Богослужење је обављано на словенском као богослужбеном, а сва остала комуникација у Црној Гори на службеном језику Црне Горе, а то је, како се из конкордата јасно види, српски језик. Увођење словенског језика у римокатолички мисал у Црној Гори започето је, заправо, чланом 11. конкордата у коме се каже да се ''молитва за Владаоца ''Господи спаси Књаза'' има пјевати при службама Божијим у словенском језику''.

Књаз Никола и језичка питања: Инсистирање Књаза Николе на дефинисању уговорне обавезе будућих римокатоличких свештеника из Црне Горе да у Риму, током теолошког школовања, обавезно уче српски језик представља веома јасну поруку. Књаз Никола није имао потребу да од свог већинског народа и у свом народу посебним правним нормама и законодавством штити српски језик као службени, али је међународним уговором са Римокатоличком црквом штитио службени језик своје државе у својој држави. И то што су и папа Лав ХІІІ и читава Римокатоличка црква прихватили захтјев Књаза Николе и Црне Горе да будући римокатолички свештеници - држављани Црне Горе - на школовању у Риму обавезно изучавају српски језик такође има своју тежину и за оно и за ово вријеме. И то из више разлога.

Из овога се јасно види како се називао службени језик Црне Горе у оно вријеме. Римски папа, чија је папска непогрјешивост одређена на Првом ватиканском концилу 1870. године (дакле само 16 година прије потписивања конкордата са Црном Гором), прихватио је захтјев Црне Горе у погледу српског језика као службеног језика свих римокатолика у Црној Гори. Такав став римског папе није, колико је нама познато, измијењен од потоњих римских понтифекса неким званичним документом сличне снаге. Чињеница је и то ниједан надбискуп барски и бискуп которски од тада до данас није, а и како би могао, порекао одлуку папе Лава ХІІІ о српском језику као службеном језику свих римокатолика у Црној Гори. Ни папа Лав ХІІІ, а ни његови насљедници, нису самовољно могли да мијењају ниједан члан конкордата, јер су чланом 13. једностране измјене конкордата биле забрањене.

Барски надбискупи и српски језик: И ступање на дужност свих потоњих барских надбискупа након конкордата свједочи да им је српски језик био службени. Барски надбискупи су, сходно члану 4. конкордата, на службеном српском језику, а у руке Књаза Црногорскога, полагали заклетву. И то је лако објашњиво. Књаз Никола је заклетву у својој држави.

Занимљиво је и то да је и римокатоличка вјеронаука у државним школама извођена на службеном српском језику. То је ''дух конкордата који је Црна Гора потписала са Ватиканом крајем ХІХ вијека''. Сматрамо да је веома значајно што је предсједник Црне Горе г. Филип Вујановић 16. јануара 2006.г. приликом аудијенције поклонио папи Бенедикту ХVІ примјерак конкордата из 1886. године. Ко пажљиво прочита одредбе Конкордата од 1886.г. лако ће уочити ове чињенице.

Црна Гора и нови конкордат: Већ неколико година, нарочито након референдума, један број државних званичника је више пута најавио могућност потписивања између Црне Горе и Свете Столице. Помињане су двије могућности: прва, ново ратификовање Конкордата од 1886.г. и друга, закључивање новог конкордата између Владе Црне Горе и Свете Столице.

У овом тренутку и у садашњем правном систему Црне Горе ни једна од двије могућности не би била законита и у складу са Уставом и важећим законима Црне Горе.

Прије свега, губи се из вида чињеница да је правни положај свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори већ регулисан. То законодавство није савршено, има доста мана и правних недостатака, али сваки правник ће се сложити да је у овом тренутку правни положај свих цркава и вјерских заједница регулисан на исти начин. У вријеме потписивања Конкордата од 1886.г. правни положај римокатолика у Црној Гори уопште није био правно регулисан. То је прва битна разлика у правном поретку ондашње и данашње Црне Горе. Ново ратификовање конкордата од 1886.г. би у садашњем правном систему Црне Горе представљало ”немогућу мисију” у правном погледу.

Држава Црна Гора и држава Ватикан: Црна Гора, сагласно ст. 1. чл. 15. Устава од 2007.г. ”на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама”. У том погледу, нема ничег спорног између пријатељских односа између државе Црне Горе и државе Ватикан. Црна Гора са свим међународно признатим државама, чланицама Уједињених нација, треба да сарађује и развија пријатељске односе. Али, ти односи, као и међународни уговори, не могу угрожавати правни поредак Црне Горе.

Овдје је од велике важности уочавање велике разлике између билатералних уговора државе Црне Горе и државе Ватикан од билатералних уговора државе Црне Горе и Свете Столице као вјерске институције. Црна Гора већ има међудржавне уговоре са државом Ватикан, а и, као што је познато, успостављене дипломатске односе на амбасадорском нивоу. Уговор између двије државе не нарушава равноправност цркава и вјерских заједница, али, у оваквим правним оквирима као што је црногорски, уговор о вјерским питањима за римокатолике би нарушавао равноправност цркава и вјерских заједница. Из тих разлога, такав конкордат је правно недопустив.

Конкордат и уставна неравноправност: Први и највећи проблем евентуалног будућег конкордата /чији нацрт, нигдје није објављен тако да то додатно оптерећује тај процес/ јесте нарушавање Уставом и законима загарантоване равноправности и једнакости правног положаја свих осталих цркава и вјерских заједница.

Како се конкордатом угрожава равноправност цркава и вјерских заједница у Црној Гори? Одговор на ово питање треба пронаћи, а лако га је наћи, у Уставу и важећим законима Црне Горе. У ст. 2. чл. 14. важећег Устава прописано је да су ”вјерске заједнице равноправне”. Ова одредба означава да се њихова правна равноправност постиже само и једино тако што ће им се на исти правни начин и у истом обиму права ријешити и гарантовати правни положај. Евентуалним конкордатом постојећа равноправност би била нарушена. У ст. 2. чл. 17. Устава је прописано да су ”сви пред законом једнаки, без обзира на било какву посебност или лично својство”. Ова одредба се односи на сва физичка и правна лица, па и на цркве и вјерске заједнице. Евентуалним конкордатом би се нарушила једнакост цркава и вјерских заједница без обзира на чињеницу што Ватикан представља и државну и црквену власт, тј. има такву посебност, тј. дуализам у односу на друге цркве и вјерске заједнице које су само вјерске институције. У ст. 1. чл. 8. Устава забрањена је ”свака непосредна или посредна дискриминација по било ком основу”. Како би се у случају потписивања конкордата извршила непосредна дискриминација? Свако, па и конкордатско нарушавање једнакости и равноправности представља темељни основ за дискриминацију. Друге цркве и вјерске заједнице би, након евентуалног потписивања конкордата, биле дискриминисане у односу на Римокатоличку цркву у Црној Гори тако што би њихов положај и даље остао ријешен на основу закона као израза једне, државне воље, а положај римокатолика уговором, тј. сагласношћу воља само двије стране. Све и када би све цркве и вјерске заједнице дале своју сагласност на потписивање конкордата, такав уговор би и даље био неуставан и незаконит. Имао би и несагледиве друштвене посљедице.

Конкордат и црногорски закони: Затим, у ст. 4. чл. 2. важећег Закона о правном положају вјерских заједница од 1977.г. прописано да ”све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај”. Евентуални конкордат са Ватиканом би створио такву могућност да све вјерске заједнице немају једнака права и једнак правни положај. И из тог разлога, евентуални конкордат би био незаконит. Даље, ст. 2. чл. 8. истог закона о вјерским заједницама забрањује било какве повластице, предности или посебну заштиту по основу својих вјерских убјеђења. Ова одредба се односи и на грађане и на вјерске заједнице.

Ово је више него довољно правних чињеница о овом питању, али их има још /довољно је погледати нови анти-дискриминациони закон у Црној Гори/.

Како су то ријешиле друге државе? Они који су припремали конкордат нису имали у виду напријед изнијете правне чињенице, а, према мојим сазнањима носилац тог пројекта је амбасадор Црне Горе у Ватикану Антон Сбутега, љекар и рођени брат покојног римокатоличког свештеника дон Бранка Сбутеге. Нећу да будем малициозан, па да његове активности у том погледу посматрам кроз чињеницу да је амбасадор ревносни, јавни римокатолички вјерник /што изузетно поштујем/ и рођени брат пок. дон Бранка Сбутеге. Прва чињеница коју уочавам јесте да он није правник. Сложићемо се да чињеница да је неко вјерник и љекар не може замијенити правна знања. Тај оптерећујућа чињеница не ослобађа одговорности правнике из ресорних министарстава.

Ни у Хрватској као земљи са већинским римокатоличким становништвом правни положај Римокатоличке цркве није ријешен тако што је нарушен Устав Хрватске, било који закон или угрожена равноправност других цркава и вјерских заједница. Исти је случај и са Босном и Херцеговином. Наводим само ова два примјера као земаља које су у блиској прошлости потписале конкордате са Светом Столицом, али и другим црквама и вјерским заједницама. Да су осмислитељи новог евентуалног конкордата проучили како су потписани конкордати у ове двије земље онда не би упали у озбиљан правни проблем. Наиме, и Хрватска и Босна су прво донијеле нове законе о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница и у њима прописале могућност за закључивање конкорадата, али не само са Светом Столицом него са свим цркама и вјерским заједницама. Те државе су, након доношења закона, приступиле потписивању конкордата, тј. уговора са свим црквама и вјерским заједницама које врше вјерску мисију у тим државама. На жалост, важећи црногорски Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г. не допушта такву могућност. Из тих, као и претходно наведених разлога, евентуални конкордат са Светом Столицом би био незаконит.

Конкордат и имовинска питања римокатолика: Ван памети су наводи да ће се конкордатом ”ријешити имовинска питања Римокатоличке цркве у Црној Гори”. Свакоме је јасно да су та питања већ ријешена не само за Римокатоличку цркву него и за друге цркве и вјерске заједнице. Можда се то некоме не свиђа, али морам да подсјетим да су имовинска права свих физичких и правних лица ријешена и заштићена важећим Законом о својинско-правним односима, који је недавно усвојен двотрећинском већином у Скупштини Црне Горе. Из тих разлога, а и на основу тога закона, не може се конкордатом као Владиним уговором нарушавати важност Закона о својинско-правним односима и уводити додатна правна заштита имовинских права Римокатоличке цркве која уопште нису угрожено и која, као и свака друга имовина, има сасвим довољан правни оквир заштите у постојећем законодавству.

Може бити да ће се евентуални конкордат бавити реституцијом одузете имовине Римокатоличке цркве у Црној Гори након Другог свјетског рата. Али, и ту постоји правни проблем. Држава још није донијела Закон о реституцији одузете имовине црквама и вјерским заједницама /а дужна је то учини у процесу европских интеграција/. Ни то питање се не може рјешавати на начин који ће нарушити равноправност и једнакост цркава и вјерских заједница у том погледу.

Православна Црква у Црној Гори је безброј пута до сада јавно апеловала на власт да осјетљиво питање правног положаја цркава и вјерских заједница ријеши тако што ће донијети један модеран европски закон за ту област. Из тих разлога је је прије неку годину и одржан велики међународни научни скуп у Бару на коме су учествовали бројни стручњаци, па чак и неки из најважнијих европских институција. На жалост, ти апели до сада нису уродили плодом из свима познатих разлога.

На крају, Црна Гора мора водити рачуна да је земља са апсолутно већинским православним становништвом, али и о свом угледу. Ако се имају у виду све напријед наведене правне чињенице, а има их још, онда такав уговор не би могао бити ратификован у Скупштини Црне Горе нити би, судећи по законским нормама, могао да добије сагласност надлежних скупштинских одбора. Уколико би се то и неким случајем догодило вољом владајуће већине, а против Устава и закона, онда би цио случај ишао пред Уставни суд. А ако би и Уставни суд донио одлуку која би била у супротности са Уставом и законима онда би случај дошао до Европског суда за људска права, који не толерише нарушавање неравноправности и спровођење дискриминације. Мислим да ни Црној Гори ни Светој Столици такав епилог не иде у корист.

Треба имати у виду да питање конкордата са Светом Столицом нигдје није тако избрзано као у Црној Гори. Књажевина Црна Гора је о томе деценијама разговарала и преговарала, а то се најбоље види из сачуване преписке ђаковског бискупа Јосипа Штросмајера. Не видим ниједан разлог да се данас томе приступа на овакав, правно неутемељен, да не кажем дилетантски начин. Прво треба донијети европски закон о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори у коме треба предвидјети и такву одредбу за све цркве и вјерске заједнице, а потом приступити потписивању појединачних, али истовјетних конкордата и уговора са свим црквама и вјерским заједница. То је једини правни пут.

Интервју "Побједи" о конкордату Црне Горе и Свете столице, 22. јуни 2011. год.

2011-06-25T08:31:00.001+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић,

координатор Правног савјета

Митрополије Црногорско-Приморске

ИНТЕРВЈУ "ПОБЈЕДИ" О КОНКОРДАТУ ЦРНЕ ГОРЕ И СВЕТЕ СТОЛИЦЕ И ПРАВНОМ ПОЛОЖАЈУ ЦРКАВА И ВЈЕРСКИХ ЗАЈЕДНИЦА

- Какав је став Митрополије Црногорско-Приморске о предстојећем уговору Црне Горе са Светом столицом?

- Митрополија Црногорско-Приморска се већ годинама залаже за рјешавање правног положаја цркава и вјерских заједница на озбиљан и одговоран начин у складу са свим међународним стандардима. Из тих разлога је прије неку годину и организовала међународни научни скуп на ту тему. Објављен је и зборник изузетно значајних реферата учесника тога скупа међу којима су била и најзначајнија правничка имена из европских институција. На скупу су узели учешћа и представници Владе Црне Горе. Тај зборник је достављен на многе адресе, првенствено у Влади, а, судећи по свему, те радове многи нијесу прочитали. Јер, да су прочитали данас не бисмо били у оваквој правној ситуацији.

Искрено, надам се да најављени уговор Свете Столице и Владе Црне Горе неће бити сада потписан. У контексту важећег правног поретка такав уговор би због нарушавања уставне и законске равноправности цркава и вјерских заједница био у супротности са Уставом и био би незаконит. Мислим да ни Светој столици, а ни Влади у овом и оваквом тренутку то није потребно. Митрополија Црногорско-Приморска није против уговорног рјешавања односа, али се тај процес мора извести на равноправан начин и у истом обиму права, а не само са једном црквом, како је оцијенио и уважени реис Фејзић у интервјуу ”Побједи”.

- Намјера је Владе да сличне уговоре потпише и са осталим вјерским заједницама?

- Нама те намјере Владе још увијек нијесу познате. Није у реду да о томе у држави са већинским православним становништвом ништа не знамо, а да се, са друге стране, са представницима Римокатоличке цркве воде преговори. Уколико се то и догоди онда неће моћи да се преговара о ”сличним” него о истовјетним уговорима, јер би различит обим права у уговорима нарушавао начело равноправности цркава и вјерских заједница. Говорим чисто правнички и у том погледу важећи црногорски закони, на жалост, у овом тренутку такве уговоре не допуштају ни са једном црквом или вјерском заједницом. А било је времена да се донесу нови прописи и створи таква могућност. Није на мени да одговорим зашто то није учињено, а приступило се припреми конкордата са Светом столицом.

- Да ли је Митрополија спремна на то?

-Митрополија је одувијек била спремна на то као што је, како видимо, спремна и Римокатоличка црква, али уговор увијек подразумијева сагласност двије уговорне стране и првенствено законску подлогу за такве уговоре. Тога, подвлачим, на жалост у овом тренутку нема.

- Да ли је прије тога потребно предузети неке кораке попут доношења новог закона о црквама и вјерским заједницама?

- То је једини правни пут. Наводио сам ових дана примјере Хрватске и Босне и Херцеговине. Прво се донесе нови закон о правном положају цркава и вјерских заједница и у њему предвиди таква могућност, а потом се приступи разговорима и потписивању истовјетних уговора. У случају овог конкордата, за који се надам да неће бити потписан, поступљено је супротно, а кућа се никада не гради од крова.

- Иступили сте прошле седмице, у тексту за портал Аналитика, који је и ”Побједа пренијела, са тезом ”да у овом тренутку и у садашњем правном систему Црне Горе не би било у складу са Уставом и важећим законима Црне Горе” ни ратификовање старог нити потписивање новог конкордата са Светом столицом. Те Ваше тезе су познате и читаоцима ”Побједе”. Ако претпоставимо да сте Ви у праву и да постоји добра воља свих страна како би, по Вашем мишљењу, било могуће изаћи из ове ситуације?

- Постоје два начина. Први и лакши је да премијер Лукшић са својим сарадницима још једном реално сагледа текст уговора у односу на правни систем Црне Горе. Своје ставове сам саопштио као правник. Надам се да те правне ставове не оптерећује чињеница да сам православни свештеник те да они неће само због тога бити игнорисани. Ако премијер Лукшић и његови сарадници упореде текст конкордата са важећим правним нормама не могу, а да не дођу до истог закључка. То треба да буде довољан разлог да и папи Бенедикту саопшти те битне чињенице и потписивање конкордата одложи до стварања законских услова. Нема разлога да папа то не уважи, јер се надам ни Светој столици није циљ да такав уговор буде оспорен на Уставном суду или пред Европским судом у Стразбуру. А ти поступци ће неминовно услиједити ако уговор који нарушава равноправност цркава и вјерских заједница и уводи дискриминацију буде потписан.

- Који је други начин?

- Познато је да међународни уговори морају бити ратификовани у Скупштини Црне Горе. Исти је случај и са евентуалним конкордатом. И он мора доћи на ратификацију у Скупштину. Постоји правна могућност да евентуални конкордат, ако уопште буде потписан, не буде ратификован док се створе нови законски услови. Влада би, уколико потпише сада конкордат, по хитном поступку требало да покрене поступак за доношење новог закона о правном положају цркава и вјерских заједница.

- Да ли је до сада било случајева, да кажемо, ”чекања на ратификацију”?

-Таквих случајева има у новијој пракси Владе и Скупштине Црне Горе, али и у другим државама. Подсјетићу да Конвенција Уједињених нација о присилном нестанку свих лица од 2007.г. чека ратификацију у Црној Гори. Споразум о положају хрватске мањине у Црној Гори и црногорске мањине у Хрватској је чекао ратификацију у Скупштини Црне Горе три године. Уколико би премијер, ипак, игнорисао оптерећујуће правне чињенице и потписао конкордат, те ако би конкордат чекао на ратификацију онолико колико чекају и важнији споразуми онда се поставља питање мотива и разлога због којих се тако поступа. Овдје је битан и морални, као и шири друштвени аспект тог питања. Ван памети да је да се данас суди црногорском митрополиту, а сјутра потписује конкордат са папом.

- Уколико би се поступило по овом другом начину, који је, по Вашем мишљењу, реалан тајминг да се припреми и усвоји закон ако постоји добра воља и ако не буде опструкције?

- Сматрам да је рок од годину дана, ако би се озбиљно радило, довољан за припрему и усвајање новог закона о правном положају цркава и вјерских заједница. Нема потребе да измишљамо топлу воду. Имамо међународне конвенције, имамо судску праксу Европског суда у Стразбуру, а имамо и упоредна искуства из земаља Европске уније и окружења. Све се то веома лако и правно-технички елегантно може уобличити уз уважавање вјерске структуре Црне Горе. Вјерујем да би такав закон у Скупштини био усвојен консенсусом што представља важну чињеницу. Постојећи комунистички закон од 1977.г. је, чак и по објављеним мишљењима Савјета Европе, анахрон и превазиђен. У правном погледу, он је и даље на снази и производи правна дејства уз све мане и недостатке које, као што знамо, стварају бројне проблеме. Он је, поред Устава, у овом моменту главна препрека за потписивање и ратификовање најављеног конкордата са Светом столицом. Ако би се ишло тим путем, а ја мислим да је то једини правно утемељени пут, онда би се морало приступити и дјелимичним измјенама и допунама још неких закона.

- Којих, на примјер?

- Имам информацију да је као узор за конкордат Црне Горе коришћен конкордат Босне и Херцеговине, а припремали су га, према мојим сазнањима, надбискуп Доминик Мамберти и амбасадор Антон Сбутега. Парадоксално је да су, како чујем, користили текст босанског конкордата, а да, судећи по најављеном потписивању конкордата, нијесу сагледали пут којим се до њега дошло, а то је прво закон, па онда конкордат. Према незваничним информацијама, предвиђена је католичка вјеронаука у јавним школама, а то, на жалост, још није законски дозвољено у Црној Гори. Значи, морало би се приступити измјени и допуни више закона из области образовања и увести вјеронаука, али не само за католике него за све који то желе. Затим, предвиђена је свештеничка служба у оружаним и полицијским снагама, а то значи да би се морало приступи измјени закона о војсци и полицији, али не само за католике него за све вјере. Такође, чујем да се предвиђа увођење римокатоличког празника ”свих Светих”, а то значи и измјену и допуну закона о свјетовању вјерских празника. Нелогично је да у Црној Гори празник Св. Петра Цетињског и Светог Василија Острошког буде радни дан, а римокатолички празник свих Светих нерадни. Има још парадокса. Конкордатом се, према мојим сазнањима из једне верзије конкордата, али и према неким ранијим службеним најавама из једне римокатоличке бискупије у Црној Гори, регулише и питање реституције одузете имовине у року од десет година са правом на новчану надокнаду, а у тој области још увијек нема закона. Никако се не може вратити имовина једној цркви, а не и другима којима је у исто вријеме и на исти начин одузета. Видјећемо садржај, али ако је остало ово о чему говорим, онда Црна Гора не би могла да оствари уговорене обавезе, па се поставља питање сврсисходности тог акта. То би било мртво слово на папиру. Нисам против тих рјешења и ми се залажемо за то одавно, али на правно утемељен начин.

- Како Ви то све сазнајете? Како је могуће да Митрополија Црногорско-Приморска сазна садржај још увијек тајног документа? Јесте ли дошли до тога из извора Владе или Свете столице?

- Могу да одговорим врло кратко. Нисам дужан да откривам своје изворе сазнања. Вјерујем да Ви као искусан новинар са великим искуством то лако можете да схватите и прихватите. Ни Ви мени сигурно не бисте открили како је могуће да знате о будућим сличним уговорима са Митрополијом и другим вјерским заједницама, а да ми то из Митрополије не знамо. Правно посматрано, конкордат није степенован као државна тајна, а признаћемо да је читав поступак око конкордата још увијек тајновит. Ипак, ради коректности и уважавања према Вама као главном уреднику и читаоцима ”Побједе”, довољно је да кажем да имам доста познаника из Риматоличке цркве у Црној Гори и шире. Уосталом, и дон Павао Медач је ових дана обзнанио дио садржаја конкордата. Мени је интересантнији дисонантан тон официјелног историчара Барске Надбискупије који је саопштен поводом конкордата прије неки дан, а из кога се уочавају и најављују неки нови захтјеви у погледу статуса грађана који се изјашњавају као Црногорци-католици.

- Има ли још нешто занимљиво?

- Наравно. Према мојим сазнањима, у конкордату се, потпуно непотребно гарантују нека права која су већ законима потврђена и све цркве и вјерске заједнице их већ користе у пуном капацитету. Ко још у свијету уговором гарантује нешто што је већ загарантовано и заштићено законом и међународним конвенцијама?

- На шта конкретно мислите?

- Зајемчује се слобода штампања, издавања и дистрибуције црквених књига, новина и часописа. То ни до сада није било забрањено. Затим, право на оснивање католичких радио и ТВ станица, а и то је већ регулисано законима. Да не говорим да се конкордатом Римокатоличкој цркви јамчи ”право приступа интернету”. Ко још може да повјерује да Римокатоличка црква до сада није имала приступ интернету у Црној Гори? Или, јамчи се право на изградњу католичких цркава. Сви знамо да се и без конкордата, у складу са државним законима, гради католичка катедрала у Бару, али и у другим мјестима. Не видим у чему је ту проблем.

- Поглавар Исламске заједнице реис Рифат Фејзић рекао је прекјуче ”Побједи” да сматра да би требало формирати радну групу која би кроз консултације изнијела проблеме и предлоге. Да ли сте, ако таква радна група буде формирана, спремн да будете у њој ако би биле представљене и остале вјерске заједнице?

- У радним групама се налазе стручњаци из ове области. Ми не бјежимо нити смо икада бјежали од стручног и аргументованог дијалога. Радне групе за израду прописа не смију да буду попришта политике и идеологије. О томе се расправља на другим мјестима. Подржавам реисов предлог о радној групи и не видим ниједан разлог да у томе не учествујемо на стручан начин и тако дамо пуни и конструктивни допринос.

- Да ли је за склапање евентуалног уговора са Митрополијом Црногорско-Приморском услов регулисање њеног правног статуса?

- Свим правницима је јасно да Митрополија у овом тренутку, без обзира на њену историјску улогу, има исти правни статус као и, рецимо, Барска Надбискупија и Которска Бискупија. То некоме може да се не свиђа или не одговара, али је тако у правној стварности Црне Горе. То су више пута потврдили судови током посљедњих неколико година. Ако се то питање не поставља католичким дијецезама зашто би се постављало само Митрополији?

- Ја га сада постављам Вама? Са терена права овдје сте прешли на терен политике. Молим Вас као правника, као водећег правника у Митрополији Црногорско-Приморској да одговорите на питање: да ли ће или да ли би са правне стране био валидан уговор ако га склопи или ако би га склопила било Митрополија ЦП било Патријаршија СПЦ без претходно правно регулисаног статуса ЦПЦ у Црној Гори односно МЦП? Раније сте навели да прије конкордата мора постојати закон. Аналогно, да ли и овдје прије потписивања уговора мора бити утврђено ко је тај ко га потписује или то по Вама није потребно?

- Веома сам расположен да опширно разговарамо о правним својствима и правном статусу Митрополије у Црној Гори. Не видим проблем у том питању, али видим да се то питање поставља само Митрополији, али не и Надбискупији и Бискупији. Правни статус Митрополије је неспоран са правне стране. Укратко, имамо на десетине важећих правних аката државних органа, Владе и правоснажних пресуда који то непобитно потврђују. Ријеч је о пресуђеној ствари по том питању. Правни документи се не оспоравају у медијима или у политичким изјавама него пред државним органима. Прије неки дан сте објавили да је Влада у 2010.г. на име дотација уплатила Митрополији нешто око 40 хиљада евра. Зар би Влада уплаћивала средства правно непостојећем субјекту? Што се тиче валидности уговора, морам да кажем да би био валидан било да га потпише Патријаршија било Митрополија. Уосталом, Света Столица уопште нема својство правног лица у Црној Гори па потписује папа, а не барски надбискуп или которски бискуп. Једно је сигурно и неспорно, држава Црна Гора препознаје и Патријаршију и Митрополију.

- Који би правни субјект у том случају требало да потпише уговор са Владом Црне Горе?

- Ако Црној Гори не смета римски папа онда не би требало да јој смета ни српски патријарх. Ако премијер Црне Горе одлази код папе на потпис конкордата онда је за очекивање да као православац то исто учини и у Патријаршији. Ипак, то није најважније питање. Рецимо, у Хрватској је уговор уговор потписао Митрополит Загребачко-Љубљански Јован, а у Босни и Херцеговини Патријарх Павле. У сваком случају, не постоји ниједна препрека да евентуални законити уговор потпише и Митрополит Амфилохије као предсједник Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори. На крају, ствар је Цркве да одреди свога представника и ту не видим ништа спорно.

- Уколико би тај уговор био потписан са Митрополијом Црногорско-Приморском као дијелом СПЦ шта би се, са формално-правне стране, догађало након евентуалног издвајања Митрополије у аутокефалну цркву или у случају неке сличне промјене у устројству Митрополије?

- У редовним канонским и државно-правним ситуацијама било какве евентуалне промјене црквеног статуса немају никаквог утицаја. У погледу субјективитета, увијек је ријеч о истој духовној институцији, у овом случају Православној Цркви, односно СПЦ. За аутокефалношћу Митрополије за сада не постоји реална црквена потреба. То је тема која је Цркви наметнута споља од одређених идеолошко-партијских кругова Црне Горе, са националистичко-етатистичких разлога, који немају никакве везе са Црквом и њеном универзалном еванђелском мисијом, али ни са грађанском државом, законом одвојене од Цркве, и обратно. У модерним европским државама то није ствар од државног интереса и надлежности, јер је Црква одвојена од државе, а пуна сарадња за опште добро је увијек могућа и потребна.

- Претпостављам да сте као правник упућени у рјешења којима су прибјегле разне државе приликом рјешавања ових питања. Реис Фејзић је, када је ИЗ у питању, истакао примјер Хрватске за који је рекао да је, по њему, ”перфектан”. Који би модел по Вашем мишљењу могао да послужи као примјер Црној Гори?

- Ниједан правни модел није перфектан и нема идеалних. Хрватски примјер је добар и због тога је потписан у име шест православних епархија СПЦ у Хрватској. Ако посматрамо наше окружење онда могу да се сложим са мишљењем реиса Фејзића, а ако посматрамо земље ЕУ онда је веома значајан примјер Њемачке гдје цркве и вјерске заједнице имају и јавно-правни статус. Вриједи знати да је у Грчкој, Норвешкој, Данској или Финској као чланицама ЕУ још увијек је у примјени систем државне цркве. Одвојеност цркава и вјерских заједница никако у Европи не значи ривалитет него одвојеност надлежности и сарадња ради општег добра човјека и друштва. Надам се да ће и у Црној Гори ускоро бити тако.

ОДГОВОР НА ПИТАЊА РАШЧИЊЕНОГ ПРОТОСИНЂЕЛА СИМЕОНА ВИЛОВСКОГ, 23. мај 2011. год.

2011-05-23T21:34:00.000+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

ОДГОВОР НА ПИТАЊА

РАШЧИЊЕНОГ ПРОТОСИНЂЕЛА СИМЕОНА ВИЛОВСКОГ

Рашчињени Протосинђел Симеон, сада и на даље Дејан Виловски, не престаје да сеје мржњу у каквој се год заједници или друштву налазио и нађе. Својом најновијом серијом политичких анализа, апсолутно несвојстених човеку који себе и даље сматра ”монахом”, па чак и ”архимандритом”, само је потврдио да се још увек налази на послу, који је започео крајем 2003.г. након повратка са студија из Грчке у Манастир Грачаницу. Од тада до данас Виловски ради исти посао - шири заваду и сеје клевете против свакога ко се не уклапа у његове концепте и интересе. Лаицима се, руку на срце, није много бавио у периоду од 2003. до 2010.г. Тада је имао преча посла. Прво је кренуо у обрачун и шиканирање свештеника на Косову и Метохији, а потом и у суштинско подривање и разарање духовништва тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија - сејање подела и изазивање сукоба међу монасима у бројним манастирима у којима је боравио. Тај посао је окончао до свог неславног бекства из Србије у фебруару 2010. године. Данас се бави лаицима, тј. интелектуалцима који су више пута исказали свој став према збивањима у Епархији Рашко-Призренској.

Узгред, у најновијем обрачуну са лаицима, а пре свега са Владимиром Димитријевићем, не прође много времена, а да не помене и моју маленкост, иако са узроцима и последицама те полемике немам никакве везе. Сматрам да је више него корисно и добро да се Виловски на овај начин што чешће оглашава, јер многима све више постаје јасна његова улога и његов допринос у стварању небивалих проблема како тадашњем Епископу Рашко-Призренском Артемију тако и монаштву које је пошло за њим ”у егзил”, али и оном које је остало верно Светињама на Косову и Метохији.

Очевидно је да Виловски већ дуже време има неодољиву жељу да чује моје мишљење о неким питањима која ми у својим писанијама поставља што јасно говори да ме, ипак, не доживљава као ”квази-експерта”, како ме, иначе назива. Узгред, Виловски није компетентан да оцењује знање и стручност правника, али, што би у Црној Гори рекли, одавно му баста да оцењује све и свакога.

Пре свега, уочавам више важних чињеница. С једне стране, услед необавештености /с обзиром да Свети Синод још увек није објавио комплетну документацију у вези рашчињеног Епископа Артемија, иако се за то јасно и гласно залажем још од маја 2010.г./, још увек има људи, и заиста угледних и часних српских националних интелектуалаца, који имају одређене замерке на рачун синодских и саборских одлука од привременог разрешења преко умировљења до рашчињења тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија. Нико од њих са сигурношћу никада није тврдио да је у тадашњем раду Епископа Артемија све било ”чисто као сунце”, али имају приговоре процесне природе /потрудићу се да ускоро напишем текст ”Зашто је и како је разрешен, умировљен и рашчињен Епископ Артемије?”. Многи заборављају да је тадашњи Епископ Артемије у мају 2010.г. прихватио од Сабора утврђену канонску одговорност и изречену канонску осуду разрешења дужности епархијског архијереја и својим потписом на саборски записник је ту одлуку потврдио. Нисам превише сигуран у Артемијева накнадна тумачења да је то учинио ”ради мира у Цркви” посебно ако се зна да је годинама својом самовољом, непоштовањем и неспровођењем саборских одлука уносио немир и ширио беспоредак у Цркви/.

Такође, неки од тих људи су, на основу сопствене процене и политичке оријентације, црквене одлуке доводили у везу са интересима спољашњих, домаћих и међународних политичких фактора. Посебно је била спорна Артемијева теза ”да рушитељи не могу обнављати Светиње које су порушили на Косову и Метохији”. Међутим, и они су, након што смо објавили факсимиле српског и енглеског текста првог Меморандума о обнови цркава, који је тадашњи Епископ Рашко-Призренски Артемије на Видовдан 2004.г. без знања и одобрења највиших црквених власти потписао у Приштини са Заном Крејзиу, схватили да је управо Артемије устројио такав начин обнове и у тај процес самовољно укључио ”компаније са Косова” које је поменуто равноправно са Србијом и Црном Гором и другим независним и међународно признатим државама.

С друге стране, нико, нигде и никада није довео у питање ваљаност и валидност црквено-судског поступка, који је вођен против тадашњег Протосинђела Симеона Виловског и правоснажне пресуде Великог црквеног суда СПЦ којом је лишен свештеномонашког чина и изопштен из Српске Цркве на три године. А једино се Виловски грчевито упире да између та два поступка стави знак једнакости и доведе себе у исту раван са тадашњим Епископом Артемијем не би ли како створен убедљивији утисак у јавности о ”његовој жртви и жртвовању”. Једина ”процесна замерка”, осим громопуцатељних теза о наводном ”прогону на верској и политичкој основи”, коју је изнео Виловски односила се на то да је он, наводно, ”клирик друге помесне Цркве” те да ”црквени судови СПЦ нису надлежни за вођење црквено-судског поступка против њега”.

Виловски је, у свом стилу, прескочио да обавести јавност да је Митрополит Пирејски Серафим 4. марта 2010.г. службеним актом /бр. протокола 308/ вратио његов свештенички досије Патријарху Српском на даљу надлежност. ”Заборавио” је да своје читаоце упозна са чињеницом да му је Митрополит Серафим, како је и навео у писму које је упутио Патријарху Иринеју, саопштио ”да православни хришћански став, који произилази из Јеванђеља и светих канона, налаже хитно суочавање са кривичним оптужбама, отворено и са савешћу о истинској правди, а не избегавајући појављивање пред надлежним органима”. Дакле, саветовао му је да би за њега било најбоље да се врати у своју земљу и пред црквеним и државним судовима докаже своју невиност. Наравно, Виловски га није послушао.

Уместо тога, Виловски је барјачио са одлуком Ареопага којом је одбијен захтев Министарства правде Србије за његово испоручење. Познато је да су поступци за изручење страних држављана веома сложени, а Виловском ни мало не смета што се нашао у истој правној позицији са Агимом Чекуом, Ејупом Ганићем, Јованом Дивјаком и другима који нису испоручени Србији. Сумњам да би се данас нашао нормалан човек који би тврдио да су Чеку, Ганић и Дивјак невини само због тога што нису испоручени по захтеву Републике Србије. Ареопаг уопште није одлучивао о његовој кривици, јер за то није надлежан, него о испуњености услова за изручење, али то Виловском није сметало да своје читаоце увери да га је Ареопаг ”ослободио кривице”!?! Према мојим сазнањима, документација коју је припремило и грчким властима доставило Министарство правде Србије је била више него недовољна. На жалост, уопште нису користили црквене изворе и доказе о бројним злоупотребама Виловског у Епархији Рашко-Призренској. Из тога се јасно извлачи закључак да ”сарадња између Цркве и Тадићеве владе у прогону Виловског” није баш на таквом нивоу ”симфоније” каквим га представља Виловски /да је постојала ”симфонија између Синода и Тадићеве владе” Виловски, сасвим сигурно, не би утекао преко границе непосредно пред долазак друге синодске комисије у фебруару 2010.г./.

Црквено-судски поступак против Виловског је завршен, пресуда је правоснажна, а у поступку је, сходно Правилима и поступку за црквене судове СПЦ, учествовао и Виловски /примио је оптужницу Црквеног суда, али на њу није одговорио у року од 14 дана, што је његово право, али такав став оптуженог не може да утиче на прекид и валидност црквено-судског поступка/. Виловски није обавестио своје читаоце да је оптужница црквено-судског тужиоца против њега поткрепљена са, ни мање ни више, него 49 доказа. Касније је, преко сајтова, дакле на начин који није дозвољен у црквено-судском поступку, слао некакве одговоре на оптужницу ”да је клирик друге Цркве”, али су акта Митрополита Серафима, иначе придружена његовом предмету, сведочила другачије.

Виловски пред кривичним већем Суда у Београду још увек није ослобођен кривице, а одлука Ареопага, сасвим логично, са тим нема никакве везе. Судиће му се у одсуству, има свога браниоца, а Суду су у међувремену достављени и нови докази о финансијским злоупотребама у Епархији Рашко-Призренској. Познато је да такви поступци нису брзи, а време ће показати да ли постоји и његова кривична одговорност. Из тих разлога, писанија Виловског у том делу једино могу да схватим као својеврстан медијски притисак на Суд.

Треба имати у виду да Црквени суд Виловском није судио само за финансијске кривице него пре свега за канонске кривице. Да је Виловски пред Црквеним судом био оптужен само за финансијске кривице онда би евентуална ослобађајућа пресуда државног суда представљала правни основ за преиспитивање пресуде Великог црквеног суда.

Признајем да је Виловском данас из Грчке много лакше да оптужује Српску Цркву и пише о свом наводном ”прогону” него да објашњава где је новац од обнове Манастира Бањске, где је новац који је свака влада, па и Тадићева, уплаћивала за монахе тог манастира, где је новац од закупа локала у Призрену који је, са различитим црквеним печатима, издао Албанцу, како је отуђио скупоцени манастирски ауто, као и на које је начине ненаменски трошио средства из наменских фондова Епархије /довољно је да подсетим да је ревносно из средстава за Народне кухиње себи повезао радни стаж, док такву љубав и ревност није показао за свог духовног оца Артемија за којим неки јадикују што није добио пензију/.

Виловски од мене као ”квази-експерта” тражи да јавности појасним судски поступак против његовог кума Предрага Суботичког, дојучерашњог монополског извођача грађевинских радова у Епархији Рашко-Призренској о народном и државном трошку. Судећи по Виловском, изгледа да Синод, па и Митрополит Амфилохије немају право да подносе кривичне пријаве, али да тужбе и све остало против њега и Владике Атанасија могу да подносе и он и Артемије. Суботички се, као што је познато из медија, налазио у истражном затвору. Трајање притвора одређује суд, а не Синод. Истражни поступак у кривичним стварима води истражни судија, а не митрополити и епископи. Истрага траје онолико колико је потребно да се прикупе докази и саслушају сведоци. Боравак у истражном затвору може да траје онолико колико прописује закон, а нисам до сада уочио приговор Предрага Суботичког и његових адвоката у погледу прекомерне и незаконите дужине боравка у притвору. Не треба губити из вида да је боравак у притвору Суботичком заправо продужавао Виловски својим непојављивањем пред судом као оптужени. О доказима, у које спадају и изјаве сведока, решава Суд, а не Виловски. Није тачно да су све изјаве сведока ослобађајуће за Виловског и Суботичког. Довољно је само да поменем изјаву благајника Епархије Миливоја Марковића из које се јасно види да ова тврдња Виловског није тачна. Суботички, као и сваки други грађанин, има право на равноправан третман у притвору и кривичном поступку. Уколико сматра да му је неко право прекршено, Суботички има право да се обрати на адресу државних органа који су за то надлежни. Као и у случају Ареопага, и излазак из истражног затвора Предрага Суботичког је тенденциозно приказан као ”доказ” његове невиности.

Потпуно разумем журбу и активности Дејана Виловског, који се још увек налази у бекству. Потребно му је да редовно уверава и острашћује читаоце својих сајтова конструкцијама и јадиковкама, а ових дана и поређењима као што је ово између Питера Фејта и Владимира Димитријевића.

И, на крају, критикујући Димитријевићев ”предлог помирења”, уз дрско оспоравање неспорне Димитријевићеве добре намере и тенденциозно везивање за ”кухиње” Епископа Атанасија, Иринеја, Митрополита Амфилохија и других, Виловски би, у свом добро познатом менаџерском стилу, за Артемија, себе и остале радо истрговао - повратак у пређашње стање!?! Интересантно је да Виловски у свом ”предлогу помирења” није навео и захтеве у вези ”екуменизма и Светског савета цркава”. Заиста, занимљиво! Након тога, само се намеће питање: зашто би се он уопште враћао у Цркву за коју јавно тврди да је пала у јерес екуменизма? Или, приче о екуменизму само служе за скретање пажње читалаца и јавности на другу страну?

Интервју "Побједи", протојереј мр Велибор Џомић, 23. јануар 2011. год.

2011-01-26T09:47:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић,

координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

ИНТЕРВЈУ "ПОБЈЕДИ" 23. јануар 2011.г.

- Да ли је у Црној Гори након рјешавања државног сада на ред дошло и црквено питање?

- Црквено питање, а то само може да значи питање положаја свих цркава и вјерских заједница у Црној Гори је ријешено и правно регулисано Уставом и важећим законима, као и ратификованим међународним документима. У јавност је тенденциозно лансирана прича да цркве и вјерске заједнице наводно дјелују у правно нерегулисаном простору. Мислим да такве тезе највише наносе штете Црној Гори, јер стварају погрешан утисак да црногорско државно законодавство у једном важном сегменту друштвених односа не постоји те да Црна Гора представља земљу без закона у тој области, а то није тачно.

Не само да мислим него и знам да сада није на реду, како кажете, "црквено питање". Прво, важећи Устав независне Црне Горе прописује одвојеност цркава и вјерских заједница од државе, а то значи да је и држава одвојена од цркава и вјерских заједница. Она се, управо по норми Устава, не може мијешати у унутрашња питања цркава и вјерских заједница, као ни оне у питања из њене надлежности. Држава има право да на правно утемељен и по свјетским и европским стандардима пропише њихов правни положај, али не појединачно него за све на исти начин.

Имамо озбиљне стручне примједбе на поједине норме важећег државног законодавства о црквама и вјерским заједницама, али се не може рећи да постоји некакав правни вакуум у Црној Гори. Те примједбе се не износе само по медијима него у законом утврђеној процедури. Ипак, не треба заборавити древну правничку максиму да је и најгори закон бољи од безакоња, али упорно захтијевамо да се ти прописи још више унаприједе и побољшају.

- Шта предвиђају европски стандарди за регистрацију црквене имовине?

- Црквена имовина се не региструје и нема другачији правни статус од имовине других правних и физичких лица. Ваш стан и црква, на примјер, имају статус непокретности која има свог титулара. У том погледу, европски, а то значи општи правни стандарди су већ имплементирани у црногорском Уставу и законима. Подсјетићу да је владајућа структура током претходних неколико година у Влади и Парламенту припремила и усвојила Закон о својинско-правним односима и то двотрећинском већином, као и законе о државној имовини, о заштити културних добара, о државном премјеру и катастру. Из тих закона се јасно види да се имовина цркава и вјерских заједница не налази у државној својини. То исто важи и за сакралне споменике културе што се јасно види и из бројних рјешења о проглашењу појединих сакралних објеката за споменике културе. Важећи закони у Црној Гори су донијети у оквиру процеса европских интеграција и добили су зелено свијетло од међународних институција. У том погледу, нема и не може бити другачијег правног рјешења. Све друго је ствар медијске атракције. Важно је да се зна да позиви на другачија поступања у погледу имовине Православне цркве у Црној Гори представљају позив на насиље над правом и Митрополијом или, најблаже речено, нови вид национализације као најнеприхватљивији европски и свјетски модел.

- Да ли су правно изједначене вјерске заједнице у Црној Гори?

- Ако знамо да закон подједанко важи за све онда се лако долази до одговора. Отуда су смијешне тезе и захтјеви да се одузимање имовине и делегитимисање спроведе само према Митрополији Црногорско-Приморској и осталим православним епархијама у Црној Гори. Такав дискриминаторан приступ не дозвољавају Устав и закони.

- Како је СПЦ у Црној Гори стекла имовину?

- То би исто било као када бисте ме питали како је Ватикан стекао имовину у Црној Гори. Титулари имовине су код римокатолика надбискупија, бискупија, самостан, жупни уред и друге духовне институције те вјероисповијести, а код православних митрополија, епархија, црквена општина, управа манастира итсл. Историјски посматрано, одговоре о имовини Митрополије најбоље дају повеље, хрисовуље и завјештања Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића и других појединачних задужбинара и црквених добротвора. Довољно је да погледате, рецимо, повељу Ивана Црнојевића који каже да владика влада над имовином коју је завјештао Цетињском манастиру "и нека је све под његову заповијед". Правно посматрано, све цркве и вјерске заједнице у Црној Гори, а и свуда у свијету, своју имовину стичу само на начине који су прописани законима. У том погледу, нема изузетака, а ријеч је углавном о задужбинама, поклонима, добровољним прилозима и свим другим видовима које закони дозвољавају и који су постојали и постоје још од римског права. Та имовина се не може отимати или прекњижавати без правног основа како неки данас мисле. Познато је да Црквом Светог Ђорђа не може да управља Свети Ђорђе, како неки погрешно приказују, него духовне институције православне вјероисповијести "којима ту особитост признају црковна правила или црковна власт", како је у модерној црногорској државности кодификовано још од времена Валтазара Богишића до данас. Црквена имовина се користи и, наравно, увећава за црквену мисију и унапређење црквеног живота. Она се налази у Црној Гори, не иде из ње, очувана је и унапријеђена тако да и данас служи вјерницима на начин који прописује канонско право без гледања да ли је неко Црногорац или Србин. Није логично да црквеном имовином управљају мјесне заједнице као државне структуре у којима има и атеиста и припадника других вјера.

- Како коментаришете чињеницу да СПЦ има пола Црне Горе у власништву?

- Ни СПЦ, а ни Митрополија нема пола Црне Горе у свом власништву. То је нетачан податак и веома је лако провјерљив. Не може се одокативном методом квалификовати нешто што је веома лако измјерљиво. Митрополија има своју имовину и она је на законит начин стечена и укњижена од како је Црне Горе до данас. Оваквим питањима се намјерно скреће пажња са питања реституције одузете имовине свим црквама и вјерским заједницама која је одузета по разним основима у вријеме комунистичког система. Можда то вама није познато, али док разговарамо о овим веома јасним темама тече процес реституције одузете црквене имовине. Модерна држава јесте важна и значајна, али она у оквирима европских стандарда и Европској унији више није, као у средњовјековном праву, "бог на земљи". Свака модерна европска држава, па и Црна Гора међу њима, дужна је да се придржава начела законитости и међународних стандарда. Ни мање, а ни више од тога.

- Зашто је Владика Никанор крајем осамдесетих година ХХ вијека изјавио да титулар Цркве Светог Димитрија у Љуботињу није Митрополија Црногорско-Приморска него црквена општина?

- Црква Светог Димитрија у Љуботињу је рјешењем Завода за заштиту споменика културе у Цетињу од 8. јула 1961.г. проглашена за споменик културе чији је власник, како стоји у том документу, Црквена општина Цетиње. Тај документ вам уступам са молбом да га објавите као прилог тачности мојих ријечи. Ако погледате све титуларе имовине свих цркава и вјерских заједница видјећете њихову разноликост, али то су веома познате вјерске институције које свака власт поштује и у њих не може да се мијеша као што се и не мијеша ни код православних, ни код католика, а ни код муслимана.

- Да ли СПЦ у Црној Гори има статус правног лица?

- СПЦ нема, али имају Митрополија Црногорско-Приморска и Епархија Будимљанско-Никшићка. О томе постоји много докумената и, судећи по тим мјеродавним и важећим документима, она има својство грађанско-правног лица као што га, рецимо, има и Барска надбискупија која је под директном јурисдикцијом римског папе и Свете Столице. Довољно је да подсјетим на званичан документ Владе Црне Горе бр. 02-6431 од 31. октобра 2003.г. у коме стоји да Митрополија "има својство правног лица и несумњиво сва својинска овлашћења која произилазе из својства правног лица".

- Ипак, нијесте регистровани по Закону о правном положају вјерских заједница од 1977. године.

- Сложићемо се да закон спроводе државни органи, а тумаче судови. Ако пажљиво прочитамо тај закон онда и без великог правничког знања можемо видјети да у њему није прописана обавеза накнадне регистрације цркава и вјерских заједница које су постојале у вријеме доношења тог закона. Стручно исказано, тај закон поштује континуитет правног субјективитета цркава и вјерских заједница из тог времена. Имам много важних и важећих докумената државе Црне Горе који јасно и недвосмислено потврђују статус грађанско-правног лица Митрополије Црногорско-Приморске, Епархије Будимљанско-Никшићке или Манастира Острога. Вјероватно вам није познато да и пракса црногорских судова стоји на том становишту, јер су судови такве приговоре неких странака у разним поступцима против Митрополије одбацивали као неосноване.

- Да ли је тачно да се СПЦ бави хотелијерством, туризмом и угоститељством?

- Митрополија се не бави хотелијерством, а ако под ходочашћем подразумијевате туризам или вјерски туризам онда сте у праву. Вјерски туризам не постоји само када негдје путујете него и кад дочекујете вјернике, који са најузвишенијим духовним потребама долазе на поклоњење светињама. То је дио мисије Цркве одувијек, а не само данас. Никада никоме није пало на памет да такво питање покрене и код других цркава у Црној Гори које имају чак и спортске дворане за изнајмљивање. То је, по мом мишљењу, позитивно, али је далеко од онога што имају цркве у Европи као што су црквене школе, болнице, универзитети, дјечији вртићи, телевизије и слично. Све је то у служби мисије цркве. Добро је што сте покренули та питања па да упоредимо европску и нашу праксу.

Када се неколико два духовна центра у Подгорици и Никшићу приказују као "угоститељство" онда се пренебрегава чињеница да су то мјеста у којима нема дроге, порнографије, дуванског дима и у којима се сакупљају вјерници и омладина послије богослужења. Губи се из вида и да пост представља темељну основу православне духовности и потребу вјерника, како је и прописано у важећем Закону о ПДВ, а посне хране, као и хране за муслимане, нема у студентским мензама, радничким, војничким ресторанима и другим мјестима која се финансирају од пореских обвезника. Нико не види ту тешку дискриминацију вјерника, а ни њихове потребе. И вјерници су, признаћемо, грађани ове земље и о њиховим вјерским потребама је одувијек бринула и брине Црква уз помоћ државе.

Колумна Борба за веру 26 - Крстовданска пријава, Правда, 20. јануар 2010. год.

2011-01-20T16:19:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Виши државни тужилац из Подгорице је лицем на Крстовдан, уочи Богојављења, сензационално преко црногорског јавног сервиса објавио да ће ових дана против Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија поднети прекршајну пријаву због наводног "говора мржње". Сензација је, разуме се, емитована у другом дневнику, а потом је пренета у скоро свим медијима у Црној Гори и региону. Према наводима тужиоца, Митрополит Амфилохије је у својим беседама испољавао говор мржње и ширио националну, расну и верску нетрпељивост и то само због тога што је архипастирском речју бранио Храм Свете Тројице на Румији од рушења.

У Митрополију Црногорско-Приморску, а ни Митрополиту Амфилохију није стигла никаква пријава нити било какав документ тако да нисмо били у ситуацији да се са правне стране о томе детаљније одредимо. Наравно, ако и када такав документ буде дошао, Митрополит Амфилохије ће се о њему изјаснити и у томе неће бити ничег спектакуларног.

Није до сада виђено, барем у Црној Гори, да тужилаштво најављује своја будућа правна поступања. Обично је јавност о томе обавештавана након покретања поступака у различитим случајевима. Сада је, са јасним разлогом, поступљено другачије. Тужилац је слободан да у границама закона одлучи о својим поступцима и медијским иступима, али се не можемо отети утиску да се и тужилаштво на тај начин укључило у медијску харангу против Цркве у време божићних празника.

Сасвим је извесно да модерној Црној Гори, уколико тај поступак буде покренут, неће бити први пут да суди и да гони црногорске митрополите. Довољно је да подсетимо како су Бајице и Доњокрајци гонили Светог Петра Цетињског или како су комунистичке власти 1954.г. у монтираном судском процесу осудили Митрополита Арсенија (Брадваровића). У сваком случају, Црна Гора ће, ако покрене тај поступак, бити прва држава у модерној Европи у 21. веку која ће на суд изводити свог црквеног великодостојника само због вербалне одбране Светиње или, зашто не рећи, својеврсног вербалног деликта.

Питају ме новинари ових дана да ли је уобичајено да се суди црквеним великодостојницима. Нисам имао друге него да их подсетим да су и Господу Христу, Који се у ове дане крстио у Јордану од Светог Јована Крститеља, судили Понтије Пилат и дружина, као и да је суђено многим његовим ученицима кроз толике векове црквене историје. Искрено, много је више оних Христових ученика који су уморени без суда, суђења и пресуде од оних којима је суђено и пресуђивано.

Знам сигурно да је оваквом харангом повређено свако људско и верско осећање православних верника и свештенства. Није искључено да ће свештенство и монаштво, појединачно, саборно и јавно изговорити исте речи које је изговорио Митрополит Амфилохије па да тужиоцима, кад су већ орни за такве процесе, учинимо на вољу и да нам свима, заједно са митрополитом, суде како им је год воља.

Жалосно је да тужилаштво у Црној Гори као дубоко подељеној земљи није приметило вишедеценијски говор мржње и понижавања православних хришћана, а посебно оне који су од појединих представника мањина јавно, јасно и гласно изговарани чак и у црногорском парламенту.

Више је него јасно да је циљ медијског линча заправо предстојећи попис становништва у Црној Гори. Режим на овакав начин шаље јасну поруку и врши притисак да Срба и верника буде што мање. Ипак, они још увек не познају народ!

Ни Турци нам нису тражили регистрацију, Интервју "Вијестима" 9. јануара 2011.год.

2011-01-09T15:37:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић,
члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

НИ ТУРЦИ НАМ НИЈЕСУ ТРАЖИЛИ РЕГИСТАЦИЈУ

ИНТЕРВЈУ "ВИЈЕСТИМА"
9. јануара 2011.г.

- Када је и гдје Митрополија регистрована?

Никада ниједан правни пропис у Црној Гори није налагао обавезу било какве регистрације традиционалних цркава и вјерских заједница, а Митрополија је најстарија духовна институција на црногорском простору којој ни Турци тражили регистрацију. Закон о правном положају вјерских заједница од 1977.г., правним речником исказано, поштује континуитет правног субјективитета традиционалних цркава и вјерских заједница, а свим будућим вјерским заједницама омогућава право да стекну статус грађанско-правног лица регистрацијом.
Митрополија је у вријеме доношења тог закона постојала као што су постојале и постоје Барска надбискупија, Которска бискупија и Мешихат Исламске заједнице. Ставом 2. члана 2. овог закона прописана је обавеза да је „оснивање или престанак рада вјерске заједнице, односно њеног органа или организације оснивач дужан у року од 15 дана пријавити органу управе надлежном за унутрашње послове на чијој је територији сједиште новоосноване или укинуте вјерске заједнице, односно њеног органа или организације“. Јасно је да се ова одредба односи само на оснивање нових или на укидање постојећих вјерских заједница и њихових органа. Ваљда је јасно да се Црква не може укинути. Није прописана обавеза накнадне регистрације оних цркава и вјерских заједница које су постојале у моменту доношења овог закона. И наредне одредбе то јасно потврђују. Прије свега, закон је донијет како би регулисао питање општег правног положаја у то вријеме постојећих цркава и вјерских заједница, али и будућих вјерских заједница. Годинама након доношења овог закона у Црној Гори није регистрована ниједна вјерска заједница. Ствара се погрешна слика да само Митрополија није регистрована, а пренебрегава се чињеница да исти статус, рецимо, има и Барска надбискупија и Которска бискупија и нико их не назива нелегалним или непостојећим.

- Одличан сте правник, али не могу да се отмем утиску да се, уз сагласност државних органа, сјајно сналазите у правним пословима.

Хвала на комплименту, али законе не доносе цркве и вјерске заједнице него државни органи. Црква као правно лице, а ми као свештеници и као грађани имамо право да користимо сва права као и други. Зар нисте примијетили да само Митрополија годинама тражи доношење модерног, европског закона о правном положају цркава и вјерских заједница?

- Стално помињете традиционалне цркве и остале, а у Црној Гори нема те подјеле.

Ја нисам државни чиновник него свештеник Митрополије која представља историјски темељ Црне Горе и то са поносом истичем. Такође, и за вријеме комунизма је постојала иста формулација, али се увијек, чак и у комунистичким вјерским комисијама, говорило о традиционалним црквама и тзв. малим вјерским заједницама као што су Јеховини свједоци, адвентисти и слични.

- Ако, како тврдите, нијесте морали да се региструјете, како сте онда барем деценију имали право на жиро-рачуне, ПИБ, коришћење не једног печата, као што припада правном лицу, него најмање тридесетак различитих печата?

Та права имамо не само деценију него увијек и на исти начин као и Римокатоличка црква и Исламска заједница. Ни мање, а ни више од тога. Није вам добра информација у вези печата. Мало је тридесетак, јер свака црквена општина, парохија, манастир и богословија има свој печат. Исти је случај и са жупним уредима, самостанима, џематским одборима, новој медреси која, како видимо, има проблема са регистрацијом, а представља потребу Исламске заједнице. Чињеница да говорите о жиро-рачунима треба да вас радује, јер то говори о најлегалнијем виду постојања.

- Зашто сте се, ако је већ тако јасан правни положај Митрополије, регистровали 2006.г. у Србији као једна од епархија СПЦ. Јасно вам је да сте је тиме изједначили са епархијама у Америци или Аустралији које постоје пар деценија и тиме угрозили њену аутономију, некадашњу аутокефалност, а митрополита свели на једног од четрдесетак епископа СПЦ?

Никада нико из Митрополије није поднио никакав захтјев за било каквом регистрацијом у Србији или било гдје другдје. Једино лице које има право да поднесе такав захтјев јесте црногорско-приморски митрополит, а таквог документа нема. Митрополит, уз поштовање вашег односа према њему, није римски папа и није изнад других владика у свијету, јер је и васељенски патријарх само први међу једнакима. Ваља знати да је позиција црногорског митрополита увијек иста. Патријарх нема право да му наређује нити може да дође у Митрополију без његовог позива. Такав је канонски поредак свуда у православном свијету, а ово је, ипак, православна земља.

- Бивши министар вјера Србије Милан Радуловић тврди да сте регистровани у Београду?

Екс-министар Радуловић није правник и њему те ствари нијесу довољно јасне ни данас, а не само у вријеме када је припремао тај закон у чијем доношењу Митрополија није учествовала. Разумљиво је да он брани те своје правно неодрживе тезе које са Митрополијом немају никакве везе. Закони Србије важе у Србији, а не у Црној Гори.

- На основу које документације је Митрополија могла буде оснивач туристичке агенције "Одигитрија"?

Питање сте поставили на погрешну адресу. Митрополија није државни орган који се бави регистрацијом привредних друштава. Црна Гора има свој правни систем и норме које уређују ову област тако да одговор на то питање треба потражити у државним институцијама.

- Питала сам вас коју сте документацију приложили да би као вјерска заједница основали то привредно друштво, а оно није једино.

Сасвим сигурно, ону документацију коју тражи држава и то можете погледати.

- На основу чега се одређује, када је ријеч о хотелу Подострог, ко је вјерник? Да ли је критеријум слободна процјена с обзиром да се и са сајта може резервисати апартман, а не тражи се никакав доказ?

Нијесте добро информисани. Данас има сајтова и сајтова, а сајт хотела "Подострог" није у надлежности Митрополије. Уз уважавање права новинара да се информишу преко свих доступних средстава, мислим да је веома важно да се новинар вашег калибра не информише само преко интернета него, прије свега, преко доступних статусних докумената институција. Објекат о коме говорите јесте црквени, али хотелску дјелатност обавља правно лице које је по важећим црногорским законима регистровано за ту дјелатност и које је порески обвезник. Детаље о пословању морате потражити од менаџмента тог предузећа. Не одређује се ко је вјерник, а ко није, а докази се, наравно, траже као и у свим објектима таквог типа у Црној Гори и свијету.

- Да ли сте држави платили порез?

Црквени објекти, као и објекти других конфесија су још од времена Блажа Јовановића ослобођени те врсте пореза. Замислите да плаћамо порез на Острог, Цетињски и Морачки манастир и црквене конаке?

- Мислите ли да је у реду да црква гради хотеле, мотеле, ресторане, станове и ставља их на тржиште?

Питања не треба банализовати. Свештеници свих конфесија су и према вјерским правилима дужни да се старају и унапређују задужбинску имовину. Она служи мисији Цркве, а не богаћењу. Можда то некоме овдје изгледа непримјерено, али то је нормално у свим земљама ЕУ и онима које талас безбожне идеологије није ускратио за ту врсту сазнања.

- Како коментарише оцјене да Митрополија злоупотребљава свој положај и оснива компаније које остварују профит?

Бојим се да мијешате појмове. Митрополија као грађанско-правно лице нема службени положај као што га имају јавно-правне институције. Привредна друштва се региструју и послују по закону. Пореска управа утврђује листу пореских обвезника и њихова задужења, а судови суде у случајевима злоупотреба. Није ми јасно како како неко може говорити о злоупотреби положаја ако се оснује привредно друштво у складу са законом. Да ли је ненормално уколико постоји предузеће као оснивач Радио Светигоре које, иако је ријеч о непрофитном црквеном радију, годинама измирује своје обавезе као и други радио емитери. Срамотно је и недностојно опуживати без доказа, али то је у Црној Гори одавно пракса и то све уз причу "о европским стандардима".

- Зашто Митрополија регуларно не оснује привредна друштва и не плаћа порез држави?

Зар питање није парадоксално кад се свака активност Митрополије, која је нормална у државама и на истоку и на западу, без суда и правног основа проглашава за нелегалну? Пореске основице, стопе и остало прописује и контролише држава. Ви можете да сматрате да је то мало или лоше, али не можете да тврдите да је незаконито. Не очекујете ваљда да Митрополија почне да одређује пореске стопе? Можда не би било лоше да наши експерти са мојом маленкошћу на челу припреме један апсолутно европски закон из те области.

- Пореска управа тврди да им никада нијесте уплатили ни еуро пореза.

Погледајте да ли је Пореска управа донела решења о пореском задужењу Митрополије. Пореска управа је донијела решења за оно за шта је имала правни основ и то је измирено. Порез се не плаћа на лијепе очи. Није лијепо да се Митрополија без основа приказује као "утајивач пореза", а тајкуни царују и газдују.

- Колико је Митрополија приходовала новца током последње три године од вјерника, донација, државе, привредних друштава?

Постоји много црквених прописа о црквеним финансијама. Камо лијепе среће да је то и у свим бившим југословенским државама тако. Много би било боље и народу и државницима. Цркве и вјерске заједнице у Црној Гори, ипак, нијесу јавно-правне институције као, рецимо, у Њемачкој, па да ти подаци могу бити доступни као што су доступни подаци државних институција. Ти подаци су доступни вјерницима преко црквених и епархијских одбора. И вама могу бити доступни, али парох треба да вас предложи за црквени одбор. Шалу на страну, нема данас земље у Европи гдје се таква питања постављају.
Ипак, кад већ питате, спреман сам да о томе говоримо, али равноправно - ви за све медије Ваше компаније, а ја за црквене јединице наше Митрополије посебно када је о донацијама ријеч.

- Ви поредите приватну фирму и цркву?

Парадокс је, али је реалност да су и црква и ваша фирма у Црној Гори правна лица. Из тог разлога је упоредиво, јер причамо о правним категоријама. У сваком случају, биће интересантно за читаоце, а то медијима и јесте циљ. Имамо прилику да их заједно обрадујемо.

- Какав је ваш однос према истрживачком новинарству у погледу утврђивања евентуалне штете коју цркве и вјерске заједнице чине држави кроз неплаћање пореза?

Поздрављам вашу иницијативу и стојим вам на располагању. Жао ми је што сте тему отворили, како народ каже, "са краја тањега". Мислим да је Црној Гори учињено само добро, јер треба да знате колико је породица збринуто кроз рад на обнови уништених црквених објеката и изградњи храмова у Подгорици, Бару и другим градовима. Сасвим је јасно да Митрополија као правно лице одговара својом имовином за евентуалне и на законом прописан начин утврђене штете. Искрено, ваша иницијатива је епохална, јер она отвара питање штете коју је држава Црна Гора учинила Митрополији, Римокатоличкој цркви и Исламској заједници кроз хиљаде хектара и стотине одузетих зграда и њихово вишедеценијско израбљивање. Одузето мора да се врати и та штета мора да се надокнади ако хоћемо у Европу. Вјерујем да ћете као борци за европске стандарде у том дијелу бити принципијелни и ефектни као и у овом случају.

Реаговање на текст "Од духовних центара и туристичке агенције до хотела у Будви", Вијести 5. јануар 2010. год.

2011-01-09T15:29:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић,
члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

РЕАГОВАЊЕ НА ТЕКСТ
"Од духовних центара и туристичке агенције до хотела у Будви"
"Вијести", 5. јануар 2010.г.

Уочљиво је да се питања црквене имовине у Црној Гори већ неколико година уназад покрећу само пред Божић и Васкрс као највеће хришћанске празнике. Наравно, медији су слободни да врше избор тема и саговорника, али је, чини ми се, цивилизацијска и људска норма да се свештенству и вјерницима свих вјера испоштује право да вјерске празнике проведу у миру и молитви, а не у полемикама и надгорњавањима по медијима.

Примијетно је и то да се питањима имовине и мисије Митрополије Црногорско-Приморске приступа селективно. Још нијесам прочитао текст о мисији и пословању Римокатоличке цркве у Црној Гори или Исламске заједнице. Без обзира на важну чињеницу да те традиционалне цркве и вјерске заједнице у Црној Гори дјелују у истим правним оквирима, Митрополија се тенденциозно и злонамјерно приказује као "институција мимо и изнад сваког важећег закона" што, наравно, није случај. На такав начин се крши одредба чл. 2. важећег Закона о правном положају вјерских заједница којим је прописано да "све вјерске заједнице уживају једнака права и имају исти правни положај" те да имају својство грађанско-правних лица. Митрополија се таквим поступањем доводи у дискриминаторан положај у односу на друге цркве и вјерске заједнице, а њено свештенство и вјерници, који чине већину у Црној Гори, доводе у статус дискриминисаних лица.

Само правно неуки људи могу да се позивају на чл. 6. поменутог Закона који вјерским заједницама забрањује дјелатност од "општег и посебног друштвеног значаја", јер дјелатност грађанско-правних субјеката не спада у такву дјелатност која је у комунистичком периоду, када је донијет тај закон, означавала, као што и данас означава потпуно друге дјелатности као што су војна индустрија, ваздухопловство, јавно-правне установе и слично. То најбоље потврђује и став Министарства финансија који је базиран на важећим прописима.

Није тачно да Митрополија није порески обвезник у Црној Гори, јер је на законом прописани начин регистрована и као порески обвезник са својим пореским идентификационим и регистарским бројем и шифром дјелатности која је предвиђена за вјерске заједнице. Та чињеница може да се некоме свиђа или не свиђа, али је она истинита и нико нема право да је прећуткује и ствара виртуелну слику. Порески обвезник је и Епархија Будимљанско-Никшићка која се намјерно прећуткује као да не постоји у Црној Гори. То су јавни подаци и ријеч је о јавним исправама које су доступне и до којих се веома лако долази само уколико има добре воље.

Демонстрирана логика више личи на ону превазиђену из периода када је гоњена Црква, а не на један цивилизацијски и професионални приступ тако озбиљним питањима. У центру Подгорице римокатоличка црква посједује и спортску дворану коју изнајмљује за потребе других привредних и спортских друштава. Сматрам да је то нормално као што је нормална чињеница да цркве и вјерске заједнице у скоро свим земљама ЕУ имају своје болнице, универзитете, хуманитарне мисије и сличне институције које дјелују у складу са законима тих земаља. Данас смо дошли у позицију да се Митрополија налази на стубу срама само због тога што унапрјеђује своју мисију у складу са важећим законима. Зар вјерници немају право на информисање и да ли то значи да им треба укинути Радио Светигору?

Свештеници и вјерски службеници плаћају ПДВ као и сви други грађани у Црној Гори, а на сав грађевински материјал за обнову и градњу храмова се, такође, плаћа ПДВ. Познато је да сва привредна друштва послују у складу са законом и она се не региструју код Митрополита Амфилохија или у манастирима него у привредним судовима и подложна су свакој контроли и инспекцији.

Митрополији се, као и Римокатоличкој цркви и Исламској заједници у Црној Гори, мора вратити неправедно одузета имовина из времена комунизма, а Црна Гора као земља којој се диктира законодавство из Брисела, у складу са европским стандардима, мора још више да се отвори према црквама и вјерским заједницама и помогне њихову духовну мисију кроз потпуно укидање ПДВ ради општег добра личности и друштва.

Колумна Борба за веру 21 - Калуђерска тужба, Правда, 16. децембар 2010. год.

2010-12-15T17:59:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Рашчињени епископ, сада монах Артемије из дана у дан тоне све дубље у борби против Српске Цркве и њеног поретка. Његова борба против Српске Цркве је двојака. С једне стране, он не поштује одлуке Сабора, неовлашћено и без благослова служи некакве службе које назива "литургијама", насељава се на туђем имању, мења намену задужбине проте Томе Марковића, лажно се представља као "владика", прави псевдо-црквене сајтове, уверава необавештене људе да је "правоверан" и тврди да је "све нормално" осим што траје "прогон Цркве у Србији". С друге стране, жестоко се упире да те своје "истине" пласира преко било ког медија, али то више и не завређује пажњу.

Само се тако може разумети његова громопуцатељна објава да је суду тужио Митрополита Амфилохија и умировљеног Епископа Атанасија, као и неке медије. Додуше, рат са медијима и новинарима је раније започео, али је пропустио да због истих ствари тужи и медије Српске Патријаршије.

Свако данас има право да се суди пред световним судовима, па и да бира кога хоће, а кога неће да тужи. То право има и монах Артемије као грађанин Србије. И нико му то право не може и не сме ускратити. Међутим, црквена правила изричито забрањују свима који су у било ком црквеном чину, а и монах о коме пишемо је још увек један од таквих, да једни друге предају световним судовима пре него што црквени судови утврде кривицу и кривца казне по црквеним правилима. То је можда најбољи илустратор јавног деловања рашчињеног епископа - у борби за терање своје правде и истине прекрши многа црквена правила, а понаша се као да се то није догодило.

И, када је монах Артемије у питању, поново долазимо до хиљадитог парадокса по реду. Док тврди да се у Србији врши "прогон Цркве" дотле се редовно обраћа државним судовима "државе која гони Цркву", тј. њега и тридесетак његових следбеника. Даље, наводно се бори за "поштовање црквеног поретка и канона", а он их и на овом примеру, као и на десетинама других, безобзирно крши. Тако изгледа "канонско право" у верзији монаха Артемија и двојице његових "канонско-правних саветника".

Елем, монаху Артемију је засметао лични утисак, који је једном дневнику изнео Митрополит Амфилохије. Затим, засметало му и отворено писмо Епископа Атанасија. На Артемију је да одреди шта му смета као човеку и добро је што је барем ту одмах био јасан. Знам да је свима више преко главе "случај Артемије" и терање његове "истине и правде". Из тог угла и посматрам конкретне ставове Митрополита Амфилохија и Епископа Атанасија. Ипак, ради "неверних Тома", и ја сматрам да је да је могло и без тога уз подсећање да није изнета тврдња да се дотични дрогира него лични утисак да дотични изгледа као дрогиран. То је јасно, али нека, по монаховој вољи, о томе реши световни суд.

И пензија овог монаха је доспела до медија. Нико не види да је то први случај да човек у 75. години живота тражи пензију "по закону", а да је хтео по закону онда је то требало да уради још пре 10 година. Артемију треба уплатити радни стаж по закону, иако његови сарадници у жељи да то заврше себи из средстава Фонда за гладне на Косову и Метохији нису завршили и њему и то из редовних црквених буџета и фондова. При томе, прескаче се чињеница да је овај "несуђени пензионер" сваког месеца од Владе Србије, и то ове Цветковићеве, као и Коштуничине, примао апанажу од 1500 евра уз све плаћене трошкове. Искрено, он стаж није ни уплаћивао рачунајући да ће до смрти примати црквене и државне апанаже.

Давно је речено да само истина ослобађа. Зато под хитно треба учинити јавним, и то у факсимилима, све његове малверзације, а посебно све приходе од државе и од Цркве током највеће народне несреће на Косову и Метохији.

Колумна Борба за веру 20 - Црква и раскол, Правда 9. децембар 2010. год.

2010-12-09T14:50:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Још увек, али са смањеним интересовањем, медији прате случај рашчињеног Епископа Артемија. Наравно, медији и постоје ради извештавања о свим важним догађајима у друштву, па и о догађајима у и око Српске Цркве. Међутим, то право и обавеза медија не оправдавају бројне непрецизности, нетачности, једностраности, тенденциозности и олаке констатације.

Нетачно је да се рашчињавањем Епископа Артемија због бројних канонских кривица догодио „раскол у Српској Цркви“. Нико неће да примети да је реч о класичном стварању једне нове секте што представља сасвим природни завршетак након вишегодишњег секташког понашања и демонстрирања секташке психологије.

Пре свега, у Српској Цркви се није догодио раскол попут оног у Америци или Македонији. Још мање је упоредив случај рашчињеног Епископа Артемија са случејем рашчињеног Епископа Америчко-Канадског Дионисија 1963. године. Уз Епископа Дионисија су 1963.г. кренули верници, свештеници, мали број монаха, националне организације, изгнани политичари, део четника, а добар део храмова и црквене имовине је, због тамошњих правних прилика, остао под његовом јурисдикцијом. За монахом Артемијем, као што је познато, није кренуо народ са Косова и Метохије, храмови су у власништву Српске Цркве, сво свештенство и највећи део монаштва је веран црквеним одлукама и поретку. Нису невидљиве ни секташке методе Артемијевих следбеника које користе како би придобили вечи број нових жртава – шаљу СМС поруке и мејлове, обијају прагове необавештених домаћина, деле летке и разгледнице са Артемијевим сликама и стварају затворену заједницу „правоверних“!

„Познаваоци прилика“ и „верски аналитичари“ никако нису увидели да случај рашчињеног Епископа Артемија највише личи случају рашчињеног Епископа Западноевропског Дамаскина (Давидовића). Томе довољно иде у прилог и чињеница да управо г. Давидовић данас, након својевремене јавне подршке распопу Дедеићу у Црној Гори, шаље подршку и монаху Артемију док се лажно представља да је православни епископ. При томе, не треба заборавити је Артемије као епископ 2003.г. учествовао у доношењу саборске одлуке о Дамаскиновом рашчињењу. И то на исти начин као што је и Сабор ове године донео одлуку о Артемијевом рашчињењу. Тадашњем Епископу Артемију том приликом није сметало гласање, а Сабор није поредио са Скупштином као што то данас чини покушавајући да се прикаже „невином жртвом у Српској Цркви“.

До мене већ више месеци и од више људи који имају изражено национално осећање стижу гласови њихове забринутости „због раскола који ће досегнути неслућене размере и оставити трајне последице“. Иако поштујем и уважавам многе од тих људи, а посебно поштујем њихову борбу за национално достојанство Срба у времену глобализације и отуђења, сматрам да претерују или, боље рећи, да прегоне у таквим проценама. Разлог за такву забринутост пре свега видим у чињеници да њима није био познат садржај „случаја Артемије“. Затим, такав раскол је немогућ и из напред речених разлога.

Наравно, никоме не може да буде мило нити имамо разлога да будемо срећни и задовољни што је рашчињени Владика Артемије својим вишегодишњим чињењем и нечињењем нанео велику бруку и Српској Цркви и себи. Још је горчије сазнање да он нема намеру да стане у свом духовном суноврату.

Ипак, Српска Црква наставља своју мисију у своме народу сабирајући све духовне потомке Светога Саве на исти начин као што је то кроз векове радила у оваквим, па и много тежим ситуацијама. Цркву чине људи, али је чува Бог.

Нема раскола у СПЦ, за Тањуг протојереј мр Велибор Џомић, 1. децембар 2010.год.

2010-12-01T18:48:00.000+01:00

Понашање рашчињеног владике Артемија, који је првог дана божићног поста, лажно се представљајући, служио лажну литургију у цркви у шумадијском селу Љуљаку, више је стварање секте, него уводјење раскола у Српску православну цркву (СПЦ), изјавио је данас подгорички парох, протојереј Велибор Џомић.

Џомић, стручњак за црквено право, рекао је Тањугу да нема говора о било каквом расколу у СПЦ, јер сада "монах Артемије нема ниједног свештеника, ниједан храм и ниједан манастир, а верници Епархије рашко-призренске остали су тамо где су вековима и били - уз своје цркве и светиње на Косову и Метохији".

“О расколу у пуном смислу речи могли би се говорити да је Артемије своју целокупну некадашњу епархију издвојио из Српске цркве”, казао је Џомић, који је стручњак за црквено право.

Овако, додао је он, Артемије је из јединства Цркве издвојио себе и групицу својих следбеника, учинивши притом “највећи црквени преступ” јер је служио службу под забраном чинодејствовања због чега га је Сабор, измедју осталог, и лишио епископског чина.

Џомић каже да Артемије сада покушава да себе представи као жртву.

Артемије замењује тезе о "светској завери" против њега, његовог антиекуменизма и антиглобализма, уместо да положи рачуне због неовлашћеног отудјивања црквене имовине, трговине с косовским Албанцима, поседовања приватних рачуна, кућа, штампарије и више плацева по бањама широм Србије, рекао је Џомић.

Он је указао да је управо Артемије био зачетник и родоначелник дијалога са “свим и сваким из медјународне заједнице, па и са политичким лидерима косовских Албанаца и то у тренутку када су они униформе ОВК заменили оделима и краватама”.

Џомић зато сматра да у том контексту ваља посматрати и причу о гласању у Светом архијерејском сабору током доношења одлуке о лишавању Артемија епископског чина.
Он напомиње да се у медијима Сабор представља као некаква црквена скупштина налик световном парламенту, што она није.

“Свети архијерејски сабор је највише законодавно, али и судско тело у Српској православној цркви, што световна скупштина није и све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Без обзира на то како су одлуке Сабора донете, оне су обавезујуће и то од дана његовог доношења”, навео је Џомић.

Сабор је, на пример, подсетио је он, на исти начин “пресудио” рашчињеном епископу Дамаскину (Давидовић), новембра 2003. године.

Џомић каже да црквени суд није надлежан за епископе, а "по логици Артемија, Сабор може епископа да изабере, али не и да га смени и да му суди, што је правни нонсенс, јер ни српски патријарси нису увек бирани једногласно, али то не значи да су епископи који нису гласали за Павла 1990. године или Иринеја ове године, против српског патријарха".

Колумна Борба за веру 19 - Љуљаци, Правда 2. децембар 2010. год.

2010-12-01T17:16:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Питомо шумадијско село Љуљаци, смештено на средокраћи пута од Крагујевца до Горњег Милановца, ових дана је без своје заслуге доспело у жижу јавности. Тако се догодило и 1941. године, па и сада, скоро шест деценија касније.

Само је мало бољим познаваоцима српске историје у ХХ веку познато да је један обрачун четника и партизана против немачких окупатора, баш у Љуљацима, у октобру 1941.г. представљао повод за крваву нацифашистичку одмазду у Крагујевцу. У Љуљацима је том приликом убијено 13, а рањено 26 немачких војника. Убрзо је уследила одмазда над ђацима и недужним народом у трагичном "Крагујевачком октобру". Не бих овом приликом отварао још увек спорна питања о броју Крагујевачких Новомученика, али је више него јасно да су комунистички историчари претерали са цифром од седам хиљада стрељаних у Крагујевцу. Не бих овом приликом отварао теме о улози четника, партизана, а посебно љотићеваца у тим данима и догађајима. То за ову прилику није битно. Битно је да се за Љуљаке тада чуло не само у Србији него и шире.

Тако је и овога пута. Љуљаци су ових дана доспели у жижу јавности захваљујући расколничком деловању рашчињеног Епископа Артемија. Он је одабрао ово село да баш из њега, са тридесетак одбеглих калуђера, крене у покушај стварања раскола у срцу Србије. У Цркви Светог Јована Крститеља, задужбини почившег Проте Томислава и протинице Милице Марковић, служио је лажну службу уз лажно представљање. Артемије као трећи рашчињени владика у историји Српске Цркве је најпре у Љуљацима, а потом и преко једне нижеразредне сарајевске телевизије показао оно што је Синоду и Сабору СПЦ одавно и белодано јасно - да се и фактички и формално издвојио из јединства Српске Цркве.

Рашчињени епископ, на жалост, још увек није завршио своју тужну причу на путу без повратка. У 76. години живота је кренуо у духовну вратоломију гору од оне у коју су 1941.г. пошли тадашњи младићи од којих су једни мислили да ће брзо ослободити Србију од немачког окупатора и вратити краља, а други да ће тако помоћи Совјетском савезу, Стаљину и успоставити комунизам у Србији. Трагична "дипломатија" и још трагичнија "политика" рашчињеног епископа је свој завршетак, на жалост, добила у изазивању раскола као греха који, како и сам признаје, "ни мученичка крв не може опрати".

Имао сам прилику да у октобру 1995.г. посетим Љуљаке и то на дан освећења темеља будуће цркве. Дошао сам на позив ктитора који је имао намеру да ту, у срцу Србије, направи старачки дом и гробно место попут Зејтилника за српске емигранте који су од 1941. до 1945.г. остали без дома и Отаџбине. Знам да ктитори нису имали намеру да ту праве расколничко збориште и удомиште за одбегле калуђере. Још боље знам да ктитору ни у примисли није било да на своју ујчевину навлачи проклетство лажне службе и лажног причешћа. О овом храму и чињеници да он, као и друге цркве и манастири на том простору, припада Епархији Жичкој више од распопских наклапања по медијима сведочи повеља коју је тадашњи Епископ Жички Стефан (Боца) са ктиторима положио у темеље храма. Копија те повеље са потписом епископа и ктирора се и данас чува у архиви Епархије Жичке и представља правни основ да се тај храм врати својој намени.

Остаје да се види докле је рашчињени Артемије спреман да иде у терању своје "истине", али је више него јасно да село Љуљаци, без обзира што га други стављају у жижу збивања на сваких пола века, никада није било ни расколничко, ни распопско, ни раскалуђерско, ни распопско село.

Колумна Борба за веру 18 - Aртемијево рашчињење, 25. новембар 2010. год.

2010-11-25T11:08:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Један сам од оних који је заступао став да је Свети Архијерејски Сабор СПЦ као највише тело Српске Цркве још у мају могао да донесе одлуку о рашчињењу тадашњег Епископа Артемија. Сабор је тада под председништвом Патријарха Иринеја са пуним правом поступио сходно начелу канонске икономије и донео одлуку о његовом трајном разрешењу са катедре Епископа Рашко-Призренског. Закључио сам да је Сабор на тај начин исказао однос поштовања према његовом епископском раду током прве, али и јасан критички став према бројним пропустима и злоупотребама у његовом архијерејском раду током друге деценије његовог владичанства.

Ондашња саборска одлука се некоме свиђала, а некоме није, али је за све чланове Српске Цркве требало да буде обавезна. Међутим, саборску одлуку су критиковали и својим понашањем дерогирали тадашњи Епископ Артемије и они који су из емотивних, интересних и сличних разлога везани за његову личност. Углавном, о том "случају" су се изјашњавали они који нису ни привирили у саборску и синодску архиву која се мери килограмима када је у питању сада већ монах Артемије. Изјаве, ставови, несувисла и посве нецрквена тумачења разних, намах битних, типова постале су чињенице, а праве чињенице почивају тамо где им је место - у архиви Патријаршије.

Приметно је да начин изјашњавања црквене јавности више није исти. Интернет технологије у једном делу атакују парохије, намесништва и епархије тако што се и слабо упућени верници укључују у јавну дискусију о питањима за која, по канонским правилима, нису надлежни. То, наравно, не утиче на садржај црквених одлука, али отвара више питања за размишљање. Једно је сигурно - све канонске кривице и финансијске злоупотребе рашчињеног Епископа Артемија морају бити обнародоване.

Као што сам у мају ове године тврдио да тадашњи Епископ Артемије очигледно нема намеру да стане у војевању против одлука Синода и Сабора тако и сада, без икакве претенциозности, слободно тврдим да монах Артемије и даље нема намеру да стане у изазивању јавне саблазни кроз његову "борбу за веру". Али, још боље знам да Свети Канони прописују казне и за такве случајеве.

Лицемерна је прича о "анти-екуменизму, анти-глобализму, римском папи, унијаћењу" и свему другоме када је јасно да је екипа око тадашњег Епископа Артемија са његовим знањем и одобрењем злоупотребила огроман новац намењен српској сиротињи, свештеницима, повратницима и светињама на Косову и Метохији. Јасно је да је бившем Епископу Артемију много лакше да скреће тему и прича о "римском папи и екуменизму" него о потрошеним и злоупотребљеним црквеним фондовима, својим приватним рачунима, штампарији, кућама, плацевима, позајмицама сопственој Епархији, неовлашћеном крчмљењу и тајној продаји црквених непокретности итд. Трагична је жалопојка монаха Артемија коме његови секретари, попут савремених транзиционих менаџера, нису уплаћивали радни стаж, али су зато за Виловског вршили ретроактивне уплате и то из Фонда за гладне на Косову и Метохији!?! Да не говорим о његвој промашеној дипломатији у распону од Медлин Олбрајт и Била Клинтона преко Хашима Тачија и Зане Крејзију до Џима Џатраса. И све то за њега и његове поклонике "није доказано и не постоји", али би да причају измишљену причу о тобожњем "унијаћењу Срба" уз незвано обијање прагова руске амбасаде и прославе педесетогодишњице монашења у краљевачком хотелу испод знака ротарирајанаца!?!

Пример монаха Артемија је трагичан, али и поучан. Поучан је за сваког православног хришћанина без обзира да ли је лаик, свештеник или епископ. Може човек да се годинама труди, а довољно је само неколико погрешних корака да се све то проспе. Никада не треба заборавити да ће нам Господ судити у ономе у чему нас нађе. У чему ће наћи монаха Артемија - остаје да се види!

Протојереј Велибор Џомић - Артемију прети анатема, Политика 24. новембар 2010. год.

2010-11-24T11:10:00.000+01:00

Рашчињени епископ рашко-призренски Артемије, после одлуке Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве да буде враћен у ред обичних монаха, не може да служи литургију, обави крштење, венчање, опело, не може да даје благослове, нити да носи владичанска обележја. Једном речју, он је трајно лишен чина, додаје уз ова објашњења конкретних последица саборске одлуке протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске.

– Мислим да је јасно да је он сада под надлежношћу патријарха. Може да се обрати за канонски отпуст за неку другу православну епархију. Он не може бити православни монах без припадности некој епархији и манастиру. Из његовог порицања саборске одлуке јасно се закључује да у његовом случају није крај са црквеним казнама. Уколико настави да се лажно представља или да служи службу неминовно је да ће бити лишен и монашког чина. Ако би кренуо путем организовања некакве псеудоцркве онда би био и анатемисан попут Мираша Дедеића. У таквим случајевима, судили би Епархијски црквени суд и Велики црквени суд – каже отац Велибор.

Архијерејима у првом степену суди Свети архијерејски Синод, а Сабор, као највише црквено тело, у другом и последњем. На одлуку Сабора није могуће уложити жалбу. Отац Велибор истиче и да епархијски црквени судови нису надлежни за суђење епископима и додаје да свега неколико канона говори о процедури суђења епископима, као да ни Устав СПЦ нема много чланова који прописују ту процедуру.

– Ипак, то не значи да тај део није црквено-правно јасан за свакога ко црквеном проблему жели да приступи на црквено утемељен начин. Највише канона говори о томе шта епископи и клирици не би смели да чине и прописују казне. Процедура суђења епископима је углавном иста у свим помесним црквама. Довољно је да поменем да руски патријарх има право да без одлуке Синода или Сабора разрешава и смењује епископе. Рашчињени епископ Артемије није ни први ни једини епископ коме је тако суђено, а многи заборављају да је црква јерархијска. Онима који црквене проблеме и питања искључиво посматрају лично, идеолошки, партијски или кроз било коју диоптрију овога свега таква питања могу бити спорна или нејасна. Сабор у пуном заседању, дакле, у присуству најмање две трећине епископа има право не само да суди архијерејима него и да својим одлукама мења уставне одредбе или да их допуњује. То очевидно не знају неки клирици и правници и из таквог превида настају погрешна тумачења Устава, а таквима је онда лако да синодске и саборске одлуке неодговорно и неутемељено проглашавају „неуставним” – наводи отац Велибор.

После седнице сабора у петак, када је донета одлука о рашчињењу, незванично се могло чути да је на Сабору било предлога да се оформи суд од 12 епископа који би одлучивао о бившем епископу рашко-призренском. Протојереј Велибор Џомић, међутим, каже да пракса суда од 12 епископа не постоји у српској Цркви, као и да је једини услов који канони захтевају да архијереју не суди мање од 12 епископа.

– Уколико нека помесна Црква нема довољан број епископа онда се недостајући број допуњује архијерејима из друге помесне Цркве. Одлуку о лишењу архијерејског чина доноси Сабор помесне Цркве на челу са патријархом. Викарни и умировљени епископи у таквим случајевима немају право гласа. Тако је било и у случају рашчињеног епископа Артемија – каже отац Велибор.

Пре почетка јесењег заседања Сабора било је јасно да ће се поједини Артемијеви ставови и поступци после његовог умировљења наћи на дневном реду, а незванично се говорило и да би га Сабор могао позвати на део седнице на којем ће се расправљати о њему. То се, на крају, није десило. Отац Велибор наводи да је рашчињени владика Артемије до сада више пута позиван на саслушање пред црквеним органима и да се годинама на скоро сваком Сабору водила расправа о његовом непоштовању и неизвршавању саборских и синодских одлука.

– Његове канонске и друге кривице за Сабор су више него јасне. Изгледа да само њему није јасно шта је он то скривио те отуда све друге, осим себе, позива на покајање. Он и његови следбеници упорно превиђају чињеницу да је направио један од највећих преступа – служење литургије под забраном свештенодејства, покушај отимачине манастира, лажно представљање и фалсификовање печата епископа рашко-призренског. То су факта која ни он не оспорава и која не захтевају додатно појашњење саслушавањима на Сабору. Уосталом, онако како се постаје епископом, односно одлуком Сабора, тако се и на основу утврђене канонске одговорности и лишава владичанског чина – истиче отац Велибор.

Јелена Чалија

Колумна Борба за веру 16 - Земљотрес, 11. новембар 2010. год.

2010-11-12T17:00:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

У Краљеву се још од 14. октобра 1941. године, када су немачки окупатори стрељали недужни народ, не памти горег дана и несреће од земљотреса, који је унесрећио хиљаде људи. Божијим чудом, пале су само две људске жртве, али је траума покосила десетине хиљада људи. Преко 13 хиљада домова, више зграда, скоро све школе, дечији вртићи, многе установе затворене су, а неколико десетина секунди снажног потреса било је довољно да се све претвори у рушевину.

Ових дана сам обишао свој родни град. Искрен да будем, нисам могао да га препознам, а исто тако нисам могао да препознам ни људе. Мука их је зближила, несрећа повезала, туга опхрвала и нада напустила. За сваку је похвалу чињеница да се те кобне ноћи није догодила ниједна крађа, ниједна отимачина, ниједно злопочинство. У граду у коме су се током претходних деценија сабрали људи из свих крајева, први пут се није гледало ко је одакле дошао.

По ко зна који пут се посведочило да свака мука која задеси народ обавезно задеси и Манастир Жичу. Слично, па и горе су прошли и стара краљевачка Црква Свете Тројице, стари Владичански двор у коме се налази Духовни центар Владике Николаја и многе приградске и сеоске парохијске цркве. Рањени су и Музеј, и Архив, и позориште, и домови културе, а посебно болница. Страдала је, први пут у својој историји, и римокатоличка црква.

Наравно, нико се није надао земљотресу. Нико га никада и не може предвидети. И још је већа чињеница да су многи градови кроз историју нестајали са лица земље управо од земљотреса.

Народ је огорчен на локалну самоуправу, а, искрен да будем, док сам гледао градоначелника Краљева како даје штуре изјаве сваког тренутка сам очекивао неки нови земљотрес. Иако се труди, стиче се утисак да се не сналази и да је остао сам. Нико од њега и локалних моћника не очекује да преко ноћи саграде куће, поправе зграде, испоруче новац. Али, сви од њега и његових сарадника очекују охрабрење, уливање наде и подстрека да ће се претрајати и преживети. Међутим, у њиховим наступима нигде наде, нигде подстрека, нигде зрака сунца и нигде излаза.

Преко локалне телевизије сам слушао једну баку, кивну на сваку власт, сваки режим и сваког председника, како тражи од Владе Србије да 10 милиона евра које су обећали за информације о скровишту генерала Ратка Младића ургентно усмере као прву помоћ народу у Краљеву!?!

Наравно, ни краљевачка локална власт, као ни било која друга власт, није могла да пророкује и претпостави да ће Краљево разорити земљотрес, али је још већа чињеница да политички земљотрес у Краљеву траје већ годинама. Тај земљотрес је оставио другачије последице у људској унутрашњости за разлику од овог који оставља страшне последице у спољашњости.

Гледам и чудим се: како се људи на земљи тркају да буду на власти, да буду први, да буду градоначелници и начелници, да се питају, да одлучују. До пре неколико месеци су се за гуше хватали, тукли и срамотили да буду на власти и да буду први, а сада се стиче утисак да важи она народна да у коло можеш да уђеш кад год хоћеш, али из њега можеш да изађеш тек када те пусте. Или, дала баба банку да уђе у коло, а дала би пет да из њега изађе. А опозиција и даље за све оптужује власт. И тако даље. И тако редом. Политички земљотрес траје и оставља последице.

Најтрагичније је што нико од моћника не види да је за санацију последица земаљског потреса неопходно да престану унутрашњи земљотреси у човеку и међу људима.

Колумна Борба за веру 15 - Калуђерски штрајкови, 4. новембар 2010. год.

2010-11-03T12:54:00.000+01:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Ових дана се распламсала прича о појединачним калуђерским штрајковима, демонстрацијама, протестима и тзв. анти-екуменским скуповима. Углавном се постављају следећа питања: да ли свештеници и монаси, који су пресудама црквених судова, рашчињени могу да се представљају као свештеници и монаси Српске Цркве? Да ли могу да носе мантије и да ли могу да демонстрирају против Српске Цркве представљајући се као "клирици СПЦ"? Посебно се апострофира став државне власти према таквим типовима или "скитајућим калуђерима".

Пре свега, та питања нису нова. Таквих случајева је било и има у свим државама кроз историју. Ни државе у овом делу Европе нису имуне од тих вируса. Таквих случајева и самозванаца је итекако било и за време Кнежевине и Краљевине Србије и Књажевине и Краљевине Црне Горе.

С обзиром да прича није нова онда није на одмет да се подсетимо како се то решавало у Србији за време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Двојица калуђера из Манастира Каленића никако нису поштовала црквени поредак. Из тих разлога је кнез Милош 6. јула 1824. године писао Павлу Штулу да "ако их тамо где ухвати, обрије их; но не само да им браде обрије, но и бркове, косе, обрве, удари им по 150 штапова, а после свега овога да их отпусти". Постоји још доста сличних, блажих или тежих случајева од овог који смо навели као пример како је државна власт поступала у таквим случајевима.

Данас смо дошли у парадоксалну ситуацију да се поједини одбегли и скитајући калуђери, између осталог, грчевито боре и за тековине Србије 19. века и славне српске државне прошлости, али не знају да би се те тековине у једном делу прво одразиле на њих. Наравно, под условом да је на челу Србије владар попут кнеза Милоша.

Признаћемо, лако је било кнезу Милошу Обреновићу. У то време није постојала и није важила Европска конвенција о људским правима на чије се чланове често позивају скитајући калуђери, а посебно неки који су на основу црквених правила лишени чина и изопштени из Цркве.

Држава данас сваком човеку мора да гарантује сва права и слободе, али само до мере у којој се не угрожавају други тако да прича о бријање браде, бркова 150 штапова остаје део историје. Али, држава је, с друге стране, дужна да штити и права и слободе других. Та правила су јасна и недвосмислена.

Данас, заиста, свако има право да верује у шта год хоће и како год хоће. Међутим, нико нема право да обмањује јавност, лажно се представља и ствара погрешан утисак, а то је управо оно што је проблематично у савременим злоупотребама људских права и слободâ када су у питању атаци на традиционалне цркве и верске заједнице у многим европским државама.

Православни хришћани добро знају да монаси нису позвани и призвани на демонстрације нити да штрајковима поправљају друге. Хришћани су, а посебно монаси, позвани да постом, молитвом, сузама, смирењем, трпљењем и покајањем у својим манастирима и домовима поправљају себе знајући да се само тако поправља свет. И, зато, кад год видим калуђера да је напустио манастир, да скита по свету, да тражи нека права иако се добровољно одрекао света и свега у свету, да носи транспаренте, да држи мегафон, да се удомио на улици знам да није добар монах и да је кренуо на широк пут којим, на жалост, многи иду и који води у пропаст. И још боље знам да такав може да нанесе штету Цркви Христовој само због тога што он пропада као монах. Давно је речено да кад монаха удари торбица ни методе кнеза Милоша Обреновића тешко могу да врате на прави пут.

Изјава о протестима Драгана Давидовића, Политика, 2. новембар 2010. год.

2010-11-03T00:44:00.001+01:00

Бивши монах не одустаје од протеста

„Некадашњи сабрат манастира Црна Река није више ни монах ни члан СПЦ, уствари, он се лажно представља“, кажу у црквеним круговима

Рашчињени монах приведен је у суботу на скупу који је одлуком полиције забрањен. Драган (Антоније) Давидовић, некадашњи сабрат манастира Црна Река, са групом присталица већ шест месеци протестује пред зградом Патријаршије у Београду, а како је навео у саопштењу написаном истог дана када је приведен, то ће наставити и убудуће да чини упркос забранама полиције. Он каже да су шест месеци истрајавали у „антиекуменским окупљањима православаца“ и да ће то наставити да чине.

– Сматрамо да је реч о крупној ствари, одбрани православља и нећемо од тога одустати, а наш једини захтев је да СПЦ иступи из екуменског покрета. Из полицијске управе Стари град за сада само усмено нам је саопштено да су сва даља окупљања забрањена, али ми ћемо и даље бити пред Патријаршијом сваке суботе, а нарочито у дане заседања Светог архијерејског Сабора – каже за „Политику” Давидовић.

У СПЦ су изричити: „Некадашњи сабрат манастира Црна Река, бивши монах Антоније, односно Драган Давидовић, није више ни монах ни члан СПЦ, будући да је одлуком црквеног суда лишен монашког чина, враћен у ред световњака и изопштен из црквене заједнице на две године”.

Црква не може никоме да забрани да носи мантију, али свештеник или монах који је рашчињен, а и даље носи монашку или свештеничку одећу, као што је овде случај, и иступа као да је и даље члан Српске православне цркве, уствари се лажно представља, објашњавају у црквеним круговима.

– Ретко се прибегава томе да Црква пријави световним властима рашчињеног свештеника који и даље носи црквену одору или се представља као клирик. Такође, одлука црквеног суда о лишењу Давидовића монашког чина и искључењу из црквене заједнице јавно је објављена и свима доступна управо да не би долазило до неких забуна – кажу у СПЦ.

Протојереј мр Велибор Џомић, члан правног савета Митрополије црногорско-приморске наводи да се не само у овом, већ и у другим оваквим случајевима који су се јављали кроз историју Цркве, поступа по унутрашњим прописима и црквеним канонима, али и да се раздваја оно што је искључиво у надлежности државе.

– Његов статус је више него јасан када је у питању његов положај у Цркви. Он није монах и не може да се причести, не може да учествује ни у једној светој тајни или црквеном обреду. С обзиром да традиционалне цркве и верске заједнице у Србији према прописима Министарства вера имају посебан статус у правном систему може се очекивати да му се државним законима спречи лажно представљање и обмањивање јавности. Наиме, држава је донела Закон о црквама и верским заједницама и она је дужна да тај закон спроводи, а како и на који начин ће спроводити норме које је донела, није на представницима Цркве да дискутују – каже протојереј мр Велибор Џомић.

Он додаје и да би у већини држава такве ствари веома јасно биле онемогућене – у Италији, на пример, немогуће је да се неко представља као свештеник Римокатоличке цркве, ако он то није, истиче наш саговорник.

Иначе, члан осам Закона о црквама и верским заједницама, између осталог, прописује да „држава штити службену униформу и њене делове, као и обележја чина и достојанства свештених лица, односно верских службеника, у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице“. У недавној расправи о уставности одређених одредаба Закона о црквама и верским заједницама, и овај члан поменут је као један од спорних, уз навођење да је нејасно због чега и како држава штити униформу свештеника.

Јелена Чалија

Колумна Борба за веру 14 - Поход, 28. октобар 2010. год.

2010-10-28T16:16:00.000+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

У Црну Гору је ових дана из небуха бануо Михаило Денисенко, самопроглашени "Филарет, патријарх Украјинске православне цркве". Како су медији јавили, он је стигао на позив анатемисаног и проклетству предатог бившег свештеника и лажног митрополита Мираша Дедеића, а циљ посете није тешко претпоставити. Углавном, након Денисенковог поклоњења у приватној кући Мираша Дедеића у Груди код Цетиња, кренуло се у ко зна које по реду збуњивање и духовно залуђивање јавности.

Режимски медији су ову приватну посету самозваног "патријарха Филарета" оценили као "историјску", а самозванца прогласили за "једног од најмногољуднијих православних поглавара у свету". Црна Гора је можда једина земља на свету у којој се преко ноћи у полицији ствара "православна црква", а сваки заинтересовани, након полицијског теста и сличних формалности, веома брзо и мимо свих црквених правила може да постане "патријарх, митрополит, епископ" и да се то, наравно, само њега тиче.

Сусрет је даље текао по редоследу и протоколу који је, по свему судећи, добро осмишљен у цетињској полицијској станици. Двојица распопа су на некадашњем Тргу Јосипа Броза у Цетињу одржали заједничко бајање у виду перформанса, који су режимски медији назвали "литургијом", а потом је Денисенко почео да кафанама и ресторанима у којима је обедовао вади из кесе некакве ђинђуве у виду ордења. У том делу посете, као првога и као најзаслужнијега за свеопшти циркус у Црној Гори одликовао је Ранка Кривокапића, актуелног председника Скупштине Црне Горе. Затим, одликовао је и Радослава Ротковића, једног од оснивача тзв. "ЦПЦ", и још неке типове. Неко је Денисенку сугерисао да није добро да у Црну Гору долази без кесе ђинђува пошто је позната чињеница да Црногорци највише воле ордење. Иначе, дукљани ту црту идентитетског кода у Црној Гори још увек нису променили, а, како видимо, и немају намеру.

Денисенко, као и сваки други грађанин, има право да путује где год хоће по свету. Тако је ту посету, судећи по медијским написима, доживела и амбасада Украјине с обзиром да није забележен сусрет између украјинске амбасадорске у Црној Гори и коловођâ распопског путујућег циркуса. Уз уважавање слободе кретање, ипак нико нема право да се приказује као некакав "православни патријарх" и да обмањује јавност по Црној Гори с обзиром да ни Украјинце није уверио у ту своју самододељену функцију. Украјинцима јесте, али делу Црногораца још није познато да је Денисенко због изазивања раскола анатемисан и предат проклетству те да то проклетство преноси где год се појави у својству некаквог патријарха и поглавара. У том погледу, данас нема духовне разлике између Денисенка и Дедеића те је неко од виспренијих новинара овај дует назвао "двојцем два Де".

Више је него интересантан податак да се Денисенка, након изазивања раскола и рашчињења, одрекла и његова рођена мајка. Летописац је забележио да је оставила опоруку да је сахране канонски свештеници Украјинске православне цркве при Московској Патријаршији. На та тужни догађај, "један од најмногољуднијих поглавара" није могао ни да привири.

У овом случају, најбољи су били Цетињани. Они су схватили да су скоро две деценије служили за остваривање туђих интереса који су, по свему, супротни од интереса грађана и града. Њих овом приликом није било на бившем Тргу Јосипа Броза.

И овом најновијом лакрдијом, део режима у Црна Гори је по ко зна који пут исказао амбицију да од земље Светог Петра и Светог Василија прави духовну депонију и сабориште распопа и то све под паролом да је то за њено добро.

Колумна Борба за веру 13 - Црногорска геј парада, 21. октобар 2010. год.

2010-10-22T01:02:00.000+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Монтенегрински дукљани, иначе острашћени србомрсци, већ годинама за све и свашта оптужују Србију и Србе. Не бих овом приликом анализирао да ли је реч о каквом дубљем комплексу код таквих типова, али је више него евидентна енормна количина мржње. При том, ти и такви типови када њих или кога њиховог снађе каква болест или здравствена невоља брже боље хитају према "омрзнутој Србији и још омрзнутијем Београду". Док трају невоље и док су по Београду онда заборављају србомржњу, а чим се врате у Монтенегро онда све испочетка.

Шта год да се догоди у Црној Гори - углавном се оптужују Срби и Србија!?! Очекујем да ових дана крену нове оптужбе против Срба и Србије и то због недавне и срамне тзв. параде поноса. Ипак, можда се овом приликом и уздрже због дичне хвале да "Црна Гора представља лидера у региону у погледу европских интеграција". Неки у томе виде своју шансу да се и Црна Гора, први пут у својој историји, на путу ка Европи закити тзв. парадом поноса.

Како чујем, већ се праве конструкције и планови за тај догађај. Организатори меркају Цетиње, и то од Бајица до Доњега краја, али би се задовољили и Подгорицом. Није велико питање ко ће од политичара стати на чело те колоне, јер је велика конкуренција. Представници појединих невладиних организација упорно, али још увек незванично тврде да у Црној Гори има процентуално највише хомосексуалаца у региону. Један од њих је саопштио да их је између пет и десет процената. Не знам колико је то тачно, али је, свакако, интересантно као ново бирачко тело за политичаре и то оне који све мере бројем гласова.

Ових дана сам засут новинарским питањима на ту тему. Наравно, интесује их став Митрополије Црногорско-Приморске о томе. Вреди знати да постоји више Светих Канона и правила Свете Православне Цркве који хомосексуалност или, словенским језиком речено, мужелоштво дефинишу као велики грех и мужеложницима у покајању налажу епитимије ради духовног и телесног здравља. Да се не би погрешно схватило да Црква само хомосексуалност дефинише као грех и само хомосексуалцима налаже епитимије ваља истаћи да итекако има и других грехова те да су и за њих прописане различите епитимије. Епитимија за хомосексуалце се не огледа у самобичевању, како то многи покушавају да у јавности намјерно погрешно представе, него у одлучивању таквих особа од приступа Светој Тајни Причешћа. То се, наравно, односи само на оне људе који по слободној вољи припадају Цркви. Хомосексуалци не могу бити ђакони, свештеници и епископи.

Сваки човек је слободан да са собом и од себе чини шта год хоће. Та чињеница се мора поштовати, али се мора поштовати и чињеница да се црквена правила у име различитих доживљаја људске слободе не могу мењати. У том погледу, хомосексуалци нису дискриминисани, јер се Цркви припада по слободној вољи.

За Цркву је неприхватљиво да се грех промовише као врлина и у том контексту посматра организовање тзв. геј парада од стране невладиних организација. Свако има право да живи у своме дому онако како он сматра да треба, али нема право да свој начин живота силом на срамоту намеће другима и као "културно достигнуће", а да се, при том, непрестано позива на наводну "угроженост својих права". Пада у очи и чињеница да се епископима и свештеницима у овом, као и у многим другим случајевима, најгласније оспорава право да саопште свој став. То управо чине они који се залажу за, по свему судећи, селективне слободе.

Шта ће бити - ведећемо. Углавном, Ђекна у Црној Гори још није умрла. А кад ће - не знамо!

Изјава за "Дан" о хомосексуалцима и геј парадама, 17. октобар 2010. год.

2010-10-18T01:32:00.000+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић,
парох Подгорички и члан Правног савјета Митрополије Црногорско-Приморске

Постоји више Светих Канона и правила Свете Православне Цркве који хомосексуалност или, словенским језиком речено, мужелоштво дефинишу као велики гријех и мужеложницима у покајању налажу епитимије ради духовног и тјелесног здравља. Да се не би погрешно схватило да Црква само хомосексуалност дефинише као гријех и само хомосексуалцима налаже епитимије ваља истаћи да итекако има и других гријехова те да су и за њих прописане различите епитимије. Епитимија за хомосексуалце се не огледа у самобичевању, како то многи покушавају да у јавности намјерно погрешно представе, него у одлучивању таквих особа од приступа Светој Тајни Причешћа. То се, наравно, односи само на оне људе који по слободној вољи припадају Цркви. Хомосексуалци не могу бити ђакони, свештеници и епископи.

Сваки човјек је слободан да са собом и од себе чини шта год хоће. Та чињеница се мора поштовати, али се мора поштовати и чињеница да се црквена правила у име различитих доживљаја људске слободе не могу мијењати. У том погледу, хомосексуалци нису дискриминисани, јер се Цркви припада по слободној вољи.

За Цркву је неприхватљиво да се гријех промовише као врлина и у том контексту посматра организовање тзв. геј парада од стране невладиних организација. Свако има право да живи у своме дому онако како он сматра да треба, али нема право да свој начин живота силом на срамоту намеће другима и као "културно достигнуће", а да се, при том, непрестано позива на наводну "угроженост својих права". Пада у очи и чињеница да се епископима и свештеницима у овом, као и у многим другим случајевима, најгласније оспорава право да саопште свој став. То управо чине они који се залажу за, по свему судећи, селективне слободе.

Колумна Борба за веру 12 - Потоп, 14. октобар 2010. год.

2010-10-14T16:34:00.000+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Православни манастири су одавно угрожени разним вештачким језерима и бранама за хидроелектране. За Цркву, само по себи, није спорно свако благословено напредовање људске заједнице, а тиме и коришћење хидро-потенцијала које не угрожава духовно биће и културу једног народа. Дакле, то значи да је итекако важан начин и да су још важније последице коришћења хидро-потенцијала не само у погледу угрожности православних Светиња него и њихових заштићених зона, као и свеукупног природног и друштвеног амбијента.

Свети Владика Николај је у своје време, када је у прављено вештаччко језеро потапањем и измештањем српских манастира у овчарско-кабларској клисури, говорио да "лењирска мудрост" не може добра донети народу чије вође потапањем уништавају народне светиње. Изградњом мањих или већих вештачких језера атаковано је на манастире Јовање, Преображење, Пиву, Добрићево, Косијерево и друге. Данас се атакује не древну немањићку Светињу с половине 13. века - Манастир Морачу.

Начин на који се у данашње време пропагира питање евентуалне изградње електрана на реци Морачи у многоме подсећа на поратну причу када је „у име изгледног просперитета и светле будућности“ из најважнијег центра политичке моћи тога времена наређена сеча маслина по Приморју или уништавање коза у нахијама старе Црне Горе. Није дуго прошло, а грађани су, као и читаво црногорско друштво, схватили да су то били веома лоши и штетни подухвати који су разбили црногорско село.

У случају електрана на Морачи није угрожен само тај немањићки манастир, који ће 2012. године прославити 760 година постојања. Вешто се пласира погрешна поставка да се манастиру искључиво помаже изградњом бране Андријево чија би површина, у једном од понуђених решења, дошла на два метра испод манастирских темеља.

Стичем утисак да је у случају заштите Манастира Мораче реч о неприхватљивој замени теза. Више пута је потенцирана угроженост манастира у овом тренутку. Отуда је, према тим предлозима, евентуална изградња електрана представљена као „идеална прилика да се манастир трајно заштити“. Такве тезе су парадоксалне и незаконите с обзиром да је реч о споменику културе од изузетног значаја. Обавеза је државе да преко стручних служби заштити манастир без права на условљавање било каквом врстом градње, а посебно не оном која се противи начелима заштите споменика културе и правној регулативи. Отуда приче о будућа три милиона евра, који би, у случају изградње електрана, били опредељени за заштиту Манастира Мораче могу само да засењују простоту необавештених.

Црна Гора је земља која итекако има лоша искуства у питању градњи електрана поред светиња и у градњи електрана које „у име прогреса“ подразумевају потапање домова и исељавање становништва. Довољно је да видимо Манастире Пиву и Косијерево, као и свеукупну угроженост тих крајева.

Док исписујем ове редове, Влада Црне Горе припрема акт о давању концесија на реци Морачи. Недвосмислено сам утврдио да понуђени документи у потпуности игноришу чињеницу да се концесије не могу давати уколико се њима угрожава или уништава културна баштина. Више је него јасно да се ствара правни простор за неке тајкуне да сутра "у складу са законом и уз понуду квалитетних економских услова" затраже и измештање Манастира Мораче подизањем нивоа бране за 99 метара у односу на претходну варијанту. Промовишући замишљени развој туризма кроз потоп у Морачи предвиђен је „Центар за посетиоце Манастира Мораче“ у коме ће бити и „објекат за вјенчања“, а не знају да се венчања увијек обављају у храму, а не у ресторану или на платформама за посматрање.

Ових дана су верници и мештани покренули иницијативу да се Манастир Морача стави под заштиту УНЕСКА. И треба им у томе помоћи.

Колумна Борба за веру 11 - Црква и забране, 7. октобар 2010. год

2010-10-06T17:40:00.000+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Приметно је да се готово свака ситуација злоупотребљава како би се Српска Црква приказала као "једина ретроградна институција у савременом друштву". Није чудо када то чине представници појединих невладиних организација које су формиране и финансиране из иностранства како би разарале и растакале духовно, морално и национално биће Српског народа. Међутим, право је чудо када Српску Цркву у том неистинитом светлу и на готово идентичан начин у јавности приказују некакви "ревнитељи, чувари правног поретка, бивши чланови комитета, покајани секташи и самозвани експерти за Устав", који се, при том, представљају као "верна чеда СПЦ".

Примера за то има више, а последњи је виђен приликом неовлашћеног покушаја Владике Артемија да у Београду без знања и благослова Патријарха одржи конференцију за штампу, и то у организацији једног световног удружења, а на тему тренутног стања у СПЦ. На чињеницу да владика, и то у тренутку док је под канонском казном забране свештенослужења, покушава да прекрши црквени поредак, Патријарх Иринеј је реаговао онако како прописује канонско предање и како вековима реагују сви патријарси у читавој васељени. Није дао свој благослов за кршење црквеног поретка у епархији за коју је пред Богом и Црквом одговоран.

Одмах су се огласили и скочили интернетовски "борци за веру". Њима "за очување црквеног поретка" и готово идолопоклоничку одбрану Владике Артемија не требају ни парохије, ни свештеници, ни намесништва, ни намесници, ни епархије, ни владике, дакле, ништа од свега што чини срж црквеног поретка чију измишљену "угроженост" тобоже "бране". Њима су за то довољни интернет сајтови и поједини медији како би давали изјаве, "осуђивали забране" и борили се за људска права свештенослужитеља који атакује на канонска права других јерараха. Појавиле се громопуцатељне изјаве "да ће камење проговорити", "да је златоусто ћутање јаче од сваког говора", "да је пронађен начин како да се ућутка архијереј" и да је реч "о удару на светињу слободе говора". У најкраћем, "нова инквизиција под Патријархом Иринејем"!?!

"Бранитељи" пренебрегавају чињеницу да канони забрањују многе ствари, а посебно забрањују активности епископа у туђој епархији, па и оне које је намерио да учини Владика Артемије. Канони забрањују и многе друге ствари. То је нама познато и то слободно прихватамо пре него што постајемо свештеници. Зато су "ревнитељи", пре Патријарха Иринеја, "у одбрани Владике Артемија" требали да осуде Свете Оце и Саборе, који су писали и усвајали каноне.

Сваки свештенослужитељ има право да промишља и говори пре свега о сопственом стању, па и о стању у Српској Цркви. И Владика Артемије има право да одговорно говори о црквеним питањима, али из места у које га је Црква поставила. Сетимо се да Свети Јустин Ћелијски, када је у време комунизма грмео о бројним проблемима у Цркви и друштву, није заказивао конференције по Београду него се обраћао из манастирске пустиње. Та реч се најдаље чула и до данас одјекује. И Владика Артемије је могао да говори из Манастира Шишатовца, а у Београду само као грађанин без владичанских обележја и свештеничке мантије.

Реч је реч и у Шишатовцу и у Београду, а ако је права - онда одјекује без обзира на да ли је изговорена у манастиру или прес-центру Удружења новинара. У овом случају, циљ и мета су били други. А који, какви и зашто - знају Бог и Владика Артемије.

Уосталом, Владика Артемије је пре неку годину је и делегацији Светог Синода неканонски забранио чак и улазак у Епархију Рашко-Призренску. На то није имао право, али су, уместо њега, тада "ревнитељи златоусто ћутали".

Васкрсли дух Илије Чворовића - "Није исто држати и предавати"

2010-10-06T17:37:00.001+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић
парох подгорички

Са великим закашњењем сам прочитао део полемике која се води у "Крагујевачким новинама" између мр Зорана Чворовића, бившег асистента Правног факултета у Крагујевцу, и Протојереја-ставрофора др Зорана Крстића, професора Православног богословског факултета у Београду. Текст сам прочитао тек када је пренет на једном фантомском, анти-црквеном интернет сајту коме се не знају ни оснивач, ни уредник и на коме је мр Чворовић један од ревноснијих сарадника.

Пре свега, недопустиво је да Чворовић, који се представља као "верно чедо СПЦ", у својим директним обраћањима игнорише протојерејски чин и вишегодишњу свештеничку службу оца Зорана Крстића.

Згранут сам Чворовићевим иступима и неистинама и на томе би, ако је још увек "верно чедо СПЦ", заиста требало да поради са својим духовним оцем. То је горе од чињенице да одавно на мањем простору нисам прочитао више правних нелогичности и погрешних тумачења.

Медији нису ни прво, а ни једино место за вођење стручних расправа о распореду правних предмета у оквирима ужих научних области и то управо због тога што се та, као и многа друга питања, не решавају у медијима као што, очевидно погрешно, мисли мр Зоран Чворовић.

Жалосно је и поражавајуће да бивши асистент Правног факултета и магистар опште правне историје након петнаестак година универзитетске каријере још није дошао до закључка да Црквено право не представља скуп светих канона и црквених закона чије су норме неважеће само због тога што су донете пре више векова. Још је трагичније да Чворовић није схватио да је реч о позитивном праву Цркве, а не о законодавству чија је важност давно престала и остала само део историје. Управо због научних разлога, Црквеном праву није место на ужој научној области из правне историје.

Затим, цркве и верске заједнице нису само духовне и историјске институције него су у већини модерних држава грађанско-правна лица sui generis. Природније је и логичније, али и сасвим научно оправдано да се Црквено право, уколико већ не постоји посебна катедра за тај предмет, нађе на грађанско-правној или јавно-правној катедри. Жао ми је што Чворовић, пре оваквих јавних наступа, није прочитао научне расправе др Сергија Троицког или др Ненада Ђурђевића о месту Црквеног права на правним факултетима. Али, није му први пут да тако неодговорно и неутемељено наступа.

На сву срећу, научне и менторске компетенције не оцењују Чворовић и слични него наставно-научна и стручна већа факултетâ и универзитетâ и то она која су до сада више пута доносила одлуке о избору Чворовића и других наставника и сарадника. У тим поступцима је свима, па и Чворовићу, остављена могућност да благовремено реагују приговорима. Не могу да се начудим зашто Чворовић није искористио то право уколико је сматрао да су повређени научни принципи и прекршени универзитетски прописи.

Чворовић је дрско обмануо јавност да је тема докторске дисертације коју сам пријавио и која је одобрена на Правном факултету и Универзитету правно-историјска. Тема под називом "Правни положај традиционалних цркава и верских заједница у Србији и Црној Гори" је мултидисциплинарна, а то значи да је црквено-правна, јавно-правна и грађанско-правна с обзиром да третира правни положај цркава и верских заједница у важећим правним системима Србије и Црне Горе.

У сваком случају, више ценим ставове које су кроз своје одлуке о теми и осталоме у извештају Комисије изрекли Наставно-научно веће Правног факултета и Стручно веће за друштвено-хуманистичке науке Универзитета у Крагујевцу него личне и тенденциозне опсервације и површна тумачења мр Зорана Чворовића.

Чворовић је још дрскије обмануо јавност изношењем неистине да сам у кумовским везама са доцентом др Срђаном Ђорђевићем при чему је и тај виртуелни и у Чворовићевом умовању измишљени духовни однос изложен руглу и порузи. Жалосно је да Чворовић, поред читавог низа правâ, својим колегама оспорава чак и права која једино може да оспори Црквени суд.

Чворовић на овакав начин покушава да у српској јавности васкрсне и наметне дух његовог презимењака Илије Чворовића из "Балканског шпијуна", а тај дух никако не може и не сме да представља одлику одговорне личности, академског грађанина, па и верног чеда СПЦ у савременом друштву.

И, на крају, уколико је на Правном факултету све тако како у јавности приказује овај бивши асистент онда се јасно намеће закључак да је он на добитку, а никако на губитку. По свему судећи, и ове одбране мр Зорана Чворовић подсећају на оне којима је, погрешним тумачењем светих канона и Устава СПЦ, некомпетентно "бранио" Епископа Артемија кога је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, након утврђене канонске одговорности, трајно разрешио управљања Епархијом Рашко-Призренском.

Колумна Борба за веру 10 - Дискутанти, 30. септембар 2010. год

2010-09-29T23:00:00.001+02:00

Протојереј мр Велибор Џомић

Развој информационих технологија је у јавни живот у свим, па и у друштвима и државама на Балкану, унео много новинâ. И добрих и лоших. Нећу овде набрајати оне добре, јер су нам, углавном, познате. Указаћу на једну од више лоших новинâ.

Почетком осамдесетих година ХХ века, интелектуалци у Београду и других градова бивше Југославије су, бранећи итекако угрожена људска права политичких осуђеника, а посебно указуући на небивало страдање Срба на Косову и Метохији, писали јавне апеле, потписивали их и на тај начин се трудили да скрену пажњу јавности на неку тему или проблем. И данас у својој архиви чувам више таквих апела, а посебно онај који су потписали српски свештеници и монаси за заштиту православног живља на Косову и Метохији. Видим да неки у последње време покушавају да потписују разне петиције, али неуспешно.

Доласком првих слободâ након пада Берлинског зида и васпостављањем вишестраначког парламентарног живота, јавни апели су готово ишчезли. Заменила су их страначка саопштења за јавност и изјаве политичких лидера. А онда је на сцену ступио интернет.

Ипак, без обзира на бројне мане медијâ, постојао и постоји је етички кодекс и није могла да се догоди плима "стручњака за све и свашта". Постојала је и постоји правна заштита оних који су на тај начин оштећени. Појавило се, руку на срце, више самозванаца у неким областима, а посебно у области социологије религије и аналитике. Али, то је, по свему судећи, само била увертира за оно што ће касније наступити.

Интернет сајтови су почели да ничу као печурке после кише. Прво су их добиле невладине организације, па политичке странке, затим државне институције и медији, а онда су и појединци почели да их региструју, и то углавном у иностранству и мимо законâ који уређују ту област. Наравно, немам ништа против да свако на одговоран и озбиљан начин саопштава своје ставове, погледе, стручне и публицистичке радове. Међутим, на многим заштићено регистрованим приватним интернет сајтовима се, без икакве одговорности и без правне могућности за сатисфакцијом, објављују ствари које ниједан медиј не би објавио. Тако се дошло до тога да су поједини приватни интернет сајтови постали савремене пљуваонице људи и институција.

Ни ту није крај. Посебну "пикантерију" на заштићено регистрованим приватним интернет сајтовима чине форуми посетилаца на којима се некултура и нијнижи цивилизацијски ниво пројављују до крајњих и до сада на овим просторима невиђених граница. Увреде неистомишљеника, неистине, клевете, монтиране фотографије, непристојни изрази и слично врхуни у овом новом "информисању јавности". Наравно, то обиље примитивизма и некултуре се најчешће објављује под псеудонимима и надимцима. Тако се дошло до ситуације да је некаква "Ленка" на једном од таквих сајтова добила сталну рубрику у којој Патријарху Иринеју држи предавања о вери, а ликови са лажним потписима "Стане", "Калуђера" и "Зиме" редом оптужују српске владике за наводну "унију са римским папом и издају Православља"

Бујица самозваних форумских "експерата, стручњака и познавалаца прилика" представља природну последицу таквог "информисања", а последице међу посетиоцима тих сајтова ће се осећати у годинама које долазе.

Чињеницу да Срби представљају народ који на европским просторима најмање користи интернет вреди уочити, али се као насушна потреба јавља припрема ваљане правне регулативе којом би се достојанство личности и углед институција адекватно заштитио од таквих приватних пљуваоница.